Тихомир Левајац

 Напомена уредника: Поштовани читаоци, потресну "Причу која лута светом" (или писмо архијеретику из Рима) прочитах у дивној књизи професора Јована Душанића о страдањима парохијана прота Стевана и Косте Душанића. Потом потражих на интеренту и нађох на сајту "Људи говоре" ту причу у електронском облику, са уводом аутора, књижевника Тихомира Левајца из Бања Луке. Oд срца препоручујемо Вашој пажњи...

   †   †   †

Једног дана 2003. године, једног дана који је био једнак другим данима, једног дана као што је овај, у мом стану, телефон, зазвони. Дигнем слушалицу, а у слушалици глас издалека, из Ванкувера. Зове Драган Андрејевић, власник ''Кишобрана'', најзападнијих српских новина у дијаспори, који је први објавио моје записе о Канади, под именом ''Сањао сам Канаду''. Каже да ускоро у Бањалуку треба да дође папа Јован II Војтила, а он дописника из Републике Српске нема, па ме моли да за његове новине пошаљем неку причу о папиној посети Бањалуци. Ја Драгану кажем да нисам новинар, а он не престаје да моли. Те папа је светски позната личност, те то је значајна посета, корак ка зближавању народа, религија, нешто као помирење, те договорена са властима Републике Српске, те он ће прилог хонорисати, те ово, те оно.

Ја обећам да ћу погледати да ли неки прилог могу да направим, али не знам да ли ћу успети.

Тај телофонски позив био је повод да почнем да размишљам о папином доласку, да испитујем зашто папа долази, шта штампани медији пишу, а шта електронски говоре, а шта народ прича.

После ми до руку дође програм папине посете, где приметим да у његов боравак у крајишкој лепотици није предвиђена посета селима Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, где су усташе под вођством фратра Вјекослава Филиповића 7. фебруара 1942. године побиле, измасакрирале 2289. људи, жена, деце, већ само посета самостану Петрићевац, да ту лаика Ивана Мерца, главног идеолога хрватске усташке младежи, који је у 33. Години умро, блаженим прогласи.

О том страшном злочину који је, у име братства и јединства, шездесет година под тепих гуран, о којем није смело да се говори, а камоли пише, први је озбиљније истраживао, тада када је распад Југославије почео, и о њему писао, Јован Бабић, па сам и ја, од њега, и из његове књиге о страдању Срба у Дракулићу, много тога сазнао.

Наравно, и о побијеној деци у Народној пучкој школи у Шарговцу.

Оптерети ме једна мисао: Како је могуће да папа долази у самостан где је дан уочи злочина састанак одржан, где је до детаља испланиран, а да не дође три километра одатле где је толики невини народ страдао? Да не дође у Дракулић, где су у цркви пописане све жртве, у основну школу у Шарговац где су деца побијена?

Опширније...