Владислав Петковић Дис
Тако нас остави слобода и срећа,
Сан великих дана и победе хор.
Место главу с венцем, поразе на плећа,
А уместо мајке лепе као бор —
Ми, синови њени, витезови стари,
Деца смо несреће и лутања злог!
Нечувене патње небо нам подари,
Патње што не виде ни човек ни Бог.
А били смо дивни ми, мезимци славе.
Страх смо задавали душманину свом.
Имали смо душу и крв расе здраве.
А сад? Ко смо сада? И где је наш дом?
Ено, по кланцима један народ цео
Ради слику пакла — кожа је и кост.
И корење једе као хлебац бео,
А смрт му је радост, добродош’о гост.
Гле његовог дома! Глад израсла свуда.
Ту се чаша жучи испија до дна.
Мру гробови светли, мре и света груда,
Деца мру с осмехом крај мајки без сна.
Све што год је им’о све је Србин дао.
Сад без земље своје, ал’ још за њу мре
А мрак и црни ужас Отаџбином пао.
Он чека, јер уме да преживи све.
Нек чека! Јер он је некад рек’о ово:
“Злу свакоме мора једном доћи крај.”
Нек чека! Јер иде сасвим доба ново,
Сасвим нова мис’о, сасвим нови сјај.
1916.
