16.октобра 2012.године навршило се 50 година од смрти књегиње Јелене Карађорђевић, праве српске принцезе.
Њен живот је личио на авантуристички роман од кога се у глави врти, али ми знамо само један делић њеног живота – да је књегиња од јула до октобра била затворена у затвору у Перму, а затим до краја године у Москви, и да је било много мука док она није ослобођена. Она као да је у сенци својих старијих рођака из императорске породице и алапајевских мученика. Па, каква је она у ствари била?
Књегина Јелена (рођена 4.11.1884.) је рано је остала без мајке Зорке (Љубице), ћерке црногорског краља Николе Првог Петровића Његоша, а васпитавана је заједно са млађом браћом у Црној Гори па затим у Русији, у дому велике књегиње Милице Николајевне.
Смена династија у Србији је српску принцезу из рода Карађорђевића довела у Београд. Она се заједно са оцем краљем Петром и престолонаследником преселила у дворац и приступила извршењу својих дворских обавеза, које су биле за њу врло тешке. Бесконачан ред посетилаца и дворске обавезе су јој одузимале велики део времена. Када би год било могуће, она је путовала или читала, између осталог и руске и француске ауторе. А усто је маштала … да се врати у Русију коју је још као дете толико заволела. Једина могућност повратка за њу је била удаја. И црногорски рођаци су, судећи по свему, организовали, не без напора, Јеленин сусрет са руским кнезом императорске крви Иваном (рус. Иоаном) Константиновичем Романовом, у Италији, као „случајно“, али се тај сусрет развио у праву љубави и окончао њиховим венчањем 21 августа (3 сентября) 1911 года.
Саопштење о браку са представником руске династије у Србији је топло поздрављено, а помогло је и да се ауторитет династије Карађорђевића повећа. То је заиста био брак из љубави, пун узајамне блискости.
Људи који су били блиски породици су сведочили да је кнез Иван буквално сијао од среће. Врло брзо је читава царскапородица прихватила Јелену: она је чувала млађу мужевљеву браћу, шетала са сестром Татјаном, позивала на чоколаду млађе – Ђорђа и Веру, дописивала се са „тета Олгом“ – грчком краљицом Олгом Констатиновном, која је била из породице Романов, а удата је за грчког краља Ђорђа Првог . Жива и весела, са изванредним смислом за хумор, брзо је очарала све који су били у њеној близини. Зато су је и звали „чаровница“ (тј. она, која је свакога очарала – прим.прев.) .
Међутим, живот није био пуко задовољство. Као супруга најстаријег сина у роду, у императорској породици, имала је обавезе да извршава и друштвене обавезе. Ни њих књегиња Јелена није избегавала. Под строгим надзором Јелизавете Маврикијевне, дворске даме велике књегиње, она је успешно положила, како она сама каже, „испит“ – у јануару 1912. је за најсиромашнију децу престонице организовала прославу Божића са великом јелком. То је била прва обавеза у дугачком низу оних који су доцније следили.
Једва да је прошла година дана од удаје принцезе Јелене, а Србија је ступила у Балкански рат. Права Српкиња, принцеза није могла равнодушно да посматра дешавања и отпутовала је као милосрдна сестра на ратну позорницу, водећи санитетски одред, за шта је добила дозволу и свог оца - српског краља Петра Првог, и императора Николаја Другог. . Константиновичи су се својом невестом јако поносили. Практично комплетно сви су дошли на железничку станицу да испрате Јелену и њену војну болницу. Средства за комплетирање и одржавање болнице су добијена у канцеларији Јелениног свекра, великог кнеза Константина Константиновича, између осталог и 200 рубаља његових личних средстава.
Одред је у Београд стигао 15 (28) октобра 1912.године и учествовао је не само у Првом, него и у Другом балканском рату. Један од ратних дописника је о Јелени Петровној Романов написао следеће: “Књегињи јако лепо стоји униформа милосрдне сестре. Она целог дана, буквално од јутра до вечери, ради као и свака друга сестра. Њена фрајлина, госпођа Шчербачова ради исто толико. Имају заиста много посла… [Јелена Петровна] помаже при превијању, на операцијама, храбри рањенике и смирује их. Сви је заиста воле. И… она је ту љубав потпуно и заслужила“.
Књегиња Јелена је пратила оца, краља Петра Првог, у његовом путовању по земљи, између осталог и по новим територијама, што је српске војнике одушевљавало и доказивало војницима да је веза између Русије и Србије неразрушива.
Када се вратила у Русију књегиња Јелена је почела да похађа курсеве за милосрдне сестре у Кауфманској општини, и одслушала је и специјалан курс у војно-медицинској академији Санкт-Петербурга. Ускоро је почео Први светски рат и њена су знања била баш добро дошла. Заједно са мужевљевом блиском рођаком – великом књегињом Маријом Павловном – књегиња Јелена је решила да ступи у милосрдне сестре Царске Прве армије, у којој су се нашли на служби и њени најближи: кнез Иван (Јован) Константинович - њен муж, кнез Багратион-Мухранскиј (муж Иванове сестре Татјане) и велики кнез Дмитриј Павлович (унук грчке краљице Олге Константиновне). Средствима оних који су живели у Петербургу, у Мермерном дворцу ,резиденцији Константиновича - Ивана и Јелене) једне од грана императорске породице Романова, снабдевена је болница са којом су на фронт отпутовале и милосрдне сестре.
Одред је отпутовао 16.08.1914.године. Књегиња Јелена Петровна је писала својима: „Скоро сваког дана довозе рањенике; оне који могу да путују санитарним возом отпремамо даље, у Русију… Овог тренутка, док ти пишем, чује се јака канонада и кажу – борба је. Рањеници покушавају да се врате на своја места…“ Међутим, одступање руских јединица је прекинуло рад болнице. Књегиња Јелена Петровна и велика књегиња Марија Павловна су биле принуђене да се врате у Петербург.
Доцније је књегиња за фронт опремила још један лазарет, у Мермерном дворцу је организовала складиште за припрему завојног материјала за војне болнице и била је покровитељ једног од петроградских прихватилишта за бескућнике.
Осим руских болесника и рањених бораца књегиња Јелена Петровна је помагала српским избеглицама, сиромашнима и породицама погинулих. По наређењу краља Петра почетком 1917.године је посетила места где је, на југу Русије, било највише српских избеглица, упознала се са њиховом ситуацијом, донела потребне одлуке како би им ублажила судбину.
Опште је познато да је књегиња у марту 1918 године добровољно пратила мужа у изгнанство – прво у Вјатку, а затим у Јекатеринбург, ухапшена је, али је успела да избегне судбину свог мужа, кнеза Ивана, и његове млађе браће које су заједно са осталим члановима царске породице живе бациле у рудник у Алапајевску. Али мало ко зна да је Јелена Петровна учинила све што је било у њеној моћи да из Русије изведе и све који су је верно служили – од собарице Јохане, до С.Н.Смирнова, управникањеног и кнеза Ивана Константиновича двора, кога је успела и да ослободи из затвора.
Јелена Петровна није успела да се помири са смрћу мужа. Није хтела да себи прави нови дом, зато што је сматрала да ће без њеног „милог принца Жана“ кућа увек бити празна. Одлучила се за хотеле и изнајмљене станове. Одгајала је како је могла својудецу. Прво у Србији, а затим у Европи. Помагала је деци књегиње Татјане Константиновне књегиње Багратион-Мухранске. Живела је сасвим повучено, комуницирајући само са најближим.
Не зна се одакле се пронела вест да је после њеног ослобођења из затвора она замрзела и Русију, и све што је руско. Мислим да то није истина. Књегиња Јелена Петровна је то доказала делом. После бекства из Русије она је отишла у Европу, а затим се вратила у Србију, у којој је живела до смрти оца. Ни после тога није прекидала везе са отаџбином, јер је у Србији имала особе којима је веровала, те је у Србији била покровитељ руских прихватилишта, школа, научних установа, друштвених организација. Јелена Петровна је и материјално помагала многобројним посетиоцима, дајући своја лична средства, она која су јој припадала као српској принцези. И то је чинила све док је имала могућности.
Зато не бисмо смели да заборавимо ову Српкињу, која је и као Рускиња осветлала образ и Србији, и царској Русији, и која и данас може да покаже свима како се живи частан живот.
Преузето са: http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/18/knegina-ielena-karadzhordzhevih-ielena-petrovna-romanov.html
