Жана Живаљевић
Напомена: Поштовани читаоци, у среду 12. априла у Дому војске у Београду, одржана је промоција друге књиге Жане Живаљевић "Дом под брезама" (Прва Жанина књига "Хаџијина судба" изашла је из штампе 2017. године). Медијски скоро непропраћена али веома топла и емоционална, са предивним музичким тачкама, верујем да ова промоција никог није оставила равнодушним. Дипломирани филозоф, Косовка и Земунка, новинар и публицист, емоционална каква јесте, Жана успева да у форми кратких животних прича оваплоти оне чувене Шантићеве рећи - мене све ране мога рода боле. Љубазношћу аутора, Вашој пажњи нудимо причу "Сиротани" из поменуте књиге "Дом под брезама"...
† † †
Долазили су обзирно и успорено на терасу својих комшија, у рај на земљи, како су га они замишљали. Један по један, напипавајући расположење својих домаћина. Повлачили би се кад би примили сигнале да су претерали. Шта ће деца, лако се опусте. Осим ако нису сиротани, осетљиви на сваки шушањ.
Живели су некада као сасвим мали у зиданој кућици, усред корита пресушеног потока. Ушушкани од ветрова, али не и поплава и киша. Тада им је још повремено и одан, веран и предан отац направио приступни пут, идилични мостић, ʼладовину од лозе, ископао бунар. Док није отишао сасвим .
Последње што памте из данас напуштеног зиданог дома, коме поправке нема, јер је на сувише пркосном месту и направаљен, је ноћ и силна вода која је провалила с грањем, лишћем и камењем у њихове кревете и затрпала их усред дечјег сна. Тада је њихов дивљи отац као див на сопственим рукама износио једно по једно, сав мокар и смлаћен. Али их је сво четворо изнео на суво, код шурака.
Нису се имали где вратити, те их је ујо примио у стан у приземљу. Мудра и кочоперна Мајка сиротана непрестано им је причала и учила их да се баве важним стварима, као да је предосећала да ће јој, изнуреној бедом, муком, порођајима и суровостима њиховог оца, век бити кратак и боравак ограничен. Живећи од материјалне помоћи општине, заборављени од свих, своју су муку носили ћутке као дроњке. Израсли су у високу децу, са ликом на оца, за кога нису хтели да чују, откако их је дефинитивно напустио и препустио судбини.
И док он живи свој живот, скитајући се где му се прохте, радећи шта му се ћефне и бивајући с киме жели, његово је четворо сиротана, све једни другима до ува, ишло у школу, хранило се кромпиром и хлебом уз замашћену чорбу без меса, бледи као авети из непроветрене собе.
Од силних брига, тешко им оболе мати. Њен се громак заповеднички глас разлегао коритом заборављеног потока кад их је звала, понављала заповести или објашњавала како шта да ураде. На крају се чуо све ређе, док није утихнуо. Звала се Нада и копнила је од најтеже болести која неумољиво разједа човека. Остајала је прибрана до краја због своје деце, свесна да их нема коме завештати, осим ако их за кратко време не поучи како да преживе.
Учила их је поносу, уздању у себе, да своју муку невидљиво носе без јаука, као што је то на крају, кад су се стишале борбе, чинила и сама.
И када је те зиме, која је била блага, сахрањена без косе и жута и усукана као воштана свећа у ковчегу, њена су сирочад на спроводу одрасла у људе. Чак и најмлађи Боро, који jе своју полусасушену нелечену ручицу тешко подизао до лица да рукавом обрише сузе...
Стајали су усправни, високи, пркосни, бледи и гладни, окружени светом који је после сахране гледао своја посла и трудио се да што пре заборави страшну тугу.
Њиховог оца на спроводу није било. Трошио је дедине доларе, које је послао из далеког Чикага најмлађем унуку за рођендан. Казали му неки људи да их има, а он послао сину, мислећи да чува децу и живи с породицом. На погрешну адресу.
