Владимир Умељић
Ако постоји нешто што традиционални српски менталитет не подноси, то је да га неко укошка у свој јарам, упрегне у своја кола, па ма колико гласно било обзнањивано да та кола све воде у бољу, светлију будућност.
Здрав народни разум наиме никада на заборавља да и у тој будућности поданици остају поданици, запрежна стока остаје запрежна стока. На Западу се то не ретко оглашава као недостатак дисциплине, склоност ка анархији, примитивизам и неконструктивна склоност ка хаосу.
Наш свет се налази у једној преломној, можда и одсудној фази развоја, чија главна карактеристика је форсирано раскољавање, поларизација, дивергентни трендови уз консеквентно разарање свих оних мостова, који су својевремено били мукотрпно грађени, не би ли човечанство коначно нашло пут ка најнормалнијем, наиме – да су сви људи орођени и заслужују једнакост и равноправност.
Више него примерене анализе у принципу тематизују каузалне факторе овог различитог тренда у економском, политичком, религиозном, дакле условно речено у културолошком смислу речи између Запада и Истока (Севера и Југа).
Но шта је са непревидиво разноврсним менталитетима људи, који су релативно независно једни од других хиљадама година настајали, учвршћивали се и прелазили пут од последице социјалних збивања ка (са)узроку даљег пута?
Горе је била ословљена једна есенцијална српска карактеристика, која налази свој језички ехо у појмовима, као што су нпр. инат, пркос, јогунастост, тврдоглавост, непопустљивост, самовољност, склоност ка отпору и бунтовништву, итд.
Не увек примерено, напротив, али постоји и нешто позитивно у овој особини.
Менталитет има своје корене, као и све остало, у људском геному, али се гради и формира, допуњује и модификује кроз хиљаде година историје и социјалне интеракције, кроз искушења и искуства, кроз заблудна ллутања, опасности и преживљавање, падове и успехе.
Сведочанства о развоју његових фундаменталних елемената се могу сагледати или барем наслутити у резултататима истраживачког рада из области рационалне интелигенције (социолози, психолози, историчари, политиколози), али нарочито из оних бисера културног наслеђа, које дугујемо додатном труду човекове емоционалне интелигенције, која одликује социјално-критичке уметнике (књижевници, сликари).
Тако сазнајемо из предивне сатире чешког писца Јарослава Хашека („Добри војник Швејк“) много више, директно и непосредно, о различитим менталитетима људи у аустроугарској „тамници народа“ од понеке историографске студије.
Његовом успешном концепту је, поред осталих, на свој оригинални начин потом следио и руски аутор Владимир Војновић („Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“) и представио своју рефлексију стварности од совјетских времена у Другом светском рату па до хладноратовског периода, закључно са 1991. годином.
Њихови књижевни јунаци не пристају на статус бесловесних подређених и пружају отпор, не у епском смислу речи, већ својим непокорним духом и свешћу о праву на сопствену слободу и достојанство.
Хајнрих Ман је пак у свом класичном делу „Поданик“ из 1914. оцртао типичног грађанина царистичке Немачке, који је безнадежно заробљен у шаблонима сталешког начина размишљања и делања, безусловно следи својој врхушки и ни у ком случају не поставља у питање друштвене ауторитете и ма колико неуравнотежено, неправедно и нехумано хијерархијско устројство социјалне заједнице којој припада.
Књига је по природи ствари изазвала жучне полемике, тако ју је и ауторов рођени брат, велики Томас Ман, означио као „клеветништво“ и „сакаћење националне части“, но пре ће бити да је Курт Тухолски био у праву, када је (1927.) написао:
„Чињеница да ништа у овој књизи није претерано, ништа није „карикатура, пародија, памфлет“ у овом анатомском атласу немачког царског Рајха, говори за генијалну далековидост аутора.
Јер истина је још гора, још много гора!“
Идеални поданик Хајнриха Мана, међутим, преживео је и пропаст, нестанак немачког царства и потом ставио свој менталитет у службу Адолфа Хитлера, безусловно следио новим ауторитетима, спремно гутао и усвајао нове пароле о „гадним и опасним јеврејским подљудима“, о „варварским Словенима“, као и о „српској злочиначкој и завереничкој банди, том гнојном чиру Балкана, који морамо дефинитивно сагорети“ (1941.).
Препознатљив је дакле, како у царистичкој, тако и у нацистичкој Немачкој, исти принцип – водећи друштвени ауторитети узурпирају власт над дефиницијама стварности и октроишу народној маси те своје нове „истине“.
Степен успеха овог поступка, некритичког прихватања и усвајања правила „црно је по потреби каткад и бело“ директно је пропорционалан развијености поданичког менталитета у одређеној средини.
У којој мери је тај менталитет још увек присутан и вирулентан у данашњој демократској, либералној и плуралистичкој Немачкој? Јер нпр. врло активни немачки министар иностраних послова у време разарања друге Југославије, Клаус Кинкел, који је огласио: „Србију морамо да бацимо на колена!“, био је члан управо немачке Либералне странке (званични назив „Слободне демократе“).
Док је његов колега из Демохришћанске странке Штефан Шварц огорчено обавестио немачку јавност: „Експерименти на људима се поново врше, српски лекари су имплантирали псеће ембрионе у силоване босанске жене!“
Тја, тако је то када се Кинкел ето осећао обавезним слободи и демократији а Шварц хришћанским принципима и демократским правилима, како називи њихових политичких партија сугеришу.
Или је овде опет на делу принцип: „Црно је по потреби каткад и бело“?
Како даље схватити чињеницу, коју је недавно изнео у јавност Ефраим Зуроф, директор Центра Симон Визентал, да данашња Немачка никада није изразила жаљење или се чак извинила Србима због нељудских злочина Хитлерове солдатеске у окупраној Србији и туторства над хрватском државом 1941-1945, као и знања о све време вршеном Србоциду од стране дотичне државе?
Док Израел (с пуним правом!) добија енормну одштету, кајање, извињење, подршку?
Другим речима, да ли је све овде изнето само случајност или представља континуитет како високе политике, тако и поданичког менталитета, пријемчивог за сваку бесмислицу и ужас, само ако долази „одозго“, од стране званичних државних и медијских ауторитета?
Исто се понавља данас у односу на Русију и нарочито Владимира Путина – надирање НАТО-пакта на руске границе, од стране Украјине и Запада прекршени уговори из Минска, референдум на Криму, ништа од тога није важно тј. иоле присутно у немачкој јавности, дакле у свести поданика, не, Русија, Путин, то је зло, неправда, неистина, злочин, опасност, ничим изазвана агресивност!
Наш свет се, још једном, налази у једној преломној, можда и одсудној фази развоја, чија главна карактеристика је форсирано раскољавање, поларизација, дивергентни трендови уз консеквентно разарање свих оних мостова, који су својевремено били мукотрпно грађени, не би ли човечанство коначно нашло пут ка најнормалнијем, наиме – да су сви људи орођени и заслужују слободу и мир, једнакост и равноправност.
Један од битних негативних фактора овог развоја је поданички менталитет широке масе људи, овде на примеру Немачке, која очигледно и даље безусловно следи својој врхушки и ни у ком случају не поставља у питање друштвене ауторитете и ма колико неуравнотежено, неправедно и нехумано хијерархијско устројство социјалне заједнице којој припада.
Зачудо, управо из Немачке је дошла жена, која је констатовала: „Слобода, то је слобода других“ (Роза Луксембург). Но за то није довољно дати својим политичким партијама одговарајуће називе или једној социјалној заједници пришити позитивне епитете хришћанског, демократског и либералног карактера.
Закључно, да ли би можда било примерено поручити људима на Западу исто оно, што они све време од нас захтевају:
„Промените своју (некритичку, поданичку) свест!“
Можете бити сигурни да ми то нећемо окарактерисати као недостатак дисциплине, склоност ка анархији, примитивизам и неконструктивна склоност ка хаосу, већ пре као инат, пркос, јогунастост, тврдоглавост, непопустљивост, самовољност, склоност ка отпору и бунтовништву, итд.
Не увек примерено, напротив, али постоји и нешто позитивно у овој особини.
Извор: ИСКРА
