Милана Бабић
Нијемци су 6. априла 1941. године бомбардовали Београд. Убијено је више од двије хиљаде људи, срушено или оштећено више хиљада зграда и потпуно уништена Народна библиотека са 350.000 књига и многим вредним старим рукописима. Шта значи кад књиге горе? У пламену нестаје историја једног народа, његово културно и духовно благо...
Библиотека је уништена са намјером да се затре идентитет српског народа.
Тренутно нас нико не бомбардује бомбама. Ћирилица се, међутим, налази у дефанзиви, књиге се повлаче пред виртуелним садржајима, институције културе, част ријетким изузецима, запосјели су људи који се у културу или не разумију или је посматрају кроз профит. Већином пишу латиницом, поједини раде сумњиве анкете са ђацима који завршавају средњу школу, уз дар књиге добије се анкета чудног садржаја...
Разне организације запосјеле су изворишта стабилности једне државе - образовне и васпитне установе. Дипломе се купују или се школовање завршава на факултетима који више личе на вечерње школе. На Филолошком факултету нема довољног броја заиснтересованих за упис. Све мања заинтересованост за студије на тим факултетима, мањак наставника и професора тог профила у школама, деградација, ниске плате показатељ су онога што нас чека - испражњеност од људи и смисла. Док се громогласно ћути о Косову и Метохији, част малом броју изузетака, јасно се показује завршно срозавање интелектуалног капацитета. Одгурнута од духовности, без јасне свијести о томе шта стратешко планирање образовног процеса значи, моја струка је изложена сталним реформама, које су по мудрој оцјени Синише Љепојевића, рецепт за катастрофу.
"Следствено, ни наука не може бити много боља. Напротив! Нарочито када се ради о тзв. идентитетским наукама. Штавише, институти где се оне проучавају и факултети где се предају су од страних и домаћих душебрижника осумњичени за србовање и “бастионе великосрпства”, те би их требало преобразити у грађанистичком, проевропском, прозападном смеру. На том задатку се увелико ради. Образовање у Србији (слично је и у Српској)– а не може се рећи српско образовање! – одавно је посустало пред разним “циљевима”, “исходима”, “стандардима”, “унапређењима”, “ефикасностима”, “компетенцијама”, “евалуацијама” и осталим диктатима Запада. Што је више бирократизације и нормирања, резултати су све слабији. Важно је ограничити максималан “број словних знакова” како дипломских, мастер и докторских радова, тако и уџбеника, а њихов квалитет је мање битан. Ученици и студенти су све слабији, а када заврше школовање њихово знање и способност да га примене су минимални. Принуђени су на “перманентно образовање” мање због тога да би пратили савремена достигнућа и користили их у раду, а више да би “на папиру” добили разне поене, сертификате, лиценце." (Миломир Степић)
Црвеним за колеге који се савијају као гране на вјетру, скачу по разним конкурсима, не бирајући да ли је нешто у супротности са српским идентитетом, културом и традицијом, битно је да су добили дипломе, сертификате (већином латиничне), накежене фотографије...
Тешка времена, мучна, али учитељ мора остати на трагу Учитеља, позван је са одговори на изазове времена, понуди рјешења, остане човјек.
Током њемачке окупације Београда у Другом свјетском рату, квислиншке власти затражиле су од свих виђенијих интелектуалаца да потпишу Апел српском народу којим се захтијевао „ред и послушност“ и „родољубље у борби против комуниста“. Историја каже да је, Милош Н. Ђурић српски класични филолог, хеленист, философ, редовни професор универзитета и преводилац, редовни члан Српске академије наука од 1961, ушавши у хол зграде Коларчевог универзитета и видевши да се унутра потписује Апел, нагло окренуо и пожурио ка излазу. Када га је један од колега, композитор и диригент, зауставио, упозорио на могуће посљедице и упитао зашто одбија да потпише, професор Ђурић му је одговорио: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!“. Симболика и дубина ових ријечи данас још јаче одјекује просторима непомућеног српског духовног простора, тамо гдје у катакомбама прогнаног Смисла још тиња пламен Слободе.
"Смрт патријарха и четири кључна архијереја – у периоду од 30. марта 2020. до 4. марта 2021. године – једном ћемо неминовно сагледавати у сасвим другачијем светлу. Али сада морамо сами, па колико Бог да. Свима ће нам по томе бити суђено. У овој опакој ђаволијади, бледи и изранављени, морамо измерити има ли нас у нама. И ознаменити да ли ће ово бити земља тамјана или сумпора, отаџбина или рака. Савина или Фаустова земља.", каже мудри и храбри Бранислав Матић
Иде вријеме ка дану велике Побједе, слутим да ће ово бити вријеме завлачења у мишије рупе, скретања тема, претрчавања у нова преименовања великих датума, плавиће се "наши" музеји, биће и такмичења у пљувању увис и још много чега, али ће сигурно бити храбрих и мудрих људи који препознају знаке времена и имају свијест да "Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека; ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветлија."
Востани Сербије!
Фото: РУНЕТ
