Татјана Потерјахин
Напомена: Поштовани читаоци, сведоци смо нових непочинстава које просветни и културни јањичари у србском протекторату врше над истакнутим патриотско-православним делатницима. Слава Богу, све је више истакнутих србских хинтелектуалаца који пружају јавну подршку професору Милошу Ковићу који је нова мета сорошоидних другосрбијанских конвертита у србској просвети. "Саборник" ће у неколико текстова пренети ту подршку Милошу Ковићу у нади да ћемо, уз Божију помоћ, спречити прелазак преко те "црвене линије" о којој пише Татјана Потерјахин у ауторском тексту за Нови Стандард...
Викао је већ неколико пута уважени професор Милош Ковић да га гоне. И јесу га гонили. Ипак, ти њихови неуспешни покушаји и његов опстанак на факултету произвели су, напослетку, у једном делу јавности ефекат из приче о пастиру и вуку. „Опет гоне Ковића“ – прочитала сам ових дана неколико подсмешљивих коментара.
Није крив Милош Ковић што се сваки пут до сада одбранио. Крива је незаинтересована јавност којој је промакло да примети каква су непочинства у међувремену ипак учињена оним предавачима који су се пре Ковића нашли на црној листи НАТО камариле у коалицији са рационално необјашњивим „патриотским“ аберацијама и мутацијама са петог спрата Филозофског факултета у Београду.
Не ради се, дакле, о лажној узбуни нити о синдрому вечите жртве „немојте мене, ја сам патриота“, како би неки желели да дезинформишу јавност. Ради се о систематском прогону чију је стратегију концизно сецирао професор Слободан Антонић у једном од својих последњих чланака. Милош Ковић је у медијима и јавности уопште најистакнутији појединац међу прогоњенима, али то не значи да је неправда учињена његовим колегама мања. Бавимо се, дакле, као и обично, именима, али најважнију ствар губимо из вида кад тематизујемо ове сукобе – Филозофски факултет је на првом месту просветна установа. Њен први императив мора да буде академски квалитет предавача и програма одабраних за образовање нових генерација академских грађана, научника и просветних радника. Личне сујете, политику, пријатељства и интересе нужно је оставити по страни.
Професори-богови
На Филозофском факултету у Београду ја сам дипломирала на Одељењу за етнологију и антропологију. Можда мислите, ако нисте одвише упућени, да се ту учи о нашим обичајима, материјалној култури и нематеријалној баштини, језику и историји. Морам да вас разочарам. Истина, остало је нешто трагова старих програма који су националну традицију и реално српско друштво стављали у центар академског интересовања, али већ у време мог студирања Одељење је са подсмехом гледало на овакве теме.
Родне студије, као некада марксизам, постале су камен мудрости, идеологија је продрла у готово све предмете – од антрополошких теорија до религије, и нашло се места за све: трећи род, трансхуманизам, ванземаљце и роботе, екологију, мањинска и емигрантска права, сваки талас феминизма и читав један предмет посвећен досовској историји распада Југославије, само је, ето, српска култура остала анахрона и смешна. Смешни су, у ствари, само силабуси таквих псеудоакадемских студија на једном државном факултету.
Подразумева се да часних изузетака на Одељењу за етнологију још увек има, међу њих спада, наглашавам тенденциозно и при томе стојим, др Синани. Ипак, остаје горак осећај злоупотребљености – када сам уписала факултет нисам пристала на то да ми се глобалистичким идеологијама испира мозак и да се литература и сарадници у настави бирају по идеолошком кључу. Док студирате, наравно, ви не знате у којој мери манипулишу вама – спадала сам у сиромашније студенте без сопственог компјутера, нисам могла баш често да претражујем Гугл, али срећом – из факултетске библиотеке још увек нису уклонили све неподобне књиге и зборнике (не значи да неће).
Током својих четворогодишњих студија нисам једном била дискриминисана због конзервативних ставова. Неки су попустили. Млади људи желе да одушеве своје професоре, постигну успех и буду прихваћени од старијих колега. Јасно је у којој мери уплив идеологије и комесарски притисци карикирају личности и изборе студената који би требало да се баве само научним чињеницама уз уважавање свих релевантних перспектива, а не да буду пластелин за НВО кадровање и одељенска гласања.
На четвртој години одабрала сам изборни предмет са Одељења за историју, иако ми је сугерисано да то не чиним јер је „тежак за полагање“. Била сам добар студент, па се нисам уплашила. Рана модерна историја коју су у то време на европски и османски део делили професори Никола Самарџић и Александар Фотић. Самарџића сам видела једном или два пута и тада је муцајући читао одломке из своје књиге о Карлу Петом. Професор Фотић је одржао свако своје предавање и то тако да и дан-данас умем да кажем како је, ако ни због чега другог, ради тога вредело уписати Филозофски факултет.
Полагање испита је, наравно, било „теже“ код Фотића него код Самарџића, ако ни због чега другог а онда зато што се професор Фотић на испиту појавио. Ни Никола Самарџић ни Харис Дајч нису суштински заинтересовани за наставу и за студенте. Увреде и дискриминација којима су студенти (углавном они из унутрашњости) изложени на то мало предавања која се Самарџић удостоји да одржи посебна су, црна и срамотна тема о којој та деца, из страха, говоре само међу собом или након што подигну дипломе. Самарџић, међутим, и даље „предаје“, а Фотића су успели да избаце са факултета. Факултет је, разуме се, изгубио више од самог Ковића.
Као студент кога је четири године финансирала држава, могу да будем мање или више незадовољна због тога што постоје професори-богови које никада не видите иако сте чули да постоје, а ако се ипак појаве онда извређају вас или неког од ваших или пак сопствених колега. Претпостављам да је фрустрација већа код оних које родитељи финансирају, који раде и студирају очекујући да запослени на месту професора обавља посао за који прима плату из буџета државе Србије, као што и они своје плате морају да зараде.
Може бити да је овај текст дигресија на актуелну тему. Ја сматрам да је актуелни проблем Ковићевог статуса заправо терминална фаза незаинтересованости државе, јавности, па и самих запослених за прилике на једној од најважнијих просветних установа у нашој земљи. То сам кроз два горња примера желела да илуструјем. Не значи да на другим одељењима ствари стоје боље. Колаборација Одељења за социологију са екстремном анархистичком левицом одавно није трач – ипак се тим питањем треба студиозно позабавити у неком другом тексту.
Прогресивна гиљотина
У тренутку кад се већина корумпира – демократија, бирократија и статути, радна места којима НАТО камарила још како располаже и дели према учинку постају оруђе корупције, као и „аутономија Универзитета“ која све чешће подсећа на аутоимуну болест ове установе. Не, немојте ми импутирати да призивам политички интервенционизам на факултету. Он је већ увелико присутан. Одељење за етнологију и антропологију готово у потпуности је очишћено од национално освешћених предавача и ту је свако одступање од преовлађујућег наратива кажњива јерес. Услов да постанете део одељења је да будете „прогресивни“ или макар да умете довољно мудро да балансирате. Оно је од државе Србије отето и сада служи глобалистичкој лево-либералној агенди.
Нажалост, важност антропологије и етнологије у академском и друштвеном смислу јавност, чак ни она патриотска, није на време препознала. Када је историја у питању ствари стоје мало другачије. Није лако послати дете професору који ће га научити да му је деда био геноцидаш који је скривио Јасеновац – иако је можда у Јасеновцу заклан.
Можда је, и надам се да јесте, ово црвена линија коју нећемо прећи. Можда је Милош Ковић онај Милош пред кога ћемо одабрати да станемо као саборци, а не као муфљузи. Јер ово јесте, како Антонић каже, борба за историју. Али је чак и више од тога. То је борба за принцип части у нашем већ довољно посрнулом друштву коме релативизације, као и игнорација, служе само за прећутну легитимизацију бешчашћа.
Политички ангажман професора Ковића јесте један од главних узрока његовог прогона, мада не и једини. Његова конзистентна одбрана академских принципа приликом егзекуције колега који су пре њега дошли под сечиво „удовице“ (La Veuve, француски еуфемизам за гиљотину), директно га је конфронтирала са кланом на чијем је челу Никола Самарџић. Једног за другим „Le Moulin à Silence“ („млин тишине“ – још један француски еуфемизам за гиљотину) млео је доценте и ванредне професоре који су се супротстављали клану, па је тако ред дошао и на Ковића.
Зашто инсистирам на француским еуфемизмима за једно од најстрашнијих оруђа за убијање? Зато што се већина чланова Изборног већа Филозофског факултета понашала као да се налази у шетњи „Луксембуршким парком“ у Паризу током које су, сасвим случајно, срели неку „удовицу“ и прошли поред неког „млина“ из којег се ништа није чуло. Када би питање избора неког од Ковићевих несрећних претходника стизало на ред, почело би колутање очима („опет ти историчари“, „аман, докле више!“ и сл), дограбиле би се новине (важно је бити обавештен шта се дешава у Патагонији) или до тада непрочитане књиге. Никога нису стварно интересовали очајнички крици оних који су губили егзистенцију, част, имовину, бракове, животе и Ковићеви покушаји да их одбрани. С тугом верујем да ће и у Ковићевом случају бити слично. Уколико би неко од научних сарадника и чуо нешто, помислио би да је боље да се не замера шефу катедре јер… „пролећни поветарац“ (још један еуфемизам за гиљотину) лако може да пирне и око његовог врата.
Секире су наоштрене
Није могуће предвидети који ће ток криза имати у блиској будућности. Одлука о избору у више звање још није донета и имена чланова комисије се не знају. Међутим, анализа имена запослених на Катедри показује да писац реферата мора да буде сам Никола Самарџић, а чланови комисије особе из других научних области. Саме по себи, ове чињенице су допуна chronique scandaleuse која потреса Одељење за историју већ више од шест година. Резултат свега је да реферат пише личност која је Ковића тужила кривично и парнично, а да сапотписници реферата треба да буду особе које са Ковићевим научним опусом немају никакве везе.
Ове чињенице су неправда вапијућа у Небеса, јер евоцирају успомене на турска времена. Тада је за становнике калифата важило само једно, шеријатско право по коме је чак и за најтежу осуду био довољан исказ двојице „веродостојних сведока“. Тада су настале изреке „Два без душе, један без главе“ и „Два лоша убише Милоша“. Немам никакве сумње да ће Никола Самарџић пронаћи баш такве особе за сапотписнике реферата и да ће се, срећом само фигуративно, Ковићева глава наћи на коцу, заједно са главама његових претходника.
Студенти историје, деморалисани и инспирисани „еклатантним“ примерима чланова Изборног већа, већ су огуглали на то да сваке године губе по неког предавача и да уместо њега добију двојицу, тројицу нових који ће у блиској будућности „демократским гласањем“ скинути главу неком доцентићу или ванредном професорчићу, „белим маминим“ (copyright Добрица Ћосић).
Онај ко се нада да ће после громогласног усклика „Vive la République“ након Ковићеве вирталне декапитације ово бити крај секантног стања на Одељењу за историју, грдно се вара. Spiritus movens свих Самарџићевих непочинстава, др Синиша Мишић, редовни професор пољопривредних наука и историјске географије, већ оштри секирче за нове подухвате. Не, не, он нема намеру да сече бадњак пре времена, већ нове кочеве, за нове главе. Питање је само – чије ће то главе бити?
Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Фото: Снимак екрана
Опрема текста: Саборник
