Проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији, директор "Евроазијског безбедносног форума", на Фонду Стратешке Културе аргументовано пише о скандалозној ослобађајућој пресуди србском крвнику Насеру Орићу...
Полицајац у бившој СФРЈ, официр муслиманске војске А БиХ, Алијин човек од поверења, без дана војне школе командант 28. дивизије тзв. А БиХ, непосредно је извршавао злочине и иживљавао се над српском нејачи и заробљеницима. Непосредно учествовао са политичким врхом СДА и муслиманским вођом Алијом Изетбеговићем и појединим обавештајним службама водећих држава Запада у планирању и стварању предуслова за дешавање злочина у Сребреници. Изашао из Сребренице са групом изабраних официра муслиманске војске А БиХ, два месеца пре напада на Сребреницу. Већ када је изашао из Сребренице 1995. године, био је обавештен од врха муслиманског вођства у Сарајеву да се за Сребреницу припрема исељавање у режији обавештајних служби водећих држава НАТО. Солидарисао се и сагласио са таквим планом и у њему потпуно учествовао. Отуд потреба појединих центара моћи на Западу и у Сарајеву да Насер Орић остане заштићен и да буде „симбол борца за слободу“.
Тужилаштво БиХ је против Насера Орића и Сабахудина Мухића подигло оптужницу 27. августа 2015. године. Према оптужници, Орић, тадашњи командант, и Мухић, припадник Армије БиХ, 1992. године су у местима Залазје, Лолићи и Куњерац убили три заробљеника српске националности: Милутина Милошевића, Митра Савића и Слободана Илића.
Након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, председник Србије Александар Вучић „…позвао је Србе да не изговоре ниједну тежу реч против наших комшија Бошњака…“ Нико не говори тешке речи против Муслимана, као дела српског народа исламске вероисповести, али свако разуман их има на рачун таквог пристрасног суђења и ослобађања кољача и злочинаца. Председник Републике Српске Милорад Додик рекао је да је „…ослобађајућа пресуда Насеру Орићу доказ да нема казне за злочине над Србима.“ Сигурно је да такав Суд и Тужилаштво не раде у функцији истине и помирења, напротив то су установе које распирују мржњу својим пристрасним деловањем под непосредним окриљем муслиманске врхушке у Сарајеву.
Председавајући Судског већа Шабан Максумић навео је у образложењу да на основу исказа заштићеног сведока оптужбе „О1“ није могла бити донета осуђујућа пресуда. „Исказ заштићеног свједока ‘О1′ био је недоследан и нелогичан, те у исказима 2003. и 2014. године уопште није споменуо оптуженог Орића, него је у исказу 2014. године тврдио да је судију Слободана Илића убио Зулфо Турсуновић“, наводи се у образложењу. За исказ сведока оптужбе Ибрана Мустафића наводи се да је нелогичан и недоследан.
Насер Орић је и у Хашком трибуналу био оптужен за злочине почињене на подручју Сребренице и околних села од децембра 1992. до марта 1993. године. Првостепено је био осуђен на две године затвoра 2006. године, али је Апелационо веће 2008. године ослободило Орића, налазећи да првостепено веће није имало све неопходне доказе да он буде осуђен по командној одговорности.
Мада је знао да је Сребреница од Алије и Клинтона „предата и жртвована“ ради јаче „интернационализације муслиманског питања“ у БиХ и ради сатанизације српског народа и његове легитимне борбе у грађанском рату, Насер Орић је оставио своје саборце и народ, иако се представљао за вођу и заштитника Муслимана у Сребреници и Жепи. Он је најодговорнији за страдање преко 3450 Срба у Подрињу. Намерно је убијао нејач и палио села, а на крају је избегао да дели судбину својих сабораца, који су се суочили са многима који су те покоље преживели или за њих знали. Насер Орић суштински није штитио муслимански народ у Сребреници него је чињењем злочина у околним српским селима призивао освету и несрећу. Данас то Муслимани из Сребренице и Жепе знају, док су само још екстремисти Странке Демократске Акције у Сарајеву стали у његову заштиту и искористили своју моћ да изврше притисак на такозвано Тужилаштво БиХ и Суд за ратне злочине.
Република Српска је требало одавно да стане на пут самовољи Суда и Тужилаштва БиХ, који су политички инструисани и раде по диктату СДА из Сарајева. То није државни суд нити тужилаштво, јер од самог оснивања и почетка рада суди скоро искључиво грађанима Републике Српске. Само поједини поткупљени Срби у заједничким органима верују у правду, односно у новац, радна места и принадлежности које су им дате. Република Српска ако жели да опстане треба да учини све да заштити своје грађане а Суд и Тужилаштво БиХ огласи ненадлежним и да тражи да се преостали случајеви који се процесуирају прекину. Муслиманско вођство у Сарајеву, као и поједине земље чланице НАТО, Суд и Тужилаштво БиХ користе да застрашују српски народ, те да након 22 године и даље подижу оптужнице над виђенијим, угледним и политички ангажованим Србима, који се боре за интересе Р. Српске.
Уколико се не затвори коначно прича и монтирани процеси око ратних злочина у БиХ, Република Српска неће имати пуно избора него да те заједничке органе огласи ненадлежним и крене путем независности, у складу са већинском вољом народа и грађана Р. Српске. Не може Република Српска остати са онима којима је Насер Орић херој и који се на тај начин представља младим генерацијама на простору Федерације БиХ.
Спирала злочина између Срба и Муслимана у Подрињу покренута је још у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и освете. Оно што се десило у Подрињу над српским и муслиманским народом јесте злочин, који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО-а.
Те службе су одлично познавале историјски контекст спирале злочина у Подрињу. У целом процесу припреме и извођења операција изван „заштићене зоне Сребреница“, Насер Орић је својим непосредним чињењем злочина клањем и монструозним убијањем подстрекивао потчињене да се надмећу у зверским поступцима одузимања живота цивилима или заробљеним припадницима ВРС.
Згаришта и запаљена села су њихова легитимација свирепости и безумља. Заштићену зону су схватали као своје легло у које нико не сме да дира и из кога несметано могу да иду у злочиначке походе. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованим зонама Сребреница и Жепа, нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а, него су је користили као простор за базирање и смештај снага. Носилац тог незаконитог деловања и кршења међународног права био је управо Насер Орић, подржан инструкцијама и порукама муслиманског војног и политичког руководства из Сарајева.
Алија Изетбеговић је у сарадњи са Клинтоновом администрацијом и појединим обавештајним службама Запада пристао на „сценарио масовног злочина у Сребереници“, који би се прогласио за „геноцид“ и искористио за војну интервенцију НАТО и остваривање политичких циљева екстремног муслиманског руководства у БиХ. Ту идеју је на терену припремио и извео управо Насер Орић, кроз чињење злочина у ширем подручју Сребренице, Братунца, Кравице и Скелана.
Екстремна муслиманска политичка елита у Сарајеву, пре свега Бакир Изетбеговић са непосредним сарадницима, под утицајем неких центара моћи са Запада и Хрватске, политички је злоупотребила и покушала да на старој медијској матрици оклевеће Србе у Р. Српској, па и цео српски народ за „почињени геноцид“ иако су сами свесни како и под којим околностима се дешавао рат у Подрињу. Када се то има у виду, онда је јасно зашто су врх СДА, па и сам Бакир Изетбеговић заинтересовани да се затвори процес и било какво објективно суђење Насеру Орићу, јер су били саучесници на истом пројекту.
Обавештајне службе појединих водећих земаља Запада су и даље упорне да преко водећих муслиманских партија у Сарајеву и марионетских политичких партија у Србији и Р. Српској из редова српског народа раде на лажном помирењу, при чему се само у центар пажње постављају муслиманске жртве а српске жртве и страдање заборављају.
У тој медијској и политичкој операцији Запада водећу улогу имале су Велика Британија, Немачка и Француска. У Србији многе политичке партије и бројне невладине организације добијају огромна финансијска средства са Запада да оклевећу српски народ у међународној заједници, те да присиле власт да „прихвати кривицу за геноцид“. Када је ослобођен Насер Орић у Хагу, па сада и у Сарајеву ни једна од тих партија, невладиних организација и држава не реагује на прави начин и суштински се солидарише са ослобађањем монструма, који је лично клао и на зверски начин усмртио више људи.
У маргиналним и појединим плаћеничким политичким странкама у Србији Запад проналази саговорнике који окривљују свој народ за нешто што није починио. У томе предњаче Вук Драшковић, Чеда Јовановић и Ненад Чанак. Вероватно су поменути „политичари“ добили инструкције да и овим поводом ослобађајуће пресуде Насеру Орићу ћуте и да се не оглашавају. Јер они треба да и наредне године путују у Сребреницу и учествују у „политичкој и пропагандној представи“ обележавања годишњице страдања Муслимана а не пада им на памет да оду у Кравицу и Братунац, да дају помен српским страдалницима. На лажима не треба а и не може да се гради помирење нити поверење народа.
Пристрасним и диригованим судским процесима џелати попут Насера Орића се аболирају од почињених злочина и придаје им се улога „бораца за слободу“. Тако џелати са страним „менторима“ и плаћеницима из редова српског народа, покушавају да мењају историју, те да српском народу припишу колективну кривицу за све што се десило у грађанском рату у БиХ. Народ у Републици Српској то више не може да поднесе и да трпи насиље неке нефункционалне државе БиХ и њене судске власти, која је недопустиво исполитизована.
Због претходних злочина које су починили над српским народом и јединицама ВРС у Подрињу, један део припадника, команданата, командира и бораца 28. дивизија А БиХ није хтео да положи оружје и донео је одлуку да се пробије из окружења, преко зоне одговорности Дринског корпуса. Та непромишљена одлука вероватно је сугерисана и од центара моћи који су изазивали и провоцирали напад снага ВРС сталним чињењем злочина у окружењу енклаве. У свему томе незамењива је улога Насера Орића.
Очигледно је да то делу команде 28. дивизије, 2.К ГШ А БиХ није одговарало. ЗАШТО….? Неразумне и нецелисходне одлуке комадног кадра 28. дивизије А БиХ нису последица њихове аутономности деловања, него погрешних инструкција које су добијали од 2. К и А БиХ, у чијој зони се налазио Насер Орић. Такве погрешне инструкције су израз намере и злоупотребе страдања муслиманских војника, у функцији остварења политичких циљева борбе муслиманског народа у БиХ, ради придобијања симпатија и политичке подршке утицајних држава тзв. међународне заједнице.
У сваком случају, ослобађање Насера Орића, ратног злочинца и кољача, јесте у функцији продубљивања јаза и неповерења између народа у БиХ, али уједно представља и опомену Р. Српској да је потребно да учврсти јединство народа и одлучује о сопственој будућности, у складу са већинском вољом народа.
ИЗВОРИ:
2. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр, стр.5
3. Трећи састанак у хотелу „Фонтана“ (транскрипт видео снимка) (доказни предмет оптужбе 49/а), стр. 9.
4. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр.42
5. Изјава заступника команданта 28. дивизије Рамиз Бећировић органима безбедности 2.К АБиХ, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012., стр. 34 до 36
6.Нови стандард, 27. фебруар 2013. године
7. Печат, Светислав, Тијанић, ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ – Ко није знао да плива – запливао је у вечност, 13 јун 2010. године
Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач
