И у Србији, као и у многим другим срединама где глобализам није баш омиљена ствар, победа Трампа је изазвала праву еуфорију. Да се не враћамо којекаквим аналитичарима који уочи избора уопште нису доводили у сумњу победу Клинтонове, данас се већ може поставити питање колико је оправдана еуфорија поводом победе Доналда Трампа. Наравно, само људи са тешко оболелом либералном интелектуалном свешћу су могли прижељкивати победу супруге ратног злочинца Клинтона, па је она несумњиво много гори избор од Трампа. Но, да ли су оправдана надања да ће смена администрације у САД довести до пријатељских односа са државама према којима се претходна администрација односила не баш пријатељски? Нисам велики стручњак за геополитичка питања, али би можда православни поглед на свет могао бити од помоћи и приликом тумачења глобалних светских геополитичких кретања, па ћемо из те визуре покушати дати одговор и на питање из наслова.
Да будем искрен, склон сам мишљењу да појава истинског хришћанског конзервативног представника америчког естаблишмента данас уопште није могућа. Ако је још Аксаков пре скоро век и по утврдио да дехристијанизовани Запад „више нема орган којим би могао схватити Русију“, шта рећи за данашњи Запад, који не само да је потпуно дехристијанизован, него је и добрано сатанизован. Као православног публицисту мене пре свега интересује Трампов однос према православним народима, а као српског русофила, нарочито према Србима и Русима. Деманти из његовог изборног штаба о извињавању Србима за бомбардовање из 1999. године није морао да делује фрустрирајуће на Србе, али свакако да не даје ни основа за неку претерану еуфорију и наду да ће Америка преко ноћи почети да се бори за Истину. Што се тиче његовог односа према Русима, цитираћу делић из његовог интервјуа из марта 1990. године где предвиђа пад Горбачова: „… Код њих су (мисли на СССР – Р.Г.) први пут за све то време, почели штрајкови рудара, кренуло је одоздо. Све ће се завршити револуцијом. Ипак, Горбачова сви хвале као изузетног политичара и потребно га је и даље хвалити – па он је разрушио СССР!“. Похвала Горбачову и радост због рушења СССР-а не говоре баш у прилог томе да овај човек има симпатија и према Русима.
Прво што се не сме губити из вида у Трамповој победи, јесте чињеница да су неке моћне силе из сенке у финишу избора промениле већ усаглашени сценарио „владара из сенке“ о победи Клинтонове. Без њиховог одобрења сигурно не би била могућа оптужба од стране америчке Федералне безбедносне службе на рачун Клинтонове, у самом финишу изборне кампање. Супруга ратног злочинца и саксофонисте-манијака из Овалног кабинета, оценила је овај гест ФБИ одлучујућим за њен пораз на изборима. Дакле, прво питање које се намеће није уопште реторичко – да ли је специјална служба САД као најмоћнија карика система власти у тој земљи, омогућила долазак на власт човека који би могао срушити тај систем?
Даље, Доналд Трамп није неки бизнисменчић, него један од најбогатијих Американаца. Па не мисли ваљда неко да се може „несистемски“ постати једним од најбогатијих Американаца, а истовремено не бити део њиховог естаблишмента? Лепо је поводом Клинтонове и Трампа написао недавно Дмитриј Седов – „Обоје су продукти америчког начина живота који се одавно опростио са савешћу, ради стицања земаљских блага“. Имајући ово у виду, уопште не гајим велике илузије о неким огромним променама у америчкој спољној политици, једино што се поставља питање зашто су „владари из сенке“ у последњем тренутку оставили на цедилу своју миљеницу и окренули се Трампу?
Вероватно има више разлога, од којих су можда најважнији следећи. Када су владари из сенке хтели да смање социјалне издатке, највише су се плашили побуне сиромашних црначких слојева. Ради тога им је и био потребан управо председник црне боје коже, јер је то највише погађало управо сиромашну црну популацију. И за време његове администрације не само да је социјално раслојавање постало много израженије, него је свака могућа изопаченост добила законску заштиту, сексуално образовање се претворило у хомосексуалну пропаганду и у приоритет државне политике, легализоване су лаке дроге, а заоштравање политике према Русији претило је ескалацијом рата. Програм Клинтонове је био само још жешћи по свим питањима и сводио се на три речи – још либералније лудило! По мом мишљењу, ово „спуштање лопте“ америчких владара из сенке и остављање на цедилу Клинтонове, представља више реторички потез у стилу „да се власи не досете“, него неку спектакуларну промену у америчкој спољној политици. Као што политичка елита САД сигурно не би дозволила да Вучић смени Тадића да није била сигурна да ће он слепо слушати америчку елиту, још је сигурније да не би дозволила ни победу Доналда Трампа да није сигурна да ће он свирати по нотама те исте елите. А ни алтернатива му није баш весела – сетимо се како се завршила непослушност Рузвелта или Кенедија…
Да је то тако, показују и неки новији моменти из „Трамповог штаба“. Одмах после победе Трампа, злогласни ЦНН је објавио интервју са његовим саветником Рудолфом Ђулијанијем. У том интервјуу Ђулијано најављује јачање војне моћи САД, повећање редовне армије за више од 100 хиљада војника и разговор Трампа са Путином „са позиције силе“. А на крају интервјуа, на директно питање да ли ће НАТО повући војску са граница Русије, Трампов саветник одговара: „Не. Такве одлуке нема“ – објаснивши да су Трампове речи у предизборној кампањи значиле да земље НАТО пакта које се плаше Руске агресије треба да повећају трошкове за одбрану на 2% бруто-националног дохотка. И последња потврда о оправданости питања из наслова текста, стигла је од самог Доналда Трампа и објављивања имена у новој администрацији. Дакле, Трамп је потврдио приче о постављању жестоког русофоба Џејмса Метиса на место министра одбране САД. Да подсетимо читаоце да је генерал Џејмс Метис (кога „краси“ илустративни надимак „Бесни пас“) био један од најжешћих критичара Барака Обаме због недовољне помоћи савезницима, а Русију је назвао „агресором који је окупирао Украјину на Криму и Донбасу“. Цитирамо Метиса: „Дејства Русије у Украјини сматрам најопаснијом ситуацијом са кризним потенцијалом за читав регион… По мом мишљењу није проблем толико у Путину, него у Русији уопште. Причају како ће у Русији бити боље чим оде Путин. Мислим да су то маштарије“ – изјавио је Метис у мају 2015. године приликом излагања у The Heritage Foundation. Иза тога уследиле су и нимало пријатне оптужбе будућег државног секретара Тилерсона на рачун Русије…
Православна цивилизација (којој и ми припадамо) на чијем челу се налази Русија и западна цивилизација на чијем челу данас стоје САД, у овом тренутку изгледају толико сукобљене да се може говорити о потпуним антиподима два света, о цивилизацији Христа и антихриста. Све ово не значи да избор Доналда Трампа за новог председника САД сам по себи значи нешто трагично по човечанство. Напротив. Распад СССР-а је било дело специјалне операције ЦИЕ и Ватикана уз садејство пете колоне у Русији. Међутим, да у СССР-у није било нешто прилично труло, њихови напори би били узалудни. Данас је на сцени обрнути процес, у стилу стиха из Гундулићевог Османа – „Коло од среће уоколи, вртећи се не престаје, ко би гори, сад је доли, а ко доли, гор' устаје“. Америка је толико трула да је њен распад неминован, а могуће је да ће по Промисли Господњој, у том распаду Америке, Доналд Трамп и несвесно одиграти неку врсту улоге „америчког Горбачова“.
Да закључимо, нормално је да се Срби радују што председник САД није постала она Клинтонова роспија, али Србин не треба да има ни превише илузија да председник САД данас може бити и истински пријатељ Срба. Западни архетип је вековима на удару страшне дехристијанизације која је почела са „разводом брака Рима са Небесима“ 1054. године, наставила се Реформацијом, па богоборачком Француском револуцијом, а данас смо већ сведоци сатанистичких хомосексуалних револуција. Тотални аморализам дехристијанизоване америчке елите генерише и тоталну мржњу према хришћанском моралу. Уз све духовне и материјалне недостатке, српски и руски архетип је и даље хришћански, јер светлост Христова просвећује оне који служе Богу, а не ђаволу. Амерички владари из сенке врло добро знају да је православни српски народ једини истински и вечни савезник православне Русије и тешко је да данас председник САД буде и пријатељ православних Срба. Због тога том народу не преостаје ништа друго него да се понаша у складу са старом српском изреком – „На Небу Бог, а на земљи Русија“. Православни Србин данас нема друге алтернативе него да прилаже своје лепте у јачање сарадње са „Новим Јерусалимом“, како је Москва први пут названа у делу „Излагање Пасхалије“ старца Зосиме 1492. године, а никако у јачање сарадње са „Новим Вавилоном“, то јест Америком, која је откривена исте године.
