Владимир Воропајев
Напомена уредника: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо интересантан текст професора Владимира Воропајева о Гогољевој молитви у стиху Пресветој Богородици. Интересантно је да је та молитва благодарећи монаху Исидору који је из Свето-Тројице Сергијеве лавре донео на Свету Гору, позната атонском монаштву још од друге половине XIX века.
На тај начин желим и да лично и у име читалаца „Саборника србско-руског“ поздравим са јубилејем и честитам 70-ти рођендан великом гогољисти, професору Владимиру Алексејевићу Воропајеву, са жељом за добрим здрављем и још много успешних и плодних стваралачких година. Професор Воропајев рођен је у Москви 1950. године, доктор је филолошких наука, професор на Московском Државном Универзитету Ломоносов. Воропајев је и председник Гогољевске комисије Научног савета Руске Академије Наука „Историја светске културе“, члан Удружења књижевника Русије. Специјализација – руска књижевност XIX века. Аутор је многобројних радова о животу и стваралаштву Гогоља (приредио или написао преко 150 књига о Гогољу). Добитник је Златне Пушкинске медаље у номинацији «Литература и публицистика» (1999), Гоголевске јубиларне медаље (2009), носилац ордена Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије "Преподобног Нестора Летописца 1-ог степена (2010), Патријаршијске грамате (2010), грамате номинанта Патриаршијске књижевне награде светих равноапостолних Кирила и Методија (2015); лауреат Сверуске историјско-књижевне премије «Александар Невски» (2009), Националне премије «Најбоље књиге и издавачке куће године» (2009), премије Удружења књижевника Русије «Империјска култура» имена Едуарда Володина у номинацији «Књижевна критика» (2015), међународног Словенског Форума уметности «Златни витез» у номинацији «Словенска књижевна критика» (2017), Ломоносовске премије (2020).
Милошћу Господњом, имао сам ту част и привилегију да ближе упознам овог изузетног човека, био сам чест гост у његовом стану у Москви и бескрајно сам му захвалан на једном новом сагледавању Гогоља не само као писца него и као великог православног мислиоца.
Издавачка кућа „Бернар“ издала је две књиге о Гогољу које сам приредио и превео, од којих је једна управо књига професора Воропајева „Једном је Гогољ…“. Из друге књиге „Православни витез Николај Васиљевић Гогољ“ (издавач „Бернар“, 2017. Приређивач и преводилац Ранко Гојковић.), која по први пут србском читаоцу Гогоља представља и као изузетног православног мислиоца, преносимо текст о Гогољевој молитви Пресветој Богородици професора Владимира Воропајева.
Многая и благая лета дорогой профессор…
♦ ♦ ♦
Гогољева молитва Пресветој Богородици у словенском фолклору и књижевном предању
Повећани интерес ка усмено-поетском стваралаштву, народном животу, обичајима и веровањима, који се примећује у Русији 30-40-их година ХIХ века, увелико је одредио и Гогољеву списатељску судбину. Поетски свет тог „генијалног изразитеља народне свести“ својим коренима урања у народну културу. Само пажљиво изучавање традиција руске и украјинске културе (словенског фолклора у целини) и њиховог узајамног деловања са културом књиге, писаном културом, даје могућност да се проникне у дубину уметничког света Гогољевог, да се дефинишу многи његови првобитни извори.
О Гогољевој непоновљивој оригиналности и органској вези његовог поетског света са народном културом, говорили су многи његови савременици. „Код Гогоља није било претходника у руској књижевности – утврдио је В.Г. Белински – није било (и није могло бити) таквог обрасца ни у иностраним књижевностима. О роде његове поезије, пре њене појаве, није било ни назнака“. Према речима А.И. Херцена, „Гогољ, који је за разлику од Кољцова био родом из народа по свом пореклу, био је то и по својим укусима и по свом менталном склопу“.
Касније су историчари књижевности сакупили много запажања о везама Гогоља са различитим књижевно-уметничким појавама – од Хомера и Библије до Валтера Скота и малоруских повести са почетка ХIХ века. Упркос свему, мислим да је овај закључак Белинског и данас исправан у великој мери. Још је први Гогољев биограф П.А. Кулиш указивао на важне изворе неуобичајене оригиналности његових творевина – народну стихију, која их храни. У томе је, како се испоставља, и огледа тајна оригиналности стваралачког манира Гогољевог, његове поетике.
Добро је познато да је Гогољ био дубоки познавалац усменог народног стваралаштва. Он је познавао не само руски и малоруски фолклор, него и пољски, и српски. Познато је, на пример, да је од јесени 1848 до пролећа 1849. године он „узимао часове српског језика код О.М. Бодјанског, како би схватио лепоту песама које је прикупио Вук Караџић“ [По успоменама С.Т. Аксакова, О.М. Бодјанског, М.А. Максимовича. (Фрагмент из „Записи о животу Н.В. Гогоља…“ П.А. Кулиша)]
Однос Гогоља-уметника према усменом фолклору карактерише његово писмо М.П. Погодину од 5. маја 1839. године из Рима, где је он говорио о радовима познатог фолклористе и етнографа И.М. Сњегирева: „Сњегирев ми је користан <…> Понекад ископа такву песму за коју сам увек захвалан. Постоје у руској поезији посебне, оригинално-изузетне црте којих сам сада приметио више и које, чини ми се, други нису примећивали <…> Те црте су веома танане, простом оку неприметне, чак и ако се на њих укаже. Но, будући употребљене као извор, као златне искре грумења у рудницима, претворене у цватећу песму језика и поезије данас доступне, оне ће задивити и закомешати јако. То признање је важно не само за схватање Гогољевог односа према народном стваралаштву, него у извесном смислу појашњава неке суштинске особености његове поетике. Радови Сњегирева су писцу и служили за такав извор у раду над његовим уметничким радовима – посебно над „Мртвим душама“. Записне књиге и рукописи Гогоља садрже опширне записе из радова Сњегирева.
Међутим, Гогољ не само да је црпео материјал из фолклора – његови радови су сами постајали органским делом народне културе. Најчудеснија је судбина његове молитве у стиховима „Теби, о Мајко Пресвета…“, која је широко раширена у рукописној традицији под називом „Гогољевска молитва“ и која је постала скоро најпознатијим његовим радом у словенским (и не само) земљама. Ево те молитве (у руском оригиналу и мом немуштом преводу – Р.Г.):
К Тебе, о Матерь Пресвятая!
Дерзаю вознести мой глас,
Лице слезами омывая:
Услышь меня в сей скорбный час,
Прийми теплейшие моленья,
Мой дух от бед и зол избавь,
Пролей мне в сердце умиленье,
На путь спасения наставь.
Да буду чужд своей я воли,
Готов для Бога все терпеть.
Будь мне покровом в горькой доле –
Не дай в печали умереть.
Ты всех прибежище несчастных,
За всех Молитвенница нас!
О, защити, когда ужасный
Услышу судный Божий глас,
Когда закроет вечность время,
Глас трубный мертвых воскресит,
И книга совести все бремя
Грехов моих изобличит.
Стена Ты верным и ограда!
К Тебе молюся всей душой:
Спаси меня, моя отрада,
Умилосердись надо мной!
♦ ♦ ♦
Теби, Пресвета Богородице!
Дрзнух се узнети свој глас,
Умивајући сузама лице:
Услиши у овај тужни час;
Прими најтоплија мољења,
Мој дух избави од зла и беде,
Улиј ми у срце умиљења,
Да ме на пут спасења уведе.
Да будем туђ вољи својој,
Спреман за Бога све трпети.
Покров буди горкој сузи мојој -
Не дај у тузи умрети.
О прибежиште свих несрећних,
Молитвенице за све нас!
Ти нас заштити када ужасни,
Судбине Божије зачујем глас;
Када затвори вечност време,
И глас трубе васкрсне мртве,
И књига савести све бреме
Изложи на грехе моје смртне.
Стена и ограда Ти си вернима!
Молим се Теби душом свом:
Радости моја, спаси ме с њима,
Умилосрди се нада мном!
Ова молитва је први пут одштампана (без Гогољевог имена) 1849. године у типографији Кијевско-Печерске лавре, на посебном листу великог формата под називом „Молитвена песма Пресветој Деви Марији Богородици“ (данас се чува у меморијалном центру „Гогољев дом“ у Москви). Без Гогољевог имена такође је штампана и у опште-доступним црквеним издањима. Историчар А.А. Третјаков је 1897. године штампао у журналу „Руски архив“ (№ 8) са примедбама да је та молитва саопштена њему од стране јеромонаха из Гестиманског скита Свето-Тројичко Сергијевске лавре Исидора (Грузинског), родом из села Лискова, чији је брат био камердинер у кући грофова Толстојевих на Никитском булевару где је умро Гогољ. Јубиларне 1909. године Гогољева молитва је била прештампана са неким исправкама, у новинама «Московские Ведомости» (20. марта), «Русское Знамя» (30. априла) и «Сибирская Правда» (14. јуна), а затим је смештена као прилог у Гогољевој књизи „Размишљања о Божанственој Литургији“.
Током 1917-1918. године, у време заточеништва царске породице, Гогољева молитва је преписана од стране страстотерпке Имераторице Александре Фјодоровне у записну свеску (први пут је публикована у емиграцији 1928. године; већ у наше време та свеска је два пута доживела издање од стране Руског одељења Валамског православног друштва Америке (1999, 2003). У години обележавања 100 година од смрти Гогоља, молитва је била штампана у зборнику који издаје руска колонија у Аргентини.
Гогољева молитва Пресветој Богородици широко је распрострањена у масовној рукописној религиозној књижевности источних Словена, добро је позната међу православним верницима у Пољској, преведена је на енглески језик. Она је уврштавана у различите поетске антологије. Можда је управо ту молитву имао у виду Гогољ под називом „Моја молитва“ у „Садржају“ за зборник стихова који је написао највероватније почетком 1850. године.
Како су утврдили савремени научници током вишегодишње експедиције у Белорусију, Литванију, Пољску, Русију и Украјину, Гогољева молитва „Теби, о Мајко Пресвета…“ је стекла широку распрострањеност у народној средини: „… та молитва је, можда, најраспрострањенији Гогољев текст у читавом православном свету, укључујући и јужнословенске народе. Текст који је близак и јасан свима и не захтева превођење“. Истраживачи су дошли до сензационалног закључка: „Код источних Словена „Гогољевска молитва“ је постала посебно популарна већ на самом почетку ХХ века. Њу су веома активно преписивали током читавог протеклог века. Притом рукописи сачувани у појединим приватним архивама припадају полазницима црквено-парохијских школа, то јест, они су записани још пре стотину и више од стотину година назад. Дуго времена је текст ове молитве у народној књижевности остајао скоро неизмењен, само је у појединим случајевима он постајао надахнитељ ових или оних аутора на стварање одређених варијација на његовој основи. У целини, „Гогољевска молитва“ представља редак пример неког доста строгог каноничног оригинала, каква и може бити у пространству народне књижевности, где су сви текстови, осим светоотачких, анонимни, па тако и овај „гогољевски“. Гогољева молитва у стиховима данас је позната у мноштву рукописа, писаних писаћом машином и електронским копијама.
Таква необична популарност рада руског класика која нема аналогију (преписивана руком ученика црквено-парохијске школе и царице Александре Фјодоровне), са свом озбиљношћу поставља питање о пореклу, да тако кажемо, стваралачке историје молитви у стиху Гогоља. На данашњи дан, једини извор свих познатих њених публикација је јеромонах Исидор (Козин-Грузински), старац Гетсиманског скита Свето-Тројице Сергијеве лавре. Познато је да је један од његове браће био камердинер код грофова Толстојевих и да је био присутан приликом Гогољеве смрти (постоји претпоставка да је то био Николај Андрејевич Козин). Као главни извор информација о оцу Исидору служи књига његовог духовног сина, свештеника Павла Александровича Флоренског «Соль земли». Да кажемо неколико речи о том великом подвижнику хришћанске благочестивости, захваљујући коме је Гогољева молитва постала позната свету.
Јеромонах Исидор (у свету Јован Андрејевич Козин, или Грузински) рођен је 19. јула 1833. године у селу Лисково, Макаревског среза Нижњегородске губерније, на имању кнеза Георгија Александровича Грузинског (биографски подаци о оцу Исидору утачњени су по архивским изворима). Његови родитељи били су дворјански сељаци кнежеви Грузински Андреј и Параскева Козини. Своје презиме отац Исидор је касније наводио час Грузински, час Козин, но обично Грузински. Тим поводом отац Павле Флоренски је приметио: „Треба, узгред, поменути да је, судећи по неким подацима, а заправо по презимену „Грузински“, коју је носио и којом је себе називао Јован, по танком стању свог тела, на крају по помало источном носу и лицу, можемо сумњати у сложено порекло Јованово. Није немогуће да је он био и кнежевског рода“.
У новембру 1852. године 19. годишњи Јован Козин је ступио међу број неименованих (то јест, примљених пре добијања указа о прибројавању) послушника Гестимаснког скита Свето-Тројице Сергијеве лавре. Овде се он срео са својим земљаком, намесником лавре Антонијем (Медведевим), полубратом грофице Ање Георгијевне Толстојеве (рођене Грузински), код које је био неко време келијник. Отац Павле Флоренски је овако говорио о томе: „У почетку је намесник Антоније био веома близак са братом Јованом, можда је тој дружби помагала и рођачка веза. Но, касније је њихова дружба охладнела. Намесник се приближио митрополиту Филарету и свој ум је предао амбициозним помислима. А брат Јован је говорио оцу намеснику веома много истине, и што је најважније, самим собом га је подсећао на његову прошлост – о том времену кад је Антоније био крепосни фељдшер код кнеза Грузинског. Намесник је почео да се оптерећује својим земљаком и говорио је: „Он је сувише тежак за мене“.
У августу 1857. године Јован Козин је добио отпусно писмо од грофице Ање Георгијевне Толстој; у јулу следеће године био је примљен на пробу у Гетсимански скит Свето-Тројице Сергијеве лавре; у марту 1859. године укључен је међу послушнике; у јуну 1861. године пострижен је у монашки сан са именом Исидор; у октобру 1862 је рукоположен за јерођакона од стране светог Филарета, митрополита Московског и Коломенског. Од јуна 1863 до фебруара 1866. године, отац Исидор се подвизавао у Параклитовој пустињи близу Гетсиманског скита. У априлу 1865. године он је био рукоположен за јеромонаха од тог истог митрополита Московског Филарета. Тим поводом отац Исидор је причао: „Јавило се нас троје владици за рукоположење: мене - у јеромонаха и још два монаха – у јерођаконе. <…> и тада ме упитао (светитељ Филарет): „А ти, чиме се надаш спасити?“ Ја сам одговорио: „Крсним страдањима и смрћу Спаситеља нашег Господа Исуса Христа“. Владика се прекрстио и рекао: „Ево, запамтите овај одговор и памтите га заувек“.
Отац Исидор је 1868. године успео да оствари своју давну жељу – да посети свету Гору Атонску. Овде је он провео једну годину. Због недостатка средстава да стекне себи ћелију, како је то уобичајено у светогорским манастирима, он је био приморан да се врати у Русију и поново се населио у Параклитову пустињу, затим је прешао у Гетсимански скит, где се подвизавао без прекида до његове блажене кончине 4. фебруара 1908. године.
Према сведочењу П.А. Флоренског, Гогољеву молитву је отац Исидор веома волео и појачано је ширио, чак ју је послао и Господару Александру III, Гледстону и Бизмарку. Вероватно је преко њега она доспела и на Свету Гору. Говорећи о књижевним укусима старца, Флоренски је приметио: „Но, чешће од свега он се са великом топлином изражавао о Н.В. Гогољу и напамет је изговарао молитву Пресветој Богородици у стиху, коју је написао Гогољ. Сваки пут је испрва брзо изговарао епиграф: “Никтоже притекаяй к Тебе, посрамлен от Тебе исходит, Пречистая Богородице Дево, но просит благодати и приемлет дарование к полезному прошению” <Богородичен 6-ог гласа по тропару светитељу>. Потом је почињао и саму молитву…» [Исто, с. 610].
У прилогу за књигу Флоренски је уврстио листиће које је делио отац Исидор и међу њима Гогољеву молитву са примедбама: „Молитва Пресветој Богородици коју је саставио Гогољ, коју је волео да чита отац Исидор. Она није ушла у Сабрана дела Н.В. Гогоља, но, по речима оца Исидора, била је штампана у „Руском Архиву“, 1899 (требало би 1897 – В.В.), књ. 8, од стране А.А. Третјакова и у «Московских Ведомостях», 1909, № 65, К-им. Отац Исидор је за песму сазнао од свог брата, камердинера у кући грофова А.П и А.Г. Толстоја (Москва, Никитски булевар, данас кућа Каткових), где је живео последњих година и где је скончао Гогољ“.
Све до данас нису разјашњене ни многе околности из живота оца Исидора, на пример, његове духовне везе са другим старцима Свето-Тројице Сергијеве лавре – посебно са јеросхимонахом Теодотом (Кољцовим), духовником братије Гетсиманског скита, оснивачем и првим начелником Параклитове пустиње, коме је адресирано чувено писмо Гогоља у Оптинску пустињу (село Долбино, 20. јуна 1850. године). Те околности могу улити додатну светлост на историју настанка и обнародовања Гогољеве молитве.
Такође је познато да је у породици управника куће грофова Толстој, Василија Ивановича Рудакова, чувано писмо протојереја Матеја Константиновича упућено Гогољу од 12. фебруара 1852. године. То је једино писмо оца Матеја које је дошло до нас и први пут је било публиковано од стране С.Н. Дурилина, са примедбама у којима се између осталог каже: „Писмо оца Матеја штампамо са оригинала, који припада Е.Ф. Рудакову. Неко време после Гогољеве смрти, соба у којој је он умро је била уврштена као соба за управника и тамо је било нађено писмо оца Матеја. Оно заузима две странице поштанског папира, ситно исписано и пресавијено на троје. Писмо није било послато поштом од стране Гогоља, јер није било коверте: пресавијено утроје, писмо је било запечаћено воском за печаћење…“.
Василиј Иванович Рудаков – брат Александра Ивановича Рудакова (који је такође служио на двору грофа Толстоја), син Вере Гавриловне Рудакове (рођене Медведев), полусестри преподобног Антонија (Медведева). У породици Рудакових се чувала такође и фотеља која је припадала Гогољу, и кауч – на коме је лежао „већ сасвим болестан, скоро уочи своје смрти“.
Гогољева молитва пронађена после његове кончине, као и писмо протојереја Матвеја Константинопољског, сачувани су за потомство од стране дворских људи (и истовремено даљих рођака) грофова Толстојевих. Остаје непознато да ли су саме газде куће у којој је умро писац, имале везе са тим. Улога породице Толстој у судбини Гогоља прилично добро је осветљена од стране савремених књижевних стручњака и зато се на њој нећемо задржавати. Само ћемо истаћи да је Гогољ очигледно био познат са кнезом Георгијем Александровичем Грузинским (и то познанство се могло стећи само у Лискову, на имању Толстоја у Нижњегородској губернији). О томе се може судити по редовима из његовог писма грофици Ањи Георгијевној Толстој од 30. августа 1850. године из Васиљевке: „Кнезу, ако га видите, пренесите моје дубоке поздраве“.
Аутограф молитве у стиху, која се традиционално приписује Гогољу, није познат. Међутим, ми немамо разлога да не верујемо сведочењу јеромонаха Исидора; у корист ауторства Гогољевог говоре и неке чињенице његове животне и стваралачке биографије.
Широко је познато породично предање, према коме је брак родитеља био благословен Божијом Мајком. Када је Василиј Атанасијевич Гогољ-Јановски 1791. године пошао на ходочашће ка чудотворној Ахтирској икони Мајке Божије 8пројављена 2, јула 1739. године у граду Ахтирки, Харковске губерније), у сну му се јавила Царица Небесна и указала на дете које седи на поду покрај Њених нога: „… ево твоја жена“. После неког времена у једном одојчету, кћери суседа по имену Косјароских, он је препознао те исте обрисе детета које је видео у сну. Тринаест година касније, током којих Василиј Атанасјевич није прекидао праћење своје веренице, виђење се поновило и он је запросио руку девојке. Млади су подржани и после годину дана одржана је свадба.
С.П. Шевирјев је 1852. године записао то предање по речима Марије Ивановне Гогољ-Јановски у мало другачијој интерпретацији: „Сновиђење Василија Атанасјевича Гогоља уочи брака. У цркви се отварају Царске двери и излази Царица у порфиру и износи дете. – У кући тетке Марије Ивановне, Василиј Атанасјевич препознаје то дете на рукама у дадиље. Била је то Марија Ивановна. – Касније је он видео како у цркви предивна девојка указује на девојчицу од 13 година, која седи за радним столом“ 8успомене М.И. Гогољ у путном дневнику С.П. Шевирјева).
Из Гогољеве стваралачке биографије познато је да је он почео књижевни рад као песник. Први његов штампани рад били су стихови „Италија“ и поема „Ханс Кухељгартен“. Касније се у „Ауторској исповести“ он сећа: „Моје прво искуство, прве вежбе и радови у којима сам стекао навику у последњем периоду мог боравка у школи, били су скоро сви у лирском и суровом облику“. Та склоност ка стиховима се, према породичном предању, пројавила још у детињству. „Пет година од рођења, Гогољ је, према сведочењу његове мајке, замислио да пише стихове. Нико се не сећа какви су то били стихови. Код његових укућана остало је сећање да је познати украјински књижевник В.В. Капнист једном дошавши код оца Гогољевог, затекао његовог дечака од 15 година са пером у рукама. Малишан Гогољ је седео за столом, дубокоумно се замисливши над некаквим писањем. Капнист је успео, молбама и ласкањем, да убеди дечака-писца да прочита свој рад. Гогољ је одвео Капниста у другу собу и тамо му прочитао своје стихове. Капнист никоме није рекао о садржају онога што је чуо. Вративши се домаћинима Гогољевих, он је, ласкајући и грлећи малог ствараоца, рекао: „Од њега ће испасти велики таленат, само да му судбина додели као руководиоца учитеља-хришћанина!“ (Сведочење о Гогољу из успомена и писама Г.П. Данилевског). Ту причу потврђује и запис у дневнику С.П. Шевирјева. Успомене М.И. Гогољ у путном дневнику С.П. Шевирјева.
Гогољ је једном рекао да ће „човек временом постати то што је био у младости“ (Гогољ у Одеси. 1850–1851 <Дневник Е.А. Хитрово>). Његово обраћење молитвеној поезији на крају живота изгледа као природно и закономерно. Тако је у неку руку његова „Молитвена песма о Пресветој Деви Марији Богородици“ постала испуњење тог дуга о коме је он говорио у писму Жуковском ()од 15. јуна 1848. године): „Умирати са песмом на устима – зар то није исти такав неодвојив дуг песника као што је за војника умирати са оружјем у рукама“.
И тако, сумирајући прелиминарне резултате, може се закључити да је од свих радова Гогоља, најпознатија и најтраженија у народу, била његова молитва у стиховима Пресветој Богородици. Као „генијални експонент народне свести“ (да се још једном сетимо те садржајне дефиниције М.М. Бахтина) он не само да је изашао из народне културе, органски усвојивши традицију украјинског, руског и општесловенског фолклора, него и постао неодвојиви део те културе у свом стваралаштву, био од ње прихваћен. У томе се пројавила његова генијалност, нераскидива веза са народом. Сличних примера је веома мало у светској књижевности.
Фото: Лична архива Р.Г.
У гостима код професора Воропајева,
