Родољуб Лазић
Преосвећени и Часни оци,Чујте, ослушните народ Божји, верни народ у Цркви. Нема много злонамерних, оних који су „на крај срца“ према вама. Највише је међу верујућима оних који су крајње забринути и жалосни, а можда већ и клонули духом, због свега што се „у врху“ (јерархија) и „на вишем нивоу“ (свештенство и теолози) годинама/деценијама дешава. У првом реду дешава се екуменистичка и либерална теорија и пракса, који се преко ПБФ-а (под утицајем фанарске екуменистичке теологије) намеће „милом и силом“, а умногоме је супротна Светом Предању и Оцима Цркве.
Али дешавају се и разни морални падови и непочинства која се заташкавају или „гледају кроз прсте“, а за које сви знамо. Из угла народа Божјег то изгледа као да вас (високо и ниже свештенство и теологе) УОПШТЕ, АЛИ УОПШТЕ не занима шта народ мисли о стварима које се у Цркви дешавају, шта ви радите и чему нас учите. Једноставно, као да народ Божји није Субјекат у Цркви, као да није интегрални члан Тела Христовог него некакав објекат на кога се црквени живот ПРИМЕЊУЈЕ, а у коме он нема право да УЧЕСТВУЈЕ. Као да сте само ви Црква, и као да само ви имате право да мислите, и једино сте ви примили дар Духа Светога. Као да Га нисмо сви добили у светом Крштењу и Миропомазању. Стиче се утисак да верујете да шта год мислите, кажете и урадите, да је то неприкосновено.
Али није тако. Народ Божји ЈЕСТЕ Црква (замало да напишем „свиђало се то вама или не“) и незаобилазан је. Он није зле воље према вама и нема претензију да он буде учитељ вама. Али не жели ни да га посматрате као бесловесно стадо, са којим можете да радите шта хоћете и докле хоћете. Јер није бесловесан, нити треба да буде. „Црквени народ је чувар православне вере и предања” кажу Источни патријарси у својој Посланици из 1848. године. И тај народ жели да ваше велике речи о љубави, заједници, слободи (којом нас Христос ослободи) у Цркви, а можда највише од свега – речи о истинитој, православној вери – чује не само у проповедима, на речима (замало не рекох „као фразе“) него да их види и на делу, у животу. То је оно што нам треба, да би радост наша, као ваших духовних чеда, била истинска, велика, каква и треба да буде у Телу Христовом. Без тога, ви ћете бити негде на врху, али далеко. Бићете власт, а не оци. Имаћете нашу послушност (која никад није беспоговорна нити слепа), али не и синовску искрену љубав. Да ли је то Црква? Да ли је то ЦРКВА? Не, није. Не, није. То је нешто што само подсећа на Цркву. То је нешто што Господ само ТРПИ као Цркву. То је, вероватно, она Лаодикијска Црква:
„И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…з<
нам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ.
О, да си студен или врућ!
Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
избљуваћу те из уста Својих.
Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се,
и ништа ми не треба;
а не знаш да си несрећан, и јадан,
и сиромашан, и слијеп, и наг…
Ја оне које љубим карам и поправљам;
зато ревнуј и покај се.
Ево стојим на вратима и куцам…”
Извор: Стање Ствари
