Милана Бабић
Због чега је митрополит Амфилохије у својој последњој беседи говорио о повратку Његошеве капеле на Ловћен? Шта она заправо представља за српски народ?
♦ ♥ ♣
„Амфилохије Радовић био је наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се попео на косовски вис. Голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо косовски завет и једном заувек дату реч. Косово је небеско решење српског питања и зато се ни по коју цену не сме попустити, ни пасти најниже тамо где смо се попели највише.“
Матија Бећковић
„Косово и Метохија нијесу географија једног простора већ топографија животног смисла и опредјељења.“
митрополит Амфилохије Радовић
Преосвећени митрополит Амфилохије, сједећи на болесничкој постељи, као истински вожд Црне Горе, погружен у сопствено биће и судбину свијета, загледан je у историју српске Спарте. Посљедњу овоземаљску бесједу oн почиње и завршава причом о завјетној капели владике и владара Црне Горе Петра Другог Петровића Његоша Ловћенског Тајновидца, највећег пјесника српског рода. Под непосредним утиском борбе за светиње, сводећи своју мисао на суштинска питања, митрополит заокружује своју мисију на Земљи загледан у своје претходнике и њихово дјело. Бесједећи са погледом упереним ка земљи попут старозавјетних пророка, наговјештава будуће догађаје и тумачи садашње.
Онај који је „голим рукама сахрањивао косовске мученике“ и који је у духу свих истинских владара Црне Горе био свјестан државотворне снаге идеје косовског завјета, бесједу, изречену након четврте сахране Пустињака Цетињског, почиње сјећањем на проповијед Светог Николаја Охридског и Жичког о страдању Божјем, о болесницима и дјеци. Митрополит промишља судбину садашњег свијета у свјетлу божанског откровења и човјекове мисије на Земљи. Спомињући борбу која се дешава на цијелом земаљском шару, говори и о будућем предсједнику Америке.
На дан апостола љубави, љубљеног Христовог ученика, апостола Јована Богослава, митрополит наставља причу свјестан историјског тренутка – болест, свељудска патња владају. Ипак, колико год болест долази као нешто наметнуто, она је и својеврстан дар, исцјељујући, јер она приводи човјека свијести о ограничености његовог боравка на Земљи и пролазности овог свијета. Од чега треба излијечити човјечанство? Од мржње, од самоуображености, од егоизма, од саможивости, како бисмо добили свијест да смо ми, овдје на Земљи, слабашни и немоћни. Смрт ипак није посљедња ријеч овог живота.
Митрополит бесједи и о слабости властољубља која је под старе дане савладала краља Николу, али, брижљиво бирајући ријечи, говори и о добрим и лошим странама његове владавине. На крају бесједу заокружује враћајући се на Његоша и на значај повратка капеле на Ловћен. Маузолеј, подигнут на мјесту завјетне Његошеве капеле, по духу је наставак споменика Фрањи Јосифу који је припреман још 1916. године. Шта чинити са маузолејом након повратка капеле? Маузолеј је свједочанство једног времена и треба остати као опомена, али се проклетство са Црне Горе мора скинути. Поразити дух окупаторски, који је завладао у вријеме аустроугарске окупације, исцијелити се од духа братоубилаштва, како би Божји Дух, Дух слободе, Дух Христовог Васкрсења поново завладао над народом који се вратио Цркви.
Оковани Његош
„Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену. То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.“
Петар Други Петровић Његош
„Ако је Косово темељ наше бесмртне куће, Његошева капела је њен кров.“
Будимир Дубак
О Његошу и његовом дјелу се писало много и разнолико, често прилагођено тренутку, па је и велики Андрић, уз огроман дар бирања ријечи које су ванвременске, необремењене захтјевима друштвених околности, својевремено прилагодио своју мисао о Његошу датом тренутку и политичким приликама.
Његош је окован! Колико фараонском гробницом толико и преиначењима! До Његоша није лако доћи! Колико год има у нама дрхтај једног тона који тачно одговара специфичном ритму Његошевог десетерца, који се према њему односи као калуп према одливку, и који се на његов звук увек одазове, веран и непогрешан као лозинка (Андрић), Његошу није допуштено да, слободан какав је био, свијетли нараштајима који долазе. Већ дуго је Раде Томов окован накнадним тумачењима, преиначењима, кривотворењима, свођењима, реченицама које су му приписане, а које никада није изговорио, учитавањима, романсираним интерпретацијама, вјештачким паралелама, додијељеним улогама, политичким приликама, унутрашњим пројекцијама књижевних критичара и политичких аналитичара.
Стога, за разматрање значаја повратка Његошеве капеле, за повратак духа његошевске мисли у свијет новог почетка ослобођене српске Спарте, треба дати ријеч књигама које се, свака на свој начин, крајње реално, са малом дозом интерпретације, баве Његошевим ликом и дјелом.
Прочитах опет Писма од Љубомира Ненадовића и Седам Његошевих сахрана од Слободана Кљакића и Ратка Петковића. У Писмима је Његош! Блистав и близак! Велики снажни лик црногорског владике, владара и пјесника, уз то крајње приступачан, живо портретисан у многим ситуацијама – замишљен над свијетом и својом судбином једнако као у својим дјелима!
У књизи Седам Његошевих сахрана, у својеврсном записнику битке за очување капеле Светог Петра Цетињског, кроз драматично помјерање владичиних костију (које су помјеране шест пута, стога и наслов, јер би седма била повратак Његошевом завјету и васпостављању капеле, а тиме и истинске Црне Горе) до танчина је представљен значај Ловћена и онога који тајне његове досеже, Тајновидца и његове завјетне капеле.
Његош у Италији
Код Ненадовића су Његошев дух и мисао дати непосредно и јасно. Трезвен и самосвојан у амбијенту и приликама Европе
западног свијета тога времена, свјестан околности у којима живи, Његош често изазива чуђење, али и поштовање, како пријатеља српског рода тако и непријатеља. Његошев портрет дат је тако да јасно видимо човјека лишеног илузија, увијек вјерног себи, завјету предака и служби која му је дарована. Видимо оног који „пред собом види гробну плочу“, хватајући посљедње тренутке овоземаљског живота замишљено гледа „преко мора и преко његових обала“ и занесен дуго гледа лице Христово на слици Рафаела. Лице Господа чије ће име поменути 652 пута у својим дјелима.
Погружен у сопствено биће и наднесен као орао над творевином Божјом, Његош је најприје владар који, премда далеко од своје земље, судбину свога рода носи у свом срцу и мислима, запитан над свјетском улогом народа „који не љуби ланце“ и коме је слобода друго име. Стога су мотиви који прате његову пјесничку мисао присутни, неразлучно, и у Његошевом свакодневном животу – слобода, косовски завјет, слава Обилића, Србија „коју је слобода родила“, славенска судбина, никад поробљена српска Спарта, борба…
Снага и силина избија из сваке Његове ријечи:
Питао ме затим много о Србији. Премда сам одавно из Србије, опет сам му испричао све што сам знао. Он је врло пажљиво слушао. У том разговору запита ме: ‘Што се већ једном не дижете на Турке, код толиких лијепих прилика? Што не прегнете једном? Па ви отуда, а ја одовуд, да се на Косову састанемо. Па док дипломати измијењају међ’ собом своје ноте, ми ћемо наш посао свршити, па ћемо онда Европи казати: Оно што сте ви звали европска Турска, оно смо ми! Зовите нас како хоћете, само поштујте у нама људе; и нама је исто тако драга слобода и просвјета као и вама.’
Пита ме: ‘Зашто забранише ваше новине Шумадинку?’ – Кажем да налазе да распростире одвећ велику слободу. ‘Онда’, вели, ‘нека избришу из историје имена свију српских војвода; јер су се они сви борили да буде што већа слобода’. Затим, после краћег ћутања, придодаде: ‘Шта се Србија има бојати слободе? Србија, коју је слобода родила, која само са слободом може унапријед поћи. Куд год мисли да корачи, очекује да им слободу донесе. Су чим ће поћи браћи под Турцима, ако им слободу не понесе?’
Када не налази довољно дубоку ријеч за свој израз на француском, Његош посеже за ријечју из италијанског језика. Он, за кога истичу да „једва да је стекао мало основне писмености“. Каква блиједа фраза! Шта значи писменост и образованост? Које је то значење ријечи „образовање“? Његову земљу називају неписменом и дивљачком преузимајући западни угао на оно што је знање и сазнање. И стога ниче питање: ко је Његош? Син своје земље или изузетак? Случајни геније или законити изданак најрјечитијег српског племена?
Ако пажљиво читамо Његошева дјела и записе па прођемо земљом Пустињака Цетињског, на шта ћемо наићи? На мисао која не одражава стварност или запањујућу моћ израза и дар бесједе? Чији је Његош духовни син? Симе Милутиновића или Петра Цетињског? Или обојице?
У западним црквама он истражује, пита, премјерава Цркву Светог Петра. Нема идолопоклонства, лажног снисхођења нити било какве притворности. Свијет духа боготражитељства на Западу Његош проналази у поезији. Он који након пропутовања по Италији ништа није куповао од старина нити узимао, посматрајући залазак Сунца са узвисине на којој се налази Виргилијев гроб „одломи једну грану ловорике и понесе са гроба Виргилијева за спомен“. За спомен ће узети један кончић из појаса Торквата Таса у Цркви Светог Онуфрија у Риму. Вергилије и Тасо! Оно чему се Његош диви на Западу нису цркве, већ свијет поетске мисли!
Свијет новца и престижа није му близак. Ротшилд, у чијем ће дворцу провести једно вече, Његошеву поетизовану причу о Црној Гори прекида питањем о новцу. Ротшилд, који „нема нимало поезије у себи“ (Ненадовић) и Његош су два свијета, два погледа на живот и човјеков положај у њему. Међу њима нема мостова. Још рјечитија сцена о животним путевима је она када Његош сусреће римског папу:
Кад смо се предвече враћали кући и улицом, близу моста Сан Анђело, возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: ‘Ечеленца, заповедајте изићи!’ – Зашто? – упита га владика зачуђено. Иде – вели – свети отац, и сад ће овуда да прође. – Па нека га нек иде! – одговори владика – Он има свој пут, а ми имамо наш. – Г. Ћурић (фрањевачки калуђер, родом из Дубровника), који је седео с нама, одмах је изашао из кола. Кочијаш кад виде да владика седи и не помиче се, уплаши се: боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ђурић кажу да нам је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац прође. Владици беше криво толико наваљивање па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: ‘Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорског народа! Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски заиста неће!’
Његош је свјестан свјетских кретања, свјестан је свог тешког положаја у којем је често немоћан, без могућности да јаче дјелује. Он тугује над српском судбином, у којој је без обзира на снагу и борбу српског рода немогуће измијенити свјетска кретања и потпуно се ослободити ропства. Јасно му је да, по слободи која је људском роду дарована, свијетом управљају интереси, те да судбину његовог народа одређују свјетска кретања и распоред снага у мјери у којој то ради и сопствено хтијење и спремност на жртву.
Енглези га такође врло уважавају. Једном пре подне седео сам и играо шах с њим, а један лорд пријави се и уђе с речима: ‘Нисам могао поћи из Неапоља да се не опростим с Вама; и будите уверени да ми је милије што сам видео и познавао Вас него Неапољ.’
Енглези ретко ласкају; богати лордови нигда. Ако коме ласкају, то само дамама. Владика се упознао са тим лордом зимус на соареима. При поласку молио је владику да му да једну своју слику. Владика му даде. Затим молио га да му за спомен напише два-три стиха испод слике. Владика узе перо да напише; и после кратког мишљења, потписа само своје име; и враћајући Енглезу своју слику рече:
– Моји су стихови сви жалосни; ја их не пишем више! Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: Овдје лежи владика црногорски; умро је, а није дочекао да види спасење свога народа. И томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сјетите се милиона хришћана који су моја браћа, и који без икаквих права пиште под нечовјечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа, него им кажите: ово је мученик једног за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби би могли побиједити Турке, али не могу да умилостиве вас, хришћане.
Његош, Вук и Мажуранић
Посебно интересантан дио Писама из Италије односи се на Његошев став према новој српској ортографији, у којем се, уз жаљење што је дјело штампано новом Вуковом азбуком, владика жали и због дјела које му је неко искамчио и није вратио. Овај дио Ненадовићевог путописа је испрофанисан и банализован услијед многих тумачења. Стога је лијепо, и мудро, опет тај дио прочитати како бисмо, као и до сада, највећи простор дали самом Његошу, његовој изворној ријечи.
Осим ружна времена и болешљивости задржао га у соби и један пакет што му је из Трста дошао. У том пакету било је више нових књига. Он ми даде једну и рече: ‘Јесте ли што слушали о Малом Шћепану?’ – ‘Јесам, господару, онолико колико црногорске гусле спомињу’, одговорим му ја. – ‘Ето вам’, вели, ‘једна књига о њему! Ја сам је написао. Ја сам много тражио о њему по млетачкој архиви док сам нешто прикупио. Мало се о њему писало’. Узмем у руку ту књигу. Наслов јој је: ‘Лажни цар Мали Шћепан’. Одмах је отворим и прочитам нека места на која ме он упутио. Ја му одговорим да ми се веома свиди и да ћу је понети кући да је читам. ‘Не дам’, вели, ‘да носите кући; код куће пишите ‘Обилића’ или се одмарајте, а ‘Малог Шћепана’ можете читати на пароброду кад пођемо’. Затим настави: ‘Примећивате ли штогод у књизи?’ Погледам добро у отворену књигу, и одговорим да ништа не примећујем. ‘Видите ли’, рече, ‘да је печатана новом Вуковом ортографијом?’ – И ја тек онда приметим да је заиста тако. ‘Е није вриједно’, продужи владика, ‘повјерити коме штогод! Ја сам предао рукопис Андрији Стојковићу у Трсту да га, као што је једнако молио, печата; а он, ето, печатао га новом ортографијом. Нова је ортографија добра, али нијесам рад да ја у томе предњачим. Има ко те путеве крчити без црногорског владике’. Послије кратког ћутања правдао је Стојковића: ‘Додуше, нијесам му казао да печата ни старим ни новим правописом. Он ме молио за рукопис; ја сам му га дао да чини с њим шта хоће’.
…
Затим продужи: ‘Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми’, вели, ‘један; и кад сам му прочитао зациганчи: ‘Дај ми! Дај ми!’; а ја му дадох, а пријепис није ми остао. Запитам га ја: ‘Је ли као ‘Горски вијенац’ и ‘Мали Шћепан’ ? – Није, вели, у драмској форми, и није тако велико; али знам да би ти се допало!’– Затим – после кратког времена – шетајући по соби рече: ‘Имам још један рукопис на Цетињу – ‘Слободијада’. То сам писао у својим младим годинама и није ми испало за руком као што сам жељео. Сад сам болестан и не могу га поправљати’.
Школски уџбеници приповиједају да је Вук однио побједу над својим противницима, између осталих, након штампања Његошевог Горског вијенца, чиме је доказано да се на народном језику могу стварати велика дјела. О проблематици увођења српско-хрватског језичког пројекта, који је дио пута у југословенски пројекат, односно одвајање од православне традиције правописа, нагризања српског културног и вјерског идентитета кроз Бечки књижевни договор, те политичким посљедицама одрицања од српског језичког идентитета кроз Вукову реформу, у којој су прогањане „славјанске ријечи“, писала сам у неколико текстова. Овдје ћу се задржати само на једном – Његошев језик.
Најприје, Његош је остао вјеран црквенословенској и славеносербској ортографији. Потом, Његошев језик одржава вијековно православно искуство. Да је то тако, лако је утврдити и при самој анализи Његошевих дјела. Како бих ученицима, макар мало, приближила Његошев језик и дубину мисли у прилици сам да им и „лакша“ дјела преводим. Мада код Његоша нема лаке мисли и плитких запажања, али овдје имам у виду проходност Горског вијенца у односу на философску и теолошку мисао Луче микрокозме. Потом, давно је уочено да су тумачења, која иду уз Његошева дјела, обимнија од самих дјела.
Ево шта о томе каже храбри и непоткупљиви Меша Селимовић у својој изузетној студији За и против Вука:
А Његош? Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики песник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.
Милан Богдановић, на пример (Реализам Горског вијенца, Наша књижевност, 1947), као што и сам наслов каже, истиче у Његошеву делу као основно, суштинско, оно што је срасло за тле. Његош у Горском вијенцу је ‘песник стварности, живота у њој, човека и његове земаљске судбине’. Он се сукобљава са ‘стварним, опипљивим проблемима, за које нема космичких решења.’ ‘До танчина конкретна уочљивост сваког људског лика.’ ‘Игуман Стефан представља један одређени наш народни тип… каквих код нас стварно има.’ Он ‘у суштини значи негацију сваког магловитог узнемирења пред тзв. вишим и нерешљивим проблемима’. Песничка експресија је ‘сва конкретизирана,чак и кад се испуњује митолошким реминисценцијама, сва од стварне слике и упечатљиве изражајности, она одише… дахом реалнога народнога језика и говора’.
Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао ‘највеће дело наше књижевности на народном језику’. Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: ‘Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику’.
Белић истиче да је Његош ‘прави представник језика катунске нахије’, и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: ‘Његош уобличава свакидашњи језик’. То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: ‘И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника… И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима.’ И сви су исти: ‘Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела’ (Његош, Бранко, Даничић и Вук).
Понављајући Даничићеве речи из 1847. (‘Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик’), Белић каже: ‘То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики…’ И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечнику оличена стварна суштина и дух српског народа.
Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тирјанах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].
Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.
Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:
Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.
Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:
А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове,
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. итд.
Владика и Игуман Стефан су ‘у царство духовах’. Тај напон мисли, тај напор да речи прошире своје распоне, да: обухвате небо и земљу и човека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтење, песнички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.
А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике песнике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866, назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. (После Вукове реформе се ‘по неопходности даље развијала књижевност на народном језику, јер је овај почетак био тако снажан и тако динамичан да је изазвао природно и стално продужење’, каже А. Белић.) У ствари, политичка победа и све већа афирмација народа, донела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Рјечник је стварна основа литературе и културе XIX века.
Седам Његошевих сахрана
„Ако би се владика Петар Други оставио у његовом гробу на Ловћену, та планина би постала стално стјециште ходочасника, створено од стране великосрпске пропаганде, ради остварења завјереничких и политичких циљева.“
Леополд Мандл, 29. маја 1917. године
„Крст носити нама је суђено
Страшне борбе са својим и с туђином“
Његош
Књига Седам Његошевих сахрана јасно свједочи снагу коју носи Његошева личност за свеколико српство. Она укршта два погледа на Његоша: поглед непријатеља српског имена и српског уједињења и поглед оних који су свјесни да је Његошева капела кућа „на добром темељу саграђена“, а његова мисао и дјело темељ српског националног и државног уједињења.
Књиге садржи архивске документе (без језичких интервенција), цитате, свједочанства, а уз познате историјске изворе даје мало познате и непознате документе који отварају могућност састављања шире слике једновијековног узнемиравања Његошеве задужбине и његових земних остатака. У питању је драматична повијест српске историје преломљена преко гроба онога који је најаутентичнији и најснажнији пјесник слободе, „вертикала српског крста и кров српске отаџбине“ (Данко Поповић). Запањује континуитет историјских и културних процеса који се јасно испољавају кроз тежњу да се Његошева воља погази, а капела „осуди на смрт“ и на њено мјесто подигне фараонска гробница. Интересантно је да се, већ од првог скрнављења, дешавају тајне акције, почевши од аустроугарске акције, рушења у току Другог свјетског рата, преко Титове одлуке усљедоване јасном свијешћу да је на Ловћену краљ Александар „вјенчао Црну Гору са Србијом“, до тајне акције папе Павла Шестог:
Много се постигло и св. Отац Папа је веома задовољан и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела и смјести у музеј или Његуше гдје би одговарала намјени, гдје историја тога времена изумрлог народа још једино не може да види. Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотријебила овај народ, који, ето, може се рећи, потпуно изумире.
Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства. Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти људи упорно траже и желе, па ће и Папина помоћ много допринијети, па ће само тражити да у маузолеју буду смјештене кости Луције – Црногорске (Озане Которске), која је још раније прешла у праву Христову вјеру и до смрти била изложена свим прогањанима, али никада није хтјела да ту вјеру осрамоти.
Тако постаје јасније како се десило да првобитна идеја да се изгради споменик Његошу на Цетињу (1952) прераста у одлуку црногорских власти да се споменик подигне на мјесту капеле на Ловћену. До Његоша није лако доћи! И Његоша није лако вратити!
Скоро сам писала о преиначењу одломка из путописа Љубомира Ненадовића у читанкама за девети разред основне школе (видети овде). Одломак је скраћен тако што је избачен дио у којем Његош говори о двије кључне теме српске историје и уједно свог цјелокупног дјела: о Косову и слободи. Треба изаћи на Ловћен, попети се до косовског и ловћенског виса и своју личну судбину поистовјетити са српским родом.
Дувао је јак вјетар, небо се рвало са земљом и блиједили су облаци над кровом Црне Горе када се онај који се појио звијездама колико и тамјаном, опомињући се своје коначнице и слутећи своју рану смрт, опредијелио за Ловћен као своје вјечно пребивалиште.
Његошеву мисао неће бити лако вратити у Црну Гору, у српске уџбенике и у српска срца. Неће бити лако вратити ни његову капелу на Ловћен. Биће то борба као у Лучи, силна и страшна, сукоб између Добра и Зла, али ћемо на крају, покрај васпостављене капеле, чути стихове великог Петровића и рјешење српског питања! И љубав ће побиједити! И правда! И истина! И слобода! Јер слобода је друго име Србина!
Гле дивнога сада видјенија!
Сунце правде и земљу огрија,
храм се мрачни засја заточниках,
робовима олакшаше ланци:
син достојни оца превјечнога
обука се у человјечество,
наоружан оружијем правде
и стр’јелама светог просвјештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава.
О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су св’јетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!
***
Текст је посвећен мојим прецима, официрима црногорске војске Петру (Милићевом) Булајићу (1868 -1957), учеснику Првог балканског рата и Првог свјетског рата, одликованом Обилића медаљом и његовом брату Раду (Милићевом) Булајићу (1888 – 1919), учеснику Првог балканског рата и Првог свјетског рата, који је као командир чете теже рањен у борби против Турака на Скадру, а убијен од стране комита.
Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Опрема текста: Саборник
Фото: Стање Ствари и Саборник
