Зоран Шаренац
Примјер православног Србина - сјећање на Младена Бољановића...
Нисам познавао сличног човјека. Сви који су га барем једном срели свједоче исто. Млађова енергија и ведрина, његова честитост и срчаност, његова искреност и истинитост, биле су, како му је и име налагало, стално младе, нису губиле на интензитету, и плијениле су све који су га познавали. Јједан доктор, кога сам упознао с Младеном, није престајао да се чуди и да понавља: "Какав је ово човјек?" Сјећам се да је измолио благослов да, мимо протокола, по дубоком инстинкту православног човјека, сам звони са звоника храма када су у оближњу Палату Србија долазили Путин и Лукашенко.
Нисам упознао никог ко се као Млађо дословно и у сваком смислу уградио у конкретан храм, од идеје и замисли до остварења и пуног живота. Врхунац Младенове узиданости у Цркву била је незаборавна заупокојена литургија, са његовим тијелом у средини храма, литургија на којој су сви присутни плакали. Управа храма Св. Симеона Мироточивог достојно се одужила Младену, одредила је да се 40 дана служе заупокојене литургије, и преузела је сву бригу око сахране и четрдесетодневног помена. Сахрањен је на Митровдан, на хајдучки растанак, а сам је у себи спајао урођену српску, херцеговачку смјелост и православно витештво.
Био је примјер православног Србина, православног Херцеговца, дичног Гачанина, примјер мужа, оца, брата и пријатеља. Моја жена је говорила да, ако будемо имали дјецу, кум ће им сигурно бити Млађо. Долазили смо један другом на славу. Његова дивна породица, којој је сада најтеже, треба да буде поносна што је имала такав стуб и такав свјетионик. Кажу да је тог посљедњег дана, послије литургије, био необично ведар и насмијан, и оран за неки нови подвиг.
Тешко је описати то Млађово практично, јеванђелско доброчинитељство, ту "насвеготовост". Свакоме је у свако доба био од помоћи, на услузи, од користи. Не штедећи себе ни у чему, савецијело се давао ближњима и Богу, до самозаборава, без икакве примјесе било чега сујетног, са дубоком и здравом јеванђелском свијешћу да служећи и љубећи ближње - служи и љуби Бога. Млађово служење било је попут служења оних оданих, вјерних и непоколебљивих пратилаца Христових и апостолских: знао је да буде и јавни и тајни ученик као Никодим, да понесе крст Господњи као Симон Киринејац, и да се нађе Господу кад се сви разбјеже, као благообразни Јосиф из Ариматеје. Многи кажу да смрт хришћанина не треба да буде изненадна, да човјек треба да се свјесно припреми, али знамо и за изузетке од тог правила. Читав Младенов живот био је припрема, и то несвакидашња, најређа, припрема која је била стално горење и изгарање у служењу Богу и ближњима. Живио је достојно ријечи патријарха Павла: "Кад се човјек роди, он плаче, а други се радују. А треба живјети тако да, кад човјек умре - он треба да се радује, а други да плачу". Саучесници те радости сигурно су његови мученички пострадали рођаци Бољановићи, његови и наши Св. Петар Зимоњић, Св. Василије, Св. Јован, Св. Сава и Св. Симеон Мироточиви. На Младена се потпуно могу примијенити апостолске ријечи: "Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах."
Брате Млађо, благодаримо Богу што смо те срели и знали у овом животу, и надамо се поновном сусрету у радости Царства Христовог, са свима светима из нашег рода. Амин.
