У част Радоја ДомановићаНајмање 120 година дели једну стварност од друге, једно време од другог. У тим временима ништа заједничко. Прво је доба апсолутизма а друго демократског управљања. У једном је владала диктатура, у другом је уопште нема. У прошлом веку (мислимо на 19. век), био је краљ, уз њега краљица, и брдо народних непријатеља. У овом веку (мислимо на 21. век), јесте и биће владар кога је народ изабрао демократски и својом вољом и нема непријатеља. То људи измишљају. И волови боље знају од њих.
Тако су се срела два вола (без временске дистанце) и почели расправу о томе које је време боље. И један и други во били су у Центар-граду. Један је из времена Радоја, из времена прошлог; други је из времена Крадоја.
- - Знаш ли ти, волу један, да је моје време било боље од твога. Мој посао је био да тегљим и вучем, али сам добро јео и био сам здрав и јак те сам могао много да повучем.
- - Не лупај, понашаш се као неки човек. Ја уопште и не морам да радим. Могу да живим од социјалне помоћи. Шта ће ми више?
- - Јесте, али ти си мршав, а ја сам здрав и крупан и двапут јачи од тебе.
- - То ти мислиш! Данас се не једе као некад на кило него на грам. Ти си пун холестерола и имаш шећер, треба да идеш на преглед. Не храниш се здравом храном него једеш шта стигнеш. Ја сам цивилизовани во, а ти си заостао.
- - Јесте, у моје време је долазио Марко Краљевић с оног света да брани Косово.
- - Ето како ништа не знаш! Марко Краљевић је био турски вазал и он је тукао Србе да би слушали Турке. Коју си ти историју слушао? Неку лажну. Мој газда је открио нову историју, а она је права историја, а не та бивша коју су писали волови као што си ти.
- - Али, опет бар се помињало Косово...
- - Шта си запео? Какво Косово? Као да народ нема преча посла него да се бави Косовом, неким бившим, средњовековним или овим модерним, свеједно. Косово је Косово, било које. Шта има тамо неки ваши Србљи да се дижу на оружје и да бране Косово од Турака када они и нису наши непријатељи? Ми летујемо код њих сваке године и то скоро џабе. Још црње и горе је што нам убацујете раздор међу наше вековне западне партнере, који нам уствари мисле боље него што ми себи мислимо, него да се млатимо неким давно изгубљеним Косовом? Шта нам то треба да се замеримо пријатељима Косова и нашим заштитницима од нас самих и од наше луде главе?
- - Па јесте, али ми смо бар мало ратовали. Били смо нешколовани...
- - Где сте ви видели да ратују интелектуалци? Еееј! Интелектуалац се бори пером, а не сабљом. Зашиљи оловку па напише што је тачно и нема шта да се плаши да ће му неко укинути емисију или да му, не дај боже, неће објавити текст. Шта има да се плаши у слободној штампи, слободној Европи, слободној земљи која је дала слободу свима па и Косову.
- – Добро, али ви можете бар да пишете о томе, о традицији.
- – Шта ће нам тај баласт? Какву вајду имамо миод традиције? Ко још живи од историје? Шта да млатарамо нацијом кад је то данас срамота.
- – Ми смо бар били српски волови.
- – Е па ми нећемо више да будемо српски него европски, универзални, глобални. Ми мислимо за разлику од вас. Ви сте обични волови. Јаки и глупи и имате једног газду. Ми смо узнапредовали у сваком погледу: и физички (због теретана) и психички (због успостављања владавине народа и слободног бирања у висока тела државног административног механизма). Ови наши волови имају неколико газда и све газде им желе добро: у образовању, у култури и уметности, у друштву уопште.
- – Е баш би волео да знам шта сте бољи. Ми смо имали четрири разреда и знали смо да читамо и пишемо.
- – Ми имамо шта хоћеш од школе. Али,пракса је показала да је потпуно бесмислено студирати и завршавати факултете. Зашто би се неко узалуд мучио када ће и овако и онако завршити на бироу рада?
- – Ми смо и знали да образовање само смета и да не треба да учимо. Чим се пуно учи, то те боли глава, оптерећује те мисао, пуно и оправдаваш шта је лоше...
- – Добро да и ти имаш зрно памети.Зато смо ми сада увели толике курсеве јер је боље да се упише курс, заврши се сигуран занат за тесара,зидараили водоинсталатера и оде се на запад. Тамо је сигуран посао. Може чак и да се бира ко ће ти бити газда. Не мораш да имаш једног него можеш и да мењаш: сад један, сад други. Има толико плаћених послова: неговатељица по старачким домовима (чак и мушкарци могу да буду неговатељице – на Западу све може па и то), фризери, радници градске чистоће. Посла преко главе! Шта ли су се сви везали: факултет па факултет. Као да мора неки народ да буде писмен! Мање учиш – мање знаш и мање бриге имаш. Мирна ти глава! Него ови млади запели: студије па студије.
- – Испаде да је вама боље. А имате и културу. Ми смо имали игранку само па се скупи младеж, изађу родитељи, гледају се девојке за удају...
- – Каква удаја, јеси ти луд? Ко да пита родитеље? То се више не пита. Друга је сад мода. Ова је култура, златно доба Крадоја, доживела процват. Не, не, ми смо превазишли сами себе. Досадило нам је да сликамо ликове са свим деловима главе (то је досадно, то се подразумева) него уводимо новине: сликамо човека без лица па му после доцртамо које хоћемо лице. То даје много већу слободу и креативност: мушко може да има шминку, а женско може да има бркове. Што да будемонотоно? Некада би се културне организације звале Култура, Просперитет, Напредак...А не, то је данас де моде! Сада мора да се нађе неко оригинално име са смислом: Шкарт, Подрум, Отпад. То је прави подстицајни назив који симболиком доприноси покретању мисли на стваралаштво. Уметност мора да буде потпуно нелогична и уврнута, јер што би се тумачило и објашњавало нешто што је очигледно.
- – А вера? Је л` имате ви веру? Мислим, ови млади?
- – Ко је још видео да омладина треба да верује? Вером се баве бабе, мада су и оне дигле руке од тога. Нама је стигао допис са Запада да омладина треба да се упарује, женско са женским – мушко са мушким, да гледа ријалити, да буде нон стоп на фејсбуку, глувари, пресипа из шупљег у празно, пије топли нес или хладни нес и води рачуна да се напици не помешају.
- – Зар не би требало да се баве радом?
- – Шта има да раде, волу један, кад ће све да раде Кинези а наши ће само да убиру порез од ливаде. Ко је још видео вајду од рада? Ево мој газда је цео живот радио, па му дали отказ пред крај века. И шта има сад? Уместо да је узео кредите па садио кикирики, шпарглу. То данас иде као алва на Западу.
- – Знаш ли ти да је у моје време сељак се мучио па радио њиву, а онда му дође зеленаш па му да зајам на камату.
- – Нема то више, то је прошло. Данас нема зеленаша, ми живимо боље. Ми се и осећамо боље. Зову нас банке телефоном и то три-четири па идемо где нам се свиди и узмемо кредит и можемо да радимо шта хоћемо.
- – Ми смо некад гласали за нашу власт.
- – Ми смо савремени. Ми не гласамо, нама се власт подразумева. А много је људи да сви иду на гласање. Ко ће то? Неки не гласају али им се важи глас и за следеће гласање.
- – За кога ви гласате кад немате ни Косово?
- – Опет си ти запео за то Косово? Баш си во. Кога брига за Косово. Видиш да имамо посла: да идемо на биро, да правимо фестивале у долини цвећа (тамо где га нема јер је изазовније) да садимо па чупамо па садимо, да прекопирамо јер нећемо да цртамо, да не треба да учимо него да се играмо...Ти ништа не разумеш, ово је савремено доба, па Запад, па Америка, знаш ли ти шта је то. Ми нећемо да гајимо свиње као ви, има да гајимо камиле, оне су скупље. Коње ћемо да убијемо па да правимо маст и да продајемо креме. Сви ћемо да будемо певачи, ово је распевана земља сад, а не жалопојке. Куку Косово! Кад нас јашу господари, па то је све меко, суптилно, полако и отпозади а не као марву неку, као вас. Ми не ударамо више жиг на чело него на језик, стављамо и брњицу јер је то у моди, бушимо пупак, идемо на журке, радимо шта хоћемо и ским хоћемо. Ми нисмо ограничени годинама стари – млади, све је исто годиште, иста песма, пара врти где бургија неће. Нама иде одлично и ми нећемо да мењамо ништа, ама баш ништа. Наше вође виде и оно што се не види, у томе је предност. Не лепимо жигове на два места него по целом телу где стигнемо. И кад смо болесни болујемо од нових болести, нисмо ми било ко па да се разбољевамо од познатог.
- – Доста, добро, доста. Ево Радоја Домановића да ме поведе. Да се вратим ја у своје време. Што је сигурно, сигурно је.
