Никола Варагић
Друштвени инжењеринг са идеолошком индоктринацијом који се спроводи над младима даје прве резултате. Деци се годинама усађује у главу да им више не требају родитељи, да деца могу сама, без уплитања родитеља, све да одлучују о свом животу и да могу да се позову на своја права ако родитељи не слушају њихове жеље и не спроводе у дело њихове одлуке, а да ће полиција и суд (држава) заштити права деце или децу од родитеља.
Поред тога, у друштву постоји и криза ауторитета, између осталог, јер више не постоји поштовање ауторитета, поштовање старијег и искуснијег, као што је то некад постојало. Зато се и у основним и средњим школама учитељи, наставници или професори све више жале на понашање ученика, и све је више ученика који малтретирају професоре до нивоа да је професорима некада потребна и судска заштита.
На факултетима су се појавили студенти који на тај начин покушавају да праве каријере. Познат је случај Стефана Карановића, студента Правног факултета у Новом Саду који је прогонио професора Бранислава Ристивојевића, тада декана факултета, као и професора Драгана Милкова, због чега је Стефану Карановићу у фебруару 2022. године Виши суд у Новом Саду потврдио првостепену пресуду којом је осуђен на седам месеци затвора, због кривичног дела угрожавања сигурности професора Правног факултета у Новом Саду. Aли ту није крај. На факултетима су се појавили и студенти који на тај начин праве и успешну каријеру.
Познат је случај Александра Јакшића, студента Економског факултета у Београду, који је лажно оптужио професорку Даницу Поповић за плагијат и вршио њен прогон преко Етичке комисије Економског факултета. Професорка Поповић је иначе познати критичар власти. Након срамног малтретирања професорке Поповић и професора који су стали у њену одбрану, професорка Даница Поповић је на суду доказала истину. Нажалост, њен студент Александар Јакшић тиме је стекао славу и то искористио – прво је добио посао у Народној банци Србије а затим је постао и блиски сарадник градоначелника Београда Александра Шапића (Јакшићу очигледно не смета Шапићев спорни докторат) и директор београдског јавног предузећа ,,Градско стамбено“.
Ових дана истим путем је, изгледа, кренуо и Александар Сич, који сада прави каријеру трансродног студента, са великом шансом да направи и успешну каријеру трансродног лекара, пошто је уписао Медицински факултет у Београду. Додатно му иде на руку и то што су на Универзитету, али и на факултету, именовани Повереници за равноправност, то му гарантује да ради шта пожели, имаће заштиту 100%.
Александар Сич говорио је у јавности о томе како је рођен као девојчица и како је након медицинских третмана постао трансродни мушкарац, фитнес тренер, а успут и студира Медицински факултет у Београду. Од његових колега, студената, сазнали смо да се Сич бори за права трансродних особа тако што намеће ЛГБТ идеологију. Сичу су сада на мети колеге студенти за које стално има примедбе, али и угледни професори овог факултета. Недавно је једног професора оптужио за говор мржње (без икаквих доказа), а од факултета је тражио хитну заштиту. Док чекамо да се Медицински факултет изјасни, јавност питамо да ли ће он сутра, као трансродни лекар, да тражи и да га Лекарска комора Србије овако штити и од пацијената? Ако ће Повереници за равноправност да штите овакве студенте, ко ће да штити угледне професоре од напада без доказа таквих студената?
Власт у Србији у рукама је оних који заговарају и ковид агенду и ЛГБТ агенду које намеће Запад или Империја (наравно, исти се залажу и за увођење санкција Русији). Александар Сич подржава обе агенде и изгледа да жели то да искористи да направи себи име у тим прозападним невладиним организацијама (НВО) или међу финансијерима таквих НВО. Попут колеге са Економског факултета, ни он изгледа не бира средства.
Прозападни медији дали су велики простор Стефану Карановићу само зато што је његова мета био професор Бранислав Ристивојевић, један од главних противника ковид и ЛГБТ агенди. Да је Карановић исто тако прогонио нпр. професорку Весну Ракић Водинелић или професорку Биљану Стојковић, у прозападним медијима одмах би био негативац исто као и Јакшић, који се у режимским медијима приказује као јунак због напада на професоре који припадају проевропском делу опозиције. Да ли ће режимски и прозападни медији такву пажњу дати и Александру Сичу због напада на професоре Медицинског факултета у Београду који не подржавају ковид и ЛГБТ агенде и који су нпр. против увођења санкција Русији? Не бисмо били изненађени. А Сич то, несумњиво, жели, и због тога ради то што ради. Међутим, колико су криви поменути студенти, ако је поремећен систем вредности и пре него што су се они родили или пре него што су уписали факултете?
Колико је криво размажено и неваспитано дете, а колико родитељи таквог детета? Да ли је неко младе научио да са правима и слободама долазе и обавезе и одговорност?
Зашто смо као друштво дозволили појаву таблоида и ријалитија и зашто се сада чудимо што се та (не)култура шири и у образовном систему?
Да ли као друштво можемо стати на пут овој идеолошкој индоктринацији над децом или младима? Да ли ће се појавити такви ауторитети међу родитељима, професорима...?
