Никола Милованчев
Хроника једног огрешења
О оспоравању права на поштовање и крст за 6500 српских мученичких жртава на Земунском гробљу
На сајту Јеврејске општине Земун 7. јуна 2025. објављен је текст под насловом „Оскрнављено Јеврејско гробље у Земуну“ . У овом саопштењу Јеврејске општине Земун (ЈОЗ) наводи се да је Удружење Јадовно 1941. „10. маја 2025. оскрнавило Јеврејско гробље у Земуну тако што су поставили крст висок преко три метра у жардинијеру иза споменика подигнутог 4. јула 1957. од стране Савеза бораца НОР Земун. Поред крста неовлашћено су поставили спомен плочу са крстом и пратећим текстом на жардинијеру у коју су укопали поменути крст“. Касније сам сазнао да је Јеврејска општина Земун поднела и кривичну пријаву против одговорних лица из Удружења Јадовно (садржај и основ за ту кривичну пријаву ми није познат, јер по позитивном законском праву Републике Србије не постоје конфесионална градска гробља, а гробље у Земуну је градско гробље). Овакву реакцију представника Јеврејске општине Земун примио сам са неверицом и жалошћу, посебно зато јер су припадници Јевреја Земуна, као и Срби Земуна, били подвргнути геноциду од априла 1941. до 22. октобра 1944. када је престала власт НДХ у мом родном граду.
О томе сам и писао: тaкo сaм, фебруара 2019, у Политици објавио чланак „Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године“ у којем сам открио документ из Хрватског државног архива у Загребу о упућивању у логор Земун („Сајмиште“) последњих 13 Јевреја из „котара Хрватски Карловци“ (10 из Инђије и три из Бешке), чиме су усташе завршиле истребљење Јевреја на подручју Сремских Карловаца.Добротом г. Ненада Фогела, председника Јеврејске општине Земун, 4. марта 2019. објавио сам чланак на сајту ЈОЗ о геноциду над Јеврејима Земуна, о усташком попису за хапшење и одвођење у логор Јасеновац 132 Јевреја из Земуна (Никола Милованчев: Упућивањe земунских Jeврeja у логoр Jaсeнoвaц – Стaрa Грaдишкa jунa 1942. ). Тим поводом је записано на сајту ЈОЗ: „Захваљујући преданости и истраживачком ангажовању Николе Милованчева из Земуна, у прилици смо да објавимо нова сазнања о депортацијама земунских Јевреја у логоре Јасеновац и Стара Градишка. Овом приликом се захваљујемо на привилегији да први објавимо овај важан документ, важан између осталог и због чињенице да смо преко садржаја тог документа утврдили да је још неколико наших чланова страдало, а да их ми нисмо укључили у постојећи списак страдалих“. Овај чланак је затим пренело на свом порталу и у Удружење Јадовно из Бањалуке . Истраживање злочина над нашим јеврејским суграђанима у време 1941-1944. сматрао сам својом обавезом, јер је и део моје шире породице (из Сремске Митровице и Земуна) страдао у геноциду над Србима у НДХ у том раздобљу.Моје изненађење реакцијом Јеврејске општине Земун 2025. године било је тим веће, јер су парастоси српским жртвама код споменика на земунском гробљу одржавани непрекидно од 2019. и на њима су више пута присуствовали г. Фогел и представници ЈОЗ, а о томе су извештавали и медији, нпр. РТС 8. маја 2021.
О Земуну под окупацијом (12. април 1941. – 22. октобар 1944) и о логору Земун
Југословенска војска је напустила Земун у ноћи 11/12. април 1941, а следећег дана немачка војска ушла је у град 12. априла 1941, на задовољство већег дела земунских Немаца, који су чинили око 30% градског становништва. Нова ситуације је, после проглашења стварања Независне државе Хрватске (НДХ) 10. априла, изазвала страх код Срба (око 50% становника Земуна). Тај страх је био донекле ублажен јер је 13. априла целокупну власт у граду преузело Градско поглаварство, национално мешано, састављено од два Немца, два Хрвата и два Србина (др. Сава Стојковић и др. Ђура Котур), на челу којег је стајао др. Ханс Мозер. На подручју источног Срема (срезови Земун и Стара Пазова) домаћи Немци су се одупирали уласку у састав НДХ и то подручје је проглашено за „интересно привредно подручје“, под управом генерала Ферстера, немачког војног заповедника у Србији. Тако је настало двовлашће на овом подручју, које је пресечено 10. октобра 1941. Хитлеровом одлуком да се Земун и цео источни Срем предају у искључиву власт НДХ. Нова ситуација још више је погоршала положај Срба и Јевреја (јеврејска заједница у Земуну бројала је око 600 грађана, односно приближно 2%), који су били дискриминисани од априла, доношењем „расног законодавства НДХ“ (закони „О држављанству“, „О расној припадности“ и „О заштити аријевске крви и части хрватског народа“). Ситуација је била тим тежа, јер је и део врха КП Југославије поздравио укључење Земуна у НДХ (Иво Лола Рибар пише нпр. Титу из Загреба 12. јануара 1942: „Земун је сад наиме коначно у Хрватској, донде се путује лако, а изгледа да београдска полиција углавном више није надлежна тамо“).Децембра 1941. је на месту доратног београдског Сајма, који је припадао земунском подручју, договором нациста и власти НДХ, створен концентрациони логор за Јевреје, Јеврејски логор Земун, који је био под управом Гестапоа. Из тог логора је, у пет месеци његовог постојања, страдало преко 6.000 Јевреја, који су ту били доведени из Београда и целе Србије и Баната, и после гушења гасом у камиону душегупки, били сахрањивани у Јајинцима. Уз Јевреје, страдало је тада и неколико стотина Рома. После тога, нацистички злочинци су на истом месту, маја 1942, формирали „Прихватни логор Земун“, који је деловао до маја 1944, када су га преузеле усташе; логор је у потпуности расформиран тек јула 1944. Злочини у земунском логору описани су Саопштењу бр. 87 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (Сајмиште – мучилиште народа Југославије, Саопштења бр. 66-93, Београд 1946, стр. 787-802). Као одговорни за злочине у логору проглашени су: Павелић др Анте, поглавник НДХ; Кватерник Еуген, главни равнатељ за јавни ред и сигурност Главног равнатељства НДХ у Загребу; Еликер др Јакоб, велики жупан Велике жупе Вука НДХ, са седиштем у Вуковару; Ђиковић Бранимир, бивши адвокат из Сарајева, шеф жупског редарства Велике жупе Вука у Вуковару (Земун и Срем су спадали под Велику жупу Вука); Зигфрид фон Каше, политички представник Рајха у НДХ; Камерхофер, обергрупенфирер, генерал полиције, заповедник свих немачких полицијских снага у НДХ; Херман Сплет, капетан, заповедник „бециркс“ (среске) жандармерије у срезу Земун; Отмар Шилд, заменик управитеља Жупског редарства Велике жупе Вука итд. Оцене броја жртава у логору Земун крећу се од 10.000 до 40.000, а оцене броја логораша од 35.000 до 100.000. Бег из логора је био скоро немогућ, јер је осим унутрашње логорске страже, састављене од припадника СС и Гестапоа, постојала и вањска стража, састављена од усташа, која је дочекивала бегунце на жичаној огради, и ту их убијала (извештај земунске Анкетне комисије за утврђивање злочина на Сајмишту, стр. 6) .
Ископавање око 10.000 жртава логора Земун (Сајмиште) у Земуну, и на Бежанији, крајем 1944. и почетком 1945.
Да би разумели хронологију догађања, морамо почети од децембра 1944, када су почела ископавања масовних гробница на гробљу у Земуну, као и на Бежанији, на подручју тадашње земунске општине, којој је припадало и подручје логора Земун – Сајмиште (издвајање из састава Земуна и формирање општине Нови Београд су нове власти спровеле тек почетком педесетих година ХХ века).Убрзо после ослобођења Земуна (22. октобра 1944), у граду је формирана Анкетна комисија за утврђивање злочина у логору Земун (Сајмиште), која је била подређена комисији за утврђивање злочина у Војводини (Земун је „пребачен“ из Војводине у подручје града Београд тек 19. октобра 1945, без изјашњавања становништва о томе, политичком одлуком Народне скупштине Србије). Земунска Анкетна комисија приступила је већ 6. децембра 1944. ископавању „на Српском православном гробљу у Земуну“, како се каже у записнику Комисије. Том приликом су, у присуству председника комисије за Војводину и представника комисије за Срем, отворене 53 велике гробнице са укопаним жртвама логора Земун (Сајмиште). У тада сачињеном комисијском записнику наводи се: „Установљује се овом приликом да је у свим отвореним гробницама сахрањено 6500 лешева“. Земунска Анкетна комисија је свој рад наставила 30. децембра исте године у селу Бежанија и тада је такође састављен записник: утврђено је да се ту налази 70 гробница. „Испитивањем мештана и овим откопавањем установила је ова комисија да је на овоме месту сахрањено око 3600 лешева“, пише у том извештају. Дакле, само на ова два места, комисија је пронашла више од 10.000 лешева жртава нацистичко-усташког логора Земун, од укупно око 40.000 процењених жртава. Сахрањивања на земунском гробљу, за која је био задужен Никола Пољански, иначе болничар градске болнице, вршена су ноћу али нису биле тајна за становнике града. Моја тетка Вукосава, у време рата гимназијалка, причала ми је 1973. о језивом о ноћном клопарању запрега накрцаних жртвама, које су у пратњи усташа вожене на земунско гробље, и о усиреној крви на улицама које су Земунци гледали ујутро следећег дана. С обзиром да је градска власт функционисала, а власти НДХ гробару исплаћивале хонораре по броју укопаних жртава, Никола Пољански је водио бележницу са бројем сахрањених, а често и са њиховим именима. Ја сам трагао за том бележницом, јер сам знао да му је пронађена и одузета после хапшења, крајем 1944. Надао сам се да није уништена или сакривена у неком и данас недоступном архиву полицијско-безбедносних служби. И зато сам се обрадовао, када сам пре неколико месеци утврдио да је бележница о укопима Николе Пољанског сачувана захваљујући савесном раду Земунаца, чланова Анкетне комисије за утврђивање злочина у Земуну из 1944/1945. Они су наиме успели да им ОЗНА за Војводину 11. априла 1945. уступи тај доказ, до којег су органи ОЗНЕ дошли приликом хапшења Пољанског.
Неко ће поставити питање: па како то, да овај изузетно важан доказ нико од познатих историчара није употребио од 1945. до ове, 2026. године? Одговор је једноставан: нико од њих није познавалац земунске историје, нису знали да су од октобра 1944. до октобра 1945. наши преци били у саставу Војводине, па грађу земунске Анкетне комисије нису ни тражили у Новом Саду, већ само у Београду! И тако су историјски радови о логору Земун (Сајмиште) 80 година писани без најпримарније грађе: фонда Анкетне комисије за злочине у том логору. Време је дакле да се јавност упозна и са неким документима тог фонда историјске грађе.
Бележница укопа Николе Пољанског и национална структура жртава у њој
Сачувана списак из бележнице гробара Николе Пољанског, званог Гушави, пружа драгоцене податке о динамици сахрана логорских жртава у Земуну, као и о њиховој националној структури.У Архиву Војводине сачувани су и оригинални листови, писани руком Пољанског у његову бележницу, али и препис писаћом машином, који су очито сачинили органи ОЗНЕ Војводине. Укупно је земунски болничар Пољански у функцији гробара записао укоп 5989 жртава. Сахрањивања је започео 16. јуна 1942, а прво је забележио сахрањивање Милана Бараћа из Маљевца код Цетинграда, који још није имао 18 година (рођен 30. јуна 1924). До 7. августа те године сахрањено је 314 жртава, од којих је 287 наведено именом и презименом и са подацима о месту и датуму рођења; од њих је било 280 православних Срба, шест муслимана, за које се може претпоставити да су били национално опредељени Срби или србофили, и један Италијан из Трста. Од 8. августа број сахрањених је био све већи, а уједно се повећавао и број лешева погребених без основних података: 8. августа „20 безимених лешева“, 9. августа „34 безимена леша“, 10. августа „23 безимена леша“, 11. августа „52 безимена леша“ итд. Јасно је да се радило о геноциду: Милутин Новаковић из Глине, сахрањен 6. августа 1942, био је старији од 100 година (рођен 15. октобра 1841); Илија Дотлић из Старог Села, сахрањен истог дана, био је напунио 98 година (рођен 17. јула 1844), док су нпр. 10. августа сахрањени 16-годишњи Драган Граховац из Јоховца код Дoбoja (рођен 6. марта 1926), Васа Стефановић из Приједора, који је тог дана напунио 18 година, али и Илија Петраковић из Драксенића (рођ. 19. августа 1880). За 16. август 1942. забележен је укоп осморице логораша (Милован Дидик из Међеђе, Перица Драгић из Шевераваца, Димитрије Маричић из Бакинаца, Драгољуб Крњајић из Драксенића, Милан Петковић из Божића, Марко Зећ из Ушивца, Петар Невајда из Божића, Љубан Мијатовић из Међувође), али и чак 75 безимених лешева. Од преко 1000 убијених логораша са прецизним уписаним подацима, преко 98% су били православни Срби, а нешто више од 1% муслиманске вере. Не треба много памети да се закључи који је био главни разлог одвођења у логор, и због чега су ти људи дневно брутално мучени и убијани у великом броју.
Паметноме доста! (Sapienti sat)
Да ли те жртве геноцида имају у 21. веку у држави Србији право да у својој гробници нађу мир, а над гробом у Земуну да им стоји крст, и да им се једном годишње држи парастос, то ће рећи судски и државни органи, а поред њих и суд јавности. Као Земунац, чији преци су ту сахрањивани 270 година, са крстом и као православни Србин, ја мислим да то право имају! Уосталом, то је ваљда и цивилизацијски неупитно.
Извор: ПЕЧАТ
Фото: Снимак екрана
Опрема текста: Саборник
