Имао је 12 година, родитељи су му рекли да морају да напусте свој дом, али дечјем невином мозгу није било јасно зашто. Вратио се по свог пса, а дочекала га је најсвирепија могућа смрт. Наживо су му одсекли уво, па пререзали врат. Тај злочин извршила је 1992. године припадница тзв. Армије Босне и Херцеговине под управом Насера Орића.
Али, ово није прича о српским жртвама, јер се њих ни овог јула неће сетити нико осим Београда и Бањалуке. Насупрот том тихом болу, наредних дана у Сребреницу ће се сјатити све и свја како би показали пијетет према муслиманским жртвама.
Окупиће се 11. јула, иако тог дана није било страдања у Сребреници, поклониће се покопанима у Поточарима, иако међу њима многи нису ни страдали у Сребреници, нити од српске руке, оптуживаће Србе за геноцид, иако убијање само мушкараца и то на ограниченом простору не може да буде геноцид. Али, кренимо редом.
Наоружана демилитаризована Сребреница
Попут злочина над малим Слободаном Стојановићем описаном у уводу, од 1992. припадници тзв. Армије БиХ тероришу и убијају српско становништво у Подрињу, често бирајући за своје нападе датуме православних празника.
Упркос одлуци Уједињених нација о демилитаризацији 1993, Сребреница остаје седиште 28. дивизије тзв. Армије БиХ и то пред носом холандског мировног батаљона.
Допис ратног команданта тзв. Армије БиХ Расима Делића показао је да је војницима хуманитарним ваздушним мостом допремљено више од 370.000 комада метака, више од 400 бомби и остало оружје. Због тога је Сребреница била легитимни војни циљ Војске Републике Српске.
Након више напада тзв. Армије БиХ, Војска Републике Српске (ВРС) спрема узвратни напад под називом „Операција Криваја 95“. После три дана потискивања припадника тзв. Армије БиХ, српске снаге улазе у пусту Сребреницу. Жене, деца и стари премештени су у базу УН у Поточарима, а потом организацијом ВРС евакуисани на безбедно подручје под контролом муслиманских снага.
Војна формација у повлачењу, а не колона мушкараца и деце
Снаге тзв. Армије БиХ и војно способни мушкарци напустили су место пред српским снагама и кренули у пробој ка Тузли. Била је то колона војне формације у повлачењу, тешко наоружана, а не колона мушкараца и деце, како у западном наративу приказују овај догађај.
Ову колону српске снаге откриле су тек сутрадан 12. јула, и са њима наредна четири дана водили борбу.
Између 500 до 1.000 Бошњака из Сребренице убили су сународници током овог пробоја, рекао је један од оснивача СДА и дугогодишњи члан Организационог одбора за обележавање догађаја у Сребреници Ибран Мустафић.
Јула 1995. постојали су спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“.
Бранилац Ратка Младића, адвокат Бранко Лукић каже за РТ Балкан да је тужилаштво у Хагу навело да, колико је закопаних, толико је стрељаних код Сребренице, што није тачно.
Наш саговорник подсећа да је пред Хашким трибуналом 54 Бошњака, сведока који су учествовали у пробоју, навело како су страдали описујући да је у борбама погинуло од 5.500 до 6.000 бораца, што треба одузети од броја у наводно стрељаних.
„Постоји пет великих места погибије припадника 28. дивизије Армије БиХ који су кренули у пробој наоружани. Нису то били никакви цивили. Страдали су, што од минских поља, што од сукоба са српским снагама, а борили су се и између себе“, каже Лукић.
Српске снаге прикупљале су ратне заробљенике на овом простору да би 13. јула 1995. у Кравицама избио инцидент када је заробљени муслиман зграбио пушку полицајцу Крсту Драгичевићу и убио га. У том тренутку усијане атмосфере у којој 15 полицајаца води 300 муслиманских заробљеника, у страху од масовне побуне против српских чувара долази до погибије свих заробљеника.
У западном наративу провејава теза да је стрељање заробљеника било циљано и планирано, што је такође неистина.
Лукић подсећа да је коришћено 27 аутобуса за превоз заробљеника из Братунца према Зворнику у војни логор „Батковић.
„Да су хтели да их побију, побили би их у Братунцу. У току пута неко мења одлуку да буду побијени. Имамо сазнања која не можемо да докажемо, а то је да су се британске војне службе укључиле и наредиле да се ти људи побију“, каже Лукић.
Напомиње да је у тим аутобусима физички највише могло да буде 1.300 људи, што је и највећа могућа цифра броја жртава стрељања заробљеника. Додаје да је утврђено само да је у стрељању учествовао 10. диверзантски одред на Брањеву, иначе састављен од свих националности.
„Да су у убијању учествовали Срби, сигурно би било утврђено“, напомиње Лукић.
Изетбеговић жртвовао Сребреницу и 5.000 муслимана?
Ратни начелник сребреничке станице безбедности Хакија Мехољић јавно је сведочио о састанку у хотелу у Сарајеву у којем је Алија Изетбеговић рекао да му тадашњи амерички председник Бил Клинтон нуди да „четници уђу у Сребреницу и изврше покољ 5.000 муслимана, након чега би била спроведена војна интервенција НАТО-а у целој БиХ“.
Мехољић је најпре мени рекао о састанку са Изетбеговићу, након чега сам му понудио заштиту да сведочи у Хагу, каже адвокат Горан Петронијевић за РТ Балкан.
„Рекао ми је, ја се јаране, те багре нисам бојао ни у рату. Није прихватао подвале у којима је требало да страда муслиманско становништво да би се то приписало Србима. Да није било Мехољића, ретко ко би поверовао да се то дешавало“, указује Петронијевић.
Да се Изетбеговић надао НАТО интервенцији показали су отпечаћени досијеи британског Министарства одбране о ратним дешавањима у зони енклаве Сребреница.
У допису овог министарства наводи се да је напад ВРС на Сребреницу био подстакнут сталним муслиманским нападима на Србе. Генерал Филип Морион, који је командовао мировним снагама УН тврдио је да је Изетбеговић намерно саботирао напоре за евакуацију, јер није био у позицији да стратешки добије битку: „Његов циљ је био да осигура интервенцију међународних снага.“
Недавно објављени документи британских служби показали су њихову умешаност у догађаје у Сребреници, што је доказало да су били у дослуху са Бошњацима на терену, чак и да су Британци извршавали поједина убиства.
Сребреница је требало да буде повод за НАТО интервенцију, подвлачи Петронијевић додајући да им никако није успевало да изврше ту подвалу Србима.
„Војска Републике Српске је добила рат и у том моменту Сребреница је требало да послужи да драстично умањи резултате те победе. Успели су у томе“, оцењује Петронијевић.
Ко је сахрањен у Поточарима
У меморијалном комплексу у Поточарима уписана су имена 8.372 Бошњака, наводно страдалих у Сребреници. Ове године биће им придодато још 14 посмртних остатака, а они се додају сваке године иако је од тада прошло 29 година.
Међутим, бројна сведочења показују да се међу пописанима налазе и живи људи. Последњи случај је Јусуф Смајловић уписан на зиду у Поточарима, који је радио као возач начелника општине, а и данас је жив и здрав и у пензији, тврди председник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Сребренице.
Којић је истакао да поседује списак из 2003. године са именима 79 живих Бошњака уписаних међу жртвама из јула 1995. године.
Осим овог случаја, у Поточарима је сахрањен и отац директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића који је страдао много пре злочина у Сребреници, 24. 12. 1992. код Братунца.
У хашком трибуналу постоје четири пресуде о Сребреници и ни у једној није наведен истоветан број жртава, јер је он подметачина, истиче Петронијевић.
„Види се да су покушавали да намакну неколико хиљада наводних жртава, убрајајући међу њих оне који су страдали у међусобним обрачунима, па чак и пребегле“, каже Петронијевић.
Обесмишљавање термина геноцид
Термин геноцид у контексту Сребренице споменут је пресуди Хашког трибунала у случају генерал мајора Радислава Крстића. О томе ко је кључна фигура у већу које је донело такву пресуду и зашто она има политичку позадину, прочитајте у одвојеном тексту.
Након неуспешног покушаја Велике Британије да Савет безбедности усвоји Резолуцију о геноциду у Сребреници, захваљујући вету који је уложила Русија, заобилажењем процедура, резолуција је ове године усвојена али у Генералној скупштини, након што је одлучено да се рачунају само гласови присутних, али не и уздржаних.
Израелски историчар, стручњак за питање геноцида и Холокауста Гидеон Грајф упозорио је више пута да се са појмом геноцида не треба играти, пошто је у питању научни термин, додајући да геноцида у Сребреници није било.
Он је истакао да према конвенцији УН геноцид представља низ активности чија је намера да се изврши етничко чишћење.
„Ништа од карактеристика наведених у тој реченици из конвенције УН не може бити примењено. Самим тим до геноцида није дошло. Не можете се играти терминима. Морате радити у складу са оним што одговара реалности“, рекао је он.
Грајф је био на челу Независне комисије за истраживање страдања свих народа у Сребреничкој регији у периоду 1992. до 1995. која је, у саставу 10 врхунских стручњака са свих страна света, недвосмислено утврдио да се у Сребреници није десио геноцид.
Мит који мора стално да се разбија
Сребреница је мит који је требало да потопи српски народ и да га врати у улогу злочинца, и то геноцидног злочинца, каже Петронијевић.
„Када је нешто истина, када је нешто егзактно доказано на суду, материјалним доказима, експертизама, вештачењима, онда вам не требају никакве резолуције, декларације и забране негирања да би се то историјски одржало“, указује Петронијевић.
Петронијевић напомиње да се истина мора говорити, а то је да је стрељан одређен број ратних заробљеника, а не цивила.
„Противник сам приче о страховитом злочину. Стрељање ратних заробљеника јесте злочин, али неки на тај начин, у напону да се призна злочин а не геноцид, праве другу велику грешку“, закључује Петронијевић.
Све што смо говорили, падало је на глуве уши судијске, каже Лукић подсећајући на процесе пред Хашким трибуналом.
„Све што више времена пролази, истина све више испливава на видело и српска позиција је све јача“, поручује Лукић.
Извор: ИН4С
