Крајем октобра у руским и светским медијима појавила се информација о погибији америчког најамника, који је учествовао у ратном сукобу на територији Украјине. Према јавно изнетим подацима, он се звао Кори Џ. Навроцки – управо тако је било записано у његовој украјинској војничкој картици, коју је добио у септембру 2024. године.
Раније је амерички држављанин служио у армији САД као маринац, а на територији Украјине је постао учесник такозване „Легије странаца“. Према публикацијама, Наврицки је узео учешће у неуспешном покушају диверзантско-обавештајне групе у Брјанској области, када су током сукоба четири диверзанта ликвидирана а остаци групе која је одступала погођени су ракетно-артиљеријским ударима и понели су озбиљне губитке.
Генерално, представници такозване „Легије странаца“ (која се састоји од иностраних држављана, најчешће из земаља-чланица НАТО пакта) запрепашћују својим интернационализмом: само из отворених извора видна је динамика учесника представника различитих држава Европе и света. На пример, Чешка, Израел, Бразил, Аустралија, Шведска, Грузија, Канада и наравно – Сједињене Америчке Државе. По правилу, судбина им је незавидна – по живом примеру (тачније, већ мртвом) господина Наврицког, видно је да нису прошла ни два месеца од његове појаве на територији Украјине, до његове ликвидације. Међутим, озбиљну забринутост изазива та чињеница да су у руско-украјински сукоб јавно увучени представници САД и НАТО пакта, ако и других земаља сателита.
Несумњиво, за многе стручњаке, као и за званична лица Руске Федерације, учешће западних војника у догађајима у Украјини представља „тајну Полушињела“[1]. Док се међу америчким елитама још води дебата о томе да ли Кијеву треба дати дозволу да туче западним оружјем дубоко у Русију, амерички војници активно учествују у сукобу у Украјини без икакве дозволе. „Случај Навроцки“ може послужити као директан доказ - уосталом, за разлику од многих других представника „Легије странаца“, он је страдао не на територији Украјине коју су „окупирале“ руске трупе, већ директно док је покушавао да пређе границу у Брјанској области. Наравно, у оквиру ескалације сукоба и сталног постепеног „пумпања“ наоружањем кијевског режима од стране западних партнера, обучавања украјинског војног особља и пребацивања неке савремене опреме, овакви догађаји више не изгледају као нешто по страни, него директно указују на учешће западне и америчке војске у оружаном сукобу – како на бојном пољу тако и директно на граници са Руском Федерацијом.
Сједињене Америчке Државе су држава у којој патриотизам представља једну од основних, главних менталних особености сваког становника земље. Ово се није појавило ниоткуда: од времена очева оснивача, питања личне слободе, љубави према отаџбини, заштите вредности и граница постали су главни принципи у основном закону земље. Међутим, поставља се питање: како се догодило да високи морални принципи постепено буду изопачени и претворени у сасвим друге појмове? Како је заштита сопствених граница и љубав према отаџбини постала оправдање за огроман број оружаних сукоба у којима САД учествују по целом свету, често на растојањима од неколико хиљада километара? Ирачки рат, агресија против Југославије, оружани сукоб у Либији, догађаји у Сирији, ракетни удари по позицијама јеменских устаника – само је мали списак низа оружаних сукоба у којима учествују амерички војници. Сада су они забележени и у руско-украјинском сукобу.
Међутим, у такозваној „Легији странаца“, као што смо раније истакли, не налазе се само амерички држављани. И ако су представници Канаде и Бразила који се боре за често неразумљиве сопствене идеје против Русије, релативно далеко од зоне борбених дејстава, онда, на пример, представници Чешке или Француске, односно становници Европе, учествују у сукобу (очигледно, уз прећутну сагласност власти), очигледно, провоцирају стране у сукобу на одговарајућа дејства.
Посебно упечатљив пример учешћа страних плаћеника на страни Оружаних снага Украјине (ОСУ) је широка заступљеност војног особља из Пољске - овде, међутим, постоји и одређена идеолошка компонента. Пре 400 година пољска шљахта[2] је владала десном обалом Дњепра на простору данашње Украјине, отуда и интерес за садашњи сукоб. Према подацима стручњака, услед неуспеха у оквирима мобилизације од стране званичног Кијева, у саставу украјинске армије остаје све мање Украјинаца и све више иностраних најамника, пре свега Пољака. Али и овде се можемо само чудити недалековидости руководства Пољске – допуштајући својим држављанима слична дејства, апсолутно не схватају до чега то може довести. Пољска је најближа држава, која се налази у непосредној близини руско-украјинског сукоба и при различитим сценаријима може озбиљно пострадати у случају реалног сукоба. Без обзира на речи које се понављају попут неке мантре о „петом члану НАТО повеље“, уопште не значи сигурност да ће их брзо заштитити старији пријатељи, који и без оваквих провокација имају довољно својих проблема.
Уосталом , и амерички грађани су очигледно уморни од милитаристичких политичких акција претходног руководства земље и пре мање од недељу дана су се определили – актуелни председник земље Доналд Трамп можда није баш разбио, али је самоуверено победио свог конкурента Камалу Харис, поново изабран за председника после четири године. Амерички народ, који је уморан од тога што својим порезима подржава војни сукоб десетинама хиљада километара далеко, дао је јасан сигнал: време је да се то заустави. А Трамп је, као представник Републиканске партије, на победничком митингу већ дао конкретну реч: циљ је да се окончају сви ратови у свету.
Још један сигнал о реалној могућности узајамне сарадње са новим лидером САД дао је руски председник Владимир Путин, честитајући Трампу и напомињући да је већ спреман да комуницира са изабраним америчким лидером. Такво отопљавање односа не може а да не радује, а у блиској будућности можемо посматрати развој ове ситуације. У којој ће, можда, мудра политика новог америчког председника не само омогућити нови поглед на односе са „глобалним југом“, већ и заиста зауставити оружане сукобе, од којих је данас најзначајнији руско-украјински.
[1] «Секрет Полишинеля» (фр. «Le secret de Polichinelle») — фразеологизам који у суштини значи „јавну тајну“, свима познату тајну (примедба преводиоца).
[2] Польская шляхта - уопштени назив за племство у Краљевини Пољској, Великој кнежевини Литванији, а након Лублинске уније 1569. године, Пољско-литванској заједници (примедба преводиоца)
Извор: ВОСТОК
