Други пишу

Ових августовских дана навршава се 405 година од ослобођења Москве од Пољака и завршетка "Смутног времена". О тим догађајима који су Мињина, Пожарског и руско ополченије тог времена обавили ореолом бесмртности, преносимо текст Алексеја Тимофејчева са портала "ВОСТОК"...

Почетком 17. века је Пољско-литванска државна заједница била једна од најјачих сила Источне Европе. Она је искористила смутно доба у Русији и покушала да постави свог човека на московски престо. Пољаци су били на прагу победе у вишевековном супарништву са својим источним суседом.

„Крајем 1611. године московска власт је била скоро потпуно срушена. Пољаци су заузели Смоленск, пољске трупе су спалиле Москву и заузеле Кремљ, и завладале у њему. Швеђани су заузели Ногород и предложили свог кандидата за московски престо. У земљи је наступио период безвлашћа...“

Овај упечатљиви опис историчара Василија Кључевског је у великом контрасту са положајем у коме је руска царевина била само неколико деценија раније, када је заузела огромне територије на истоку и спровела многе политичке реформе. Почетком 17. века сви ти успеси, почев од доласка Ивана Грозног на власт, већ су били прошлост. Смрћу Ивановог наследника завршила се династија Рјуриковича који су седам векова владали на овим просторима.

Битка против пољских интервената испред Владимирске капије тврђаве Китај Город у Москви, 1612. акварел Е. Лиснер. Извор: Getty Images / Руска реч

Бирање цара

Владари Русије после пада династије Рјуриковича нису били популарни, што је допринело успеху лажног цара Димитрија I, авантуристе који се представљао као син Ивана Грозног. Њега су подржали Пољаци, тадашња моћна сила у овом делу Европе, а прихватило га је московско племство, тако да је он 1605. године проглашен за руског цара.

Лажни Димитрије I заклиње се Сигизмунду III да ће увести католицизам у Русију. / Саратовски музеј уметности „А. Н. Радишчев“

Међутим, московско племство је ускоро постало незадовољно његовом владавином. Није прошло ни годину дана од крунисања, а он је већ убијен. Племићи су после тога изабрали другог цара из својих редова, кнеза Василија Шујског, али је његов ауторитет ускоро довео у питање нови лажни цар, Димитрије II. И он је уживао подршку Пољака. После првобитног отпора Шујски је био принуђен да се замонаши, да би на крају био предат у руке пољском краљу. Руски племићи су се бојали лажног Димитрија II више него Пољака, и зато су замолили сина пољског краља да дође на московски престо и доведе пољске трупе у руску престоницу. Та унутрашња борба је годинама подривала руску државу, да би на крају прерасла у борбу за опстанак нације.

Како истиче историчар Дмитриј Володихин, у тим турбуленцијама (познатим у Русији као Смутно доба) главна покретачка снага је било племство руске провинције. У то доба је у руској провинцији било „на десетине хиљада племића којима није било омогућено напредовање у каријери (јер су их блокирали представници високог друштва у Москви). Због тога је тај слој постао идеално ’гориво’ за разноразне самозванце и авантуристе који су мобилисали своје трупе и ’пукове’“.

Народ устаје у одбрану земље

Изгледало је да је земља потонула у унутрашњим племићким конфликтима. Пољаци су били у Кремљу, а Швеђани су одломили велико парче руског севера које никада неће бити враћено Русији. Па ипак, руска држава је опстала. Спасење је стигло са потпуно неочекиване стране.

Како се изразио руски мислилац 19. века Константин Аксаков, испоставило се да су испод рушевина московске власти ипак стајали чврсти друштвени темељи. Средња и нижа класа су се ујединиле и преузеле судбину земље у своје руке. Трговац месом Кузма Мињин, који је изабран за локалног управитеља у Нижњем Новгороду (400 км од Москве), стао је на чело борбе за ослобођење. Он је 1611. године постао вођа добровољачке армије. То је био други покушај формирања армије за ослобођење Москве од Пољака. Први је био неуспешан.

Кузма Мињин и Дмитриј Пожарски. / Државни уметнички музеј Нижњег Новгорода

Формирање армије је почело у септембру, када се Мињин обратио народу. Он је позвао своје сународнике да „не жале свој живот“ и жртвују своју имовину ради ослобођења земље. Мињин је преузео административну улогу у организовању армије, а кнез Дмитриј Пожарски је стао на чело наоружаних одреда. Пожарски је пре тога већ однео неколико победа у биткама за одбрану ранијих царева, и народ га је веома волео.

Две армије се састају у Москви

Организатори Добровољачке народне армије су прикупили доста новца и са неколико хиљада војника полако кренули према Москви, обучавајући успут регруте. Када је у августу 1612. године добровољачка војска стигла до Москве, бројала је око 10.000 војника. Са друге стране, велика пољска војска са 12.000 војника приближавала се Москви са запада. Пољаци су намеравали да ослободе пољски гарнизон који су остаци Прве добровољачке армије држали под опсадом у Кремљу. Гарнизон је био у ужасном стању. У граду је нестало хране и појавили су се случајеви канибализма.

Добровољачка армија је стигла до Москве и заузела положаје. Пољска војска под командом хетмана Јана Карола Ходкевича напала је Русе 22. августа. Бој је трајао шест часова. Ходкевич са Пољацима није успео да дође до Кремља.

Потучени до ногу

Пољаци излазе из Кремља и предају се кнезу Пожарском 1612. / Ернест Лиснер

Коначна битка је вођена у наредна два дана. После пет сати тешких борби у центру града пољске трупе су сломиле руске редове и приморале одреде добровољачке армије да се повуку. Међутим, нису постигле неки већи успех, само су изгубиле много снаге. Док су се Пољаци опорављали Руси су успели да се прегрупишу и крену у контранапад. Посебно је био ефектан неочекивани продор Кузме Мињина и неколико стотина његових коњаника. Козаци су такође нанели Пољацима тежак ударац. Хронике бележе како су козаци најпре почели да се повлаче, али их је охрабрио монах Аврамиј Палицин својом беседом. Он је црквеним звонима окупио растурену војску и обратио им се дирљивим и надахнутим речима. 

Избор Михаила Фјодоровича за руског цара 14. марта 1613. године. / Третјаковска галерија

На крају Пољаци нису могли задржати своје положаје и повукли су се у утврђени део града. Добровољачка армија је однела победу и тако је судбина Пољака опкољених у Кремљу била решена – предали су се након пар месеци. Како је истакао један пољски хроничар, тим поразом је заувек угашена тежња Пољака да успоставе контролу над Москвом. Овај бурни период завршен је наредне године устоличењем цара Михаила, оснивача нове династије Романов.

Ово је текст у серији чланака „Руске речи” о великим биткама руског народа и њиховом значају за историју Русије.

Алексеј Тимофејчев,
Извор: Руска реч