Јован Мирковић
Напомена уредништва: Поштовани читаоци, са братског сајта "Стање Ствари" преносимо последњи интервју историчара Јована Мирковића који је дао за новине Српске Патријаршије „Православље“. Разговарала Славица Лазић. Истраживач библијског страдања србског народа у НДХ, Јован Мирковић, упокојио се у Светлој Недељи, 25. априла 2020. године. Упокој Господе душу усопшег слуге Твога Јована. Вјечнаја Памјат.
Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића истраживачу библијског српског страдања у НДХ
Јасеновац и сећање на жртве Јасеновца и друге жртве на подручју НДХ треба да буду уткани у генетски код нашег народа и део нашег страдалног идентитета. Мали допринос томе су и моје две последње књиге у виду фотомонографија: Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia и Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia.
Српска православна црква одала је признање и захвалност Јовану Мирковићу, историчару и посвећеном хроничару геноцида који је извршен над српским народом у Павелићевој НДХ доделом вредног признања. За живот посвећен мукотрпном историографском трагању за документованим доказима о геноциду који је Независна Држава Хрватска чинила током Другог светског рата над српским народом, његовим светињама и свештенством, господин Мирковић је стекао уважавање академске заједнице, али и вечну захвалност свог народа коме је оставио капиталне публикације о злочину који остаје као упозорење против заборава.
Јован Мирковић рођен је ратне 1943. године у Субоцком Граду (Брезовац Субоцки), у Славонији. Дипломирао је историју на Сарајевском Филозофском факултету, где је наставио и постдипломске студије. У два наврата био је директор Спомен-подручја Јасеновац, а о разлозима удаљавања са овог положаја уме шаљиво да каже „ Први пут су ме сменили другови, а други пут су ме ухитила господа“. У времену од 1978. до 1980. године, када је био директор, покушао је да Спомен-подручје постане и централна истраживачка институција за злочине геноцида, што тадашњим политичким моћницима није одговарало. Други мандат (1990. до 1991.) протиче у сукобима са хрватском владом око финансирања и програмских задатака, а завршава се тако што су га ухапсиле припадници Збора народне гарде (тзв. Зенге, паравојна јединица) са намером да га ликвидирају, али га је спасао артиљеријски удар на полицијску станицу у којој је био заточен. Побегао је и стигао до Сарајева, где га је опет дочекао рат. Од 1999. до 2013. године запослен је као кустос–истраживач у Музеју жртава геноцида у Београду. Из обимног истраживачког рада, посебно се истиче студија Објављени извори и литература о јасеновачким логорима, 2000. године, која ће се после пет година појавити и у електронском издању. Ова библиографија садржи анализу преко 2500 наслова посебних издања и чланака о Јасеновачком логору, за који је Јехуда Бауер рекао „ако ништа друго, Јасеновац је био страшнији од нацистичких логора“.
Двојезична српско–енглеска фотомонографија Страдање Српске православне цркве у НДХ (издавач „Свет књиге“ 2017. године) је наставак драгоцене фотомонографије Злочини над Србима у НДХ, истог издавача, 2014. година. Овај вредни прегалац објавио је више од педесет прилога у зборницима и часописима и уредио тридесет зборника, каталога и издања са истом тематиком.
У разговору за наше новине господин Мирковић објашњава да је НДХ створена на идеологији усташког покрета. Да би се остварио наум уништења српског националног корпуса, који је чинио трећину становништва, с првим ратним годинама државни апарат НДХ почиње са уништавањем главне вертикале опстанка српског народа – Српске православне цркве, која је парадигма опстанка српске националне свести. Од посебне важности су документа и фотографије који сведоче о бруталном затирању материјалних и духовних трагова српског постојања и трајања на овом простору, како би се створио „чисти етнички простор за чисту хрватску нацију“. То је постигнуто насилном смрћу у страшним мукама масовних размера српског становништва. Наводећи податке Светог архијерејског синода СПЦ из 1947. године, аутор доноси биографије и податке о убиству 171 српског свештеника у НДХ, међу којима су и архијереји: митрополит дабробосански Петар (Зимоњић), епископ бањалучки Платон (Јовановић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), и митрополит загребачки Доситеј (Васић) који је умро од последица усташког мучења. У објављеној обимној грађи, у посебном поглављу налазе се фотографије и факсимили докумената који илуструју учешће у злочину и сарадњу дела Римокатоличке цркве у НДХ и усташког режима. Аутор истиче да Епископат Римокатоличке цркве, на челу са надбискупом Степинцем: „Није никада јавно осудио нити се оградио од злочина које су над српским народом чинили католички верници и свештеници, нити се икада отворено и јасно дистанцирао од злочиначког деловања хрватске државе и њених структура у периоду од 1941. до 1945. године.“ Прозелитском политиком, Римокатоличка црква у НДХ покатоличила је око 250.000 православних Срба.
Свети Архијерејски Синод СПЦ доделио Вам је 30. јануара 2020. године високо одликовање СПЦ, Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану истрајним сведочењем о страдању Српског народа у једном трагичном времену које сте описали у својим књигама и на тај начин отргли од заборава, са јасном поруком да се тако нешто више никада и никоме не понови. Шта за Вас значи ово велико признање?
Захвалан сам Синоду Српске православне цркве на додељеном ордену. Захвалан сам Његовом преосвештенству Епископу славонском господину Јовану на предлогу да ми се додели ово велико признање. Овај орден, који се додељује за постигнућа у хуманистичким наукама и култури валоризује мој допринос историографији страдалног српског народа и његове Цркве током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској.
Научна и стручна јавност посебно истиче Вашу књигу „Објављени извори и литература о Јасеновачким логорима“. Да ли је српска историографија довољно осветлила трагедију српског народа у Павелићевој НДХ, да ли има још нерасветљених питања које треба истражити и која?
Највећи део радног века спровео сам изучавајући питања страдања, посебно српског народа у НДХ а нарочито у Јасеновцу. Наравно, ова питања не могу се одвојити од питања укупних страдања у Другом светском рату. Међутим, злочини које је начинила хрватска држава – Независна Држава Хрватска над својим држављанима: Србима, Ромима, Јеврејима, али и Хрватима и муслиманима антифашистима захтевају посебну пажњу. Ако нека држава настоји да физички уништи преко једне трећине свога становништва због верских, националних, расних разлога, а додајмо томе и идеолошке разлоге, тада је та држава и идеологија на којој се базира злочиначка. Уобичајено је рећи да се ту ради о усташким злочинима. Ја пак употребљавам термин злочини хрватске државе, јер злочине не чине само усташе (усташки покрет као партијска организација), као идеолошки предводник и њихова војна компонента, него и све друге структуре хрватске државе: домобрани као регуларна војска, оружници (жандармерија), дакле све војне и полицијске постројбе, као и припадници усташке организације као цивилна лица и лица из структура власти, органи власти (државе, полиције) итд.
Намера да се униште припадници других националних и верских група, даје овој држави карактер геноцидне творевине, јер управо намера да се истребе поједине националне, верске и расне групе одговара дефиниције геноцида из Конвенције о геноциду.
Мислим да је разумевање овога присутно код већине историчара (српских али код доброг дела и хрватских), сем код апологета усташке идеологије и промицатеља ревизионизма у историографији.
Наравно да у историографији постоји потреба даљег изучавања низа питања. Остала су многа питања на која још треба дати одговоре, а тема злочина у НДХ мора се истраживати мултидисциплинарно.
Књигом Објављени извори и литература о јасеновачким логорима настојао сам да докажем, а мислим да сам и доказао, како тема Јасеновца није била, оно што многи, нећу да кажем историографи, већ историографски публицисти називају „табу тема“. Самим бројем објављених наслова (до 2000. године преко 2500 наслова) тема злочина у логору Јасеновац није била „табу тема“ историографије, него, како сам у Закључку књиге навео, више је то била „табу свест“, посебно људи из историографске струке, да се стручно-научно баве овим питањем. Почео сам да радим на прикупљању материјала за иновацију библиографије о Јасеновцу и прикупио, малтене још толико наслова за период до 2020. године. Међутим, болест ме је спречила да наставим рад на томе.
Изглед текста у штампаној верзији „Православља“ (Извор: ФБ Славице Лазић), преузето са "Стање Ствари"
Појединци, попут Игора Вукића, цинично тврде да је то био радни логор, а не логор уништења Срба, Јевреја и Рома?
Тврдње о радном логору а не о логору уништења присутне су у хрватској историографији код оних „публициста“ којима је усташка идеологија веома блиска. Код историчара у Хрватској који се баве историјом на професионалан, стручно-научни начин а не на идеолошки обојеним премисама, овако виђење јасеновачких логора сматра се научно неутемељеним. Тачно је да је Јасеновац носио званични назив „сабирни и радни логор“, међутим историјски извори говоре да је рад такође био у функцији уништења заточеника. Дакле ради се о логору уништења (Vernichtungslager).
Немачка је као окупациона сила била одговорна за геноцид почињен у Другом светском рату и за то била кажњена поделом територије и денацификацијом, а злочинцима је суђено у Нирнбергу. За злочине које је починила у НДХ, Хрватска је прошла готово некажњено. У Хрватској никада није вршена денацификација, политички, војни и клерикални врх никада није сносио последице због злочина који је починио, жртве нису признате, ни обештећене, а коју деценију касније добила је и своју државу, сада је ушла у ЕУ? Због чега?
Према међународним конвенцијама окупациона сила не би смела ништа да мења на окупираном подручју (друштвено-економско, политичко и територијално уређење). Нацифашистички окупатори су извршили промене на окупираним подручјима, посебно успостављајући нове државне творевине, тако да одговорност тих новоуспостављених држава није само до њиховог естаблишмента и оружаних и ненаоружаних формација, него и до окупатора.
Нирнбершки и други судски процеси осудили су не само истакнуте функционере агресорских сила, него су злочиначким прогласили и припадност појединим политичким и војним формацијама. То се пак није десило у послератној Југославији. Појединцима је суђено за почињене злочине (на пример, Миле Будак, Ерих Лисак, Андрија Артуковић, Динко Шакић) али нити је Независна Држава Хрватска проглашена за злочиначку творевину, нити је припадност појединим политичким и војним покретима и формацијама проглашена за злочин.
У извештају Репарационе комисије изнет је податак о укупно 1.700.000 жртава рата на простору Југославије. Да ли данас можемо знати приближан број ратних жртава уморених у Павелићевој НДХ?
Податак о стварним ратним губицима у Југославији од 1,706.000 налази се у материјалу Људске и материјалне жртве у ратном напору 1941-1945. – Репарациона комисија при влади ФНРЈ, Београд 1946. и он није био под ембаргом, него је то био званични број којим се баратало. Према неким наводима (проф. Владета Вучковић) ради се о тада израчунатом демографском губитку а не о стварном ратном губитку. Каснијим израчунавањем како Савезног завода за статистику (1964) тако и често цитираних демографских израчунавања Кочовића и Жерјавића, број стварних ратних губитака у Југославији прорачунава се на око 1,100.000. Највећи број жртава је на подручју Независне Државе Хрватске. Досадашњи поименични пописи нису дали дефинитвни одговор на питање укупног броја жртава у Југославији, на простору који је заузимала НДХ и најчешће постављано питање број жртава у Јасеновцу. На основу досадашњег стања поименичног пописа може се констатовати да је број жртава онај кога колоквијално називамо „на кућном прагу“ већи од броја жртава у институцијама државе, што показује да је НДХ била доиста злочиначка, јер су злочини чињени широм њене територије, а не само у институцијама државе. Дакле злочин је чинила далеко већа бројка извршилаца него што је број извршилаца у институцијама државе.
Да ли се може говорити о геноцидности клеро-усташких власти у НДХ?
Геноцид као злочин против човечности и његова кажњивост установљен је конвенцијама након Другог светског рата. Међутим, неспоран је геноцидни карактер НДХ и идеологије на којој је основана. Осуда овакве идеологије и праксе да се униште поједине националне, веске, расне и етничке групе могле су да буду процесиране применом законодавства примењеног на нирнбершком и другим процесима.
Шта морамо да учинимо данас да не би, заборављајући жртве, постали саучесници у злочину?
Наравно, неопходно је бавити се изучавањем како почињеног злочина, тако и идејне основе на којој се темељи почињени злочин.
Сем овога нужно је очувати свест о страдању нашег народа кроз оно што је данас модерно назвати „култура сећања“ са најширом лепезом значења, од комеморисања догађаја, споменичног обележавања до писане речи и других савремених видова меморијализације, уз истовремену борбу против историјског ревизионизма.
Славица Лазић
Православље, број 1275, 1. мај 2020. (Фејсбук страница Славице Лазић)
Текст и слике пренети са: СТАЊЕ СТВАРИ
