Пише: Сергеј Черњаховски/ФОНДСК
Пољске власти забраниле су пропаганду бандеровске идеологије, одавање почасти украјинским нацистима и релативизацију Волињског масакра. И то је, наравно, правилно. Ипак, истовремено је забранила помињање одговорности пољског режима за нацистичке злочине 20-их и 30-их година XX вијека. Забранила је и помињање „пољских логора смрти“. И, као по обичају, изјављује да је садашња украјинска власт њихов пријатељ и савезник у борби против заједничког непријатеља – Русије.
Да, за Волињски масакр одговорни су украјински нацисти, и Пољска има право када то назива чак и геноцидом. Ипак, нико не жели да се сјети да је до тог злочина дошло на мјесту на којем су сличне ствари догађале и раније. Тачније, то је био одговор на пољску политику „пацификације“ на територији западне Украјине: на украјинске земље насељавали су пољске кметове, палили куће Украјинаца, притискали на све начине и пресељавали украјинско становништво. Такође, концентрациони логор у Берјози-Картуској Пољаци су направили много раније него што су Њемци почели да праве своје логоре смрти. И Освенцим (пољско име за Аушвиц) су почели да га граде са истим циљем као и Њемци, и по плановима својих њемачких савезника.
Ништа од свега наведеног не оправдава злочине бандероваца, нити насиље садашњег украјинског режима. Ипак, правити од овакве Пољске невину жртву украјинског (и њемачког) нацизма – то би било као да војника Рајха, који је погинуо у Стаљинграду, назовемо „невином жртвом рата“.
Диктатура Пилсудског у годинама између два рата подсјећала је на Хитлерову диктатуру. Разлика је само у томе што се Хитлер домогао власти у оквиру демократских процедура, а Пилсудски – током војног преврата. Режим „санације“ за вријеме Пилсудског представља забране политичких партија, антикомунизам, бројне политичке процесе, концентрационе логоре, пребијања демонстраната, ограничавање слободе штампе и окупљања, антисемитизам, милитаризацију друштва, интернације без судских рјешења, вансудске расправе…
У Пољској је, у суштини, владао исти такав фашистички режим као у Њемачкој, уз традиционалну дозу пољске апатичности. Ваља нагласити да су права радника у Њемачкој била далеко већа. Њемачко-пољски рат јесени 1939. године у ствари је био обрачун двије фашистичке државе. При свему томе Пољска је од 1920. године водила константне пограничне борбе са СССР, што Њемачка није радила.
Данас се пољски националисти труде да оцртају јасну границу међу својим прецима и украјинским нацистима. Покушавају да на пијадестал уздигну Армију Крајову, иако је она суштински представљала реликт пољског фашистичког режима, и била потчињена влади у егзилу, тј. експонентима диктатуре Пилсудског. Иако је ова формација била поприлично „шаролика“, њену „срж“ су чинили пољски нацисти и никаве разлике између њих и украјинских нациста нема. Армија Крајова је бездушно убијала Украјинце, а Бандеровци Пољаке. Такође, нацистичко језгро Армије Крајове до самога краја борило се против ослободилаца…
Антисемитска, националистичка Армија Крајова чекала је ослобођење своје земље плаћено туђим животима. Они су увијек слиједили концепцију два непријатеља и маштали су да Њемачка и Русија, изнурене ратовима, ослабе толико да би они уз помоћ Енглеза и Американаца могли да крену у побједоносни општенародни устанак.
Од 400 хиљада бораца Армије Крајове партизанским ослободилачким одредима се прикључила свега једна десетина, док је највећи дио њих чекао да им други ослободе отаџбину. По истраживањима еминентних научника они су убили знатно мање њемачких, него совјетских војника. Неупоредиво већи допринос дала је комунистичка Армија Лудова, која је имала вишеструко мање чланова од Армије Крајове.
Да, садашња Пољска има право да осуђује украјински нацизам и његове злочине, али би притом жељела да „заташка“ пољски. Узалуд се чуде новинари који дођу и присуствују забавама омладине са нацистичким фолклором. У савезу са Хитлеровом Њемачком открива се и суштине те дволичне, предратне Пољске, чијом насљедницом се сматра садашња пољска држава.
Колико год њима било непријатно да то чују – сукоб Пољске и Њемачке 1930. године, који је скупо коштао пољски народ, био је обрачун два грабљивца око подјеле будућег плијена. Баш као и борбе између Бандериних нациста и нациста из Армије Крајове.
И још нешто, за крај. Ако се 400 хиљада Пољака под оружјем, који су „скупљали снагу“ док су се антифашисти из разних земаља борили са фашизмом, данас убрајају у борце против Хитлера, ваља нагласити да је скоро пола милиона Пољака Хитлеру служило вјерно у разним структурама окупационих власти – од Вермахта до „Плаве полиције“.
Извор: ИН4С
Фото; РУНЕТ
