Василије Крестић
Поводом обнове родне куће хрватског бана Јосипа Јелачића у Петроварадину који је финансијски помогла Влада Србије, наша јавност заслужује да сазна истину о овом хрватском политичару. У историографији између два светска рата, када је била актуелна југословенска мисао, Јелачић је добијао незаслужено ласкаве оцене као да је један од носилаца југословенске идеје. У време једнопартијског политичког система, када је негована марксистичка историографија, Јелачић је оцењиван као безвредан слуга Бечког двора, реакционар и слуга династије Хабзбурга. Због тога му је уклоњен и споменик који је красио средиште Загреба означено Јелачићевим именом. После распада Југославије дошло је до новог претеривања у хвалисању и проглашавању Јелачића за хрватског националног хероја.
ЛАЖЉИВИ ГЛАСОВИ
Расположиви извори сведоче о томе да је Јелачић био човек осредњих способности, и то како интелектуалних тако и војничких. Бан је постао на предлог једног од најпознатијих хрватских србомрзаца и клероконзервативаца барона Фрање Кулмера, који му је био путовођа и нека врста ментора у политици. Јелачићев однос према Србима може се поделити у два периода. У првом, његов однос према Србима био је благонаклон, пријатељски и с уважавањем. Он се тада залагао за слогу, сарадњу и јединство. Врхунац те и такве његове политике десио се 5. јуна 1848, приликом његовог устоличења за бана. У одсуству загребачког бискупа Јурја Хаулика, Јелачић је положио заклетву пред српским патријархом Јосифом Рајачићем, заклевши се да ће све радити само у народном интересу. Како је убрзо по избијању револуције међу Хрватима почело сумњичење Срба да желе да повлаше римокатолике, Главни народни одбор Срба издао је 13. јула две прокламације упућене Хрватима у Срему, Славонији, Барањи и Бачкој којима је оспоравао гласине „да Славјани источне цркве“ имају такве намере. Главни одбор упозоравао је Хрвате да се угледају на Сабор у Загребу, „у којем су се браћа обе вере братски сложила да домовину својим силама одбране и сачувају“. Главни одбор поручио је римокатолицима да слушају бана, који је гласове о злим намерама Срба прогласио лажним. У Хрватском сабору Јелачић је одлучно захтевао да се позову бискупи загребачки, сењски, и ђаковачки да „свештеницима налог даду да пук гледе верозакона, пошто ниједном од наших церкава никаква погибељ не прети, умире“. Убрзо после тога Сабор је изгласао XIV чланак Закона „О препречењу лажљивих гласовах као да римокатоличкој цркви каква опасност прети“.
ПАТРИЈАРХ РАЈАЧИЋ НАРОДУ СРПСКОМ
Није познато да ли су и како су реаговали римокатолички бискупи на Јелачићев позив, али се зна да се самоиницијативно, с пуно љубави, добре воље и племенитих намера, у страху да у револуционарним метежима Срби у Хрватској и Срему не учине неки пренагљени корак, да не изазову спор с римокатолицима, да којим случајем не покушају на силу да изборе нека прикраћена верска, национална, друштвена или друга права, да у еуфоричним заносима, које је собом носила револуција, не насрну на своје суседе друге вере и изазову крвопролиће, патријарх Рајачић обратио 5. септембра 1848. штампаним прогласом „Народу српском православне цркве у Србској Војводини“. Својим мудрим, благим, достојанственим и хришћански племенитим апелима патријарх је стао на пут ексцесима који су били на помолу. Његов успех био је утолико већи што му се само два дана касније придружио Јелачић прогласом штампаним у Загребу ћирилицом и латиницом. Бан се обратио „народу хрватском и српском“, „Свим духовним и световним поглаваром и частником као и свему осталом народу по Хорватској и Славонији“. Проглас је написан уочи Јелачићевог поласка у рат с Мађарима, па је због тога од свих којима се обратио захтевао да одржавају ред, мир и слогу јер, написао је, „то је домовини нашој најбоље потребно, ако хоћемо докучити жељени циљ“. „Особиту скрб“, нагласио је бан, „препоручам вама свештеницима једне и друге цркве! Ваша се власт протеже на срдца и на душе, ви имате равнати пук и подржавати га; равнајте га на корист домовине, уништујте у њему братску мржњу поради разног верозакона и подучавајте га о потребама времена овога.“
Разложни и благовремени апели патријарха и бана, који су, судећи по готово истовременом настанку и сличном садржају, написани споразумно, уродили су жељеним резултатом. Већи сукоби и изгреди ширих размера између Хрвата и Срба, римокатолика и православних, нису избили.
ТАЧКА РАЗЛАЗА
Иако су у смиривању националних и верских несугласица Рајачић и Јелачић наступали сагласно и успешно, међу њима, као и између Јелачића и Срба у целини, однос није био искрен и пријатељски.
Своје антисрпско расположење Јелачић је отворено испољио 19. јула 1848. када је посетио Митровицу. Том приликом бан је примио неколико делегација сремских римокатолика ‒ Шокаца, који су оптуживали Србе и Главни одбор Војводине због рушења старе војне власти у Петроварадинској регименти и анархије која је, наводно, завладала у целом Срему. На те тужбе Јелачић је одговорио „да неће имати толико штрањака колико ће их требати у Митровици“. Oзбиљнији спор између Јелачића и Главног одбора избио је због тога што је бан предузео мере да у Сремској војној граници обнови стари предреволуционарни поредак и да је отргне од власти Главног одбора. Уз то, бан је изазвао незадовољство Срба и тиме што је у жупанијску управу Сремске жупаније на власт вратио највеће конзервативце, прикривене мађароне и противнике Главног одбора. Када су Срби због тога протестовали, незадовољни таквим поступцима Јелачића, бан им је одговорио: „Какав Одбор, какав патријарх и какав војвода и Војводина, кад је Срем част (део) Бановине“. Увиђајући да је бан према Србима неискрен Главни одбор је 25. јуна 1848. написао Рајачићу да сумња у постојаност склопљеног савеза Војводине с Троједном краљевином, „јер, искрено говорећи бан овамо једно заповеда, а овамо друго испада тако, да се двапут промишљати морамо, шта нам чинити ваља“.
Пошто је непрестано претила опасност од верских сукоба, патријарх је у писму намењеном Јелачићу августа 1848. оптужио сремске мађароне, који, кријући своје праве намере, народ плаше да ће их Срби повлашити и раде на томе да заваде православне и католике, а Мађарима „пут у нашу средину отворе“. Рајачић је написао бану да су Срби разочарани зато што се усамљени боре против Мађара, па су понеки чак закључили да је читав религиозни раздор настао упливом „неке господе херватске“. Била је то јасна алузија на баново понашање и на његово подржавање мађаронске и конзервативно-клерикалне политике у Срему.
О незадовољству понашањем Јелачића и тињајућим неспоразумима с Хрватима у време када су Срби у Војводини сами, без помоћи Хрвата и њиховог бана, водили крвави рат с далеко надмоћнијим Мађарима, Константин Богдановић, члан Главног одбора, сасвим отворено написао је Људевиту Гају 11. августа: „Нас, т. ј. Србе, ваш Госп. Бан упропасти. Овде се код нас рат велики на све стране води, а Бану је добро у Загребу гледати и ћутати (...) Накратко стоимо с Баном на точки краиног развеза. Ми ако паднемо, остаће поштење на гробу; али ако при тој шпекулацији гадној падну Хрвати, какав ће њин крст бити.“
У исто ово време (22. августа) неповољну оцену о Јелачићу изрекао је и Атанасије Николић, начелник Министарства унутрашњих дела Србије. Бан је, сматра Николић, тврдио да не прави разлику између хрватске и српско-војвођанске ствари, а истовремено није био спреман да нападне Мађаре „док они на њега не навале“, није му сметало да од Срба тражи новчану помоћ да би их помогао против Мађара. Такво Јелачићево понашање Николић је оцени као „чудесну работу“.
ТЕЖАК КАМЕН НА САВЕСТИ
Срби нису без разлога сумњали у добре намере Јелачића. А да је он према њима био неискрен, доказује чињеница да је крајем јула 1848. на преговорима вођеним у Бечу с председником мађарске владе Лајошем Баћањијем, изјавио „да одбацује српски покрет и да нема с њим никакве везе“.
У више наврата Рајачић је у писмима пребацивао Јелачићу да оклева у пружању помоћи Србима, да помоћ обећа, али је не пошаље, па да их таквим понашањем излаже великим опасностима. Огорчен због тога, патријарх је 12. августа написао Јелачићу да ако не крене у рат против Мађара да ће сматрати да су Хрвати уговорени савез са Србима погазили. Ово писмо Рајачић је завршио речима: „Ово означавам за историју, за потомке наше.“ У писму од 19. августа патријарх је поручио бану: Ви видите „да смо ми једини у историји сојузници, који сами ратујемо, и то не дан два но два месеца“. Неколико дана касније, 23. августа, Рајачић је прекорно написао Јелачићу: „Господине Бане! Ми смо Срби сад на тој точки, да због Вас пропадамо. (...) Ваше уверение, које сте нама до сада шиљали, само нам је шкодило; јербо да сте Ви за времена одрекли се нас, ми би другчие наше силе расположили. (...) Ја Вас о томе уверавам, свештеном мојом совешћу, да ни онда, кад би управо на нас ударили, не би Ви толико пријатељство Мађарима указали. (...) Ја Вас и о том уверавам да сам уши моје са свим затиснуо за свако будуће било изговарање, било уверавање. На мојој савести тежак камен лежи, а тај је камен савез са Хрватском.“ У наставку писма Рајачић је подсетио бана на сва обећања дата Србима у виду помоћи, као и да ништа од тога није испунио. После тога патријарх је написао: „Овде је час, и то жалосни час, у ком је свака моја надежда ишчезла. Но будите уверени, да ће доћи час, гди ће Хрвати за овај поступак са Србима велики одговор дати Богу и свету! (...) Једна се из целе ове заплетене трагедије вије истина и та је истина велика, света, чиста: да кад Србина нестане то неће ни Хрвата поред Мађара бити. Само ће та разлика у падању бити: Срби кад падну пашће због поштења; али кад у овој игри падну Хрвати, шта ће на њином гробу остати? Вашој Преузвишености сад остаје то једно предупредити! Ја ништа више од Ваше Преузвишености искати не могу; јербо би се онда опет надати, изчекивати морао; а то је оно, што је сад мени шкодило, то је оно, што више на моју совест узети не смем. Радите сад како најбоље знате.“ Зкључујући ово обраћање Јелачићу, патријарх је нагласио да ово његово писмо „ништа више није но изражај стања нашега и мишљења Србског, душа ми моја заповеда, да и опет изјавим да ја јошт тврдо остајем при Савезу док ме осим Ваши дела не разреши јавност, вика света, и глас народа“.
ГАРАШАНИНОВА ОСУДА
У исто време кад је патријарх исказивао неповерење према Јелачићу, учинио је то и Илија Гарашанин. У писму од 27. августа, упућеном Авраму Петронијевићу, Гарашанин је написао: „Бан и Мајерхофер са Двором заједно врло су ми подозрителни. Могу они Мађаре тући, али ни Србима бољег добра не желе него Маџарима. Све се бојим најпре ће Маџаре, па после и Србе и зато ми је врло жао што ова два народа не умједоше да спевају за душу комшиници.“ У писму Стојану Симићу од 8. септембра Гарашанин је још неповерљивији и оштрији у осуди Јелачића и његовог понашања према Србима. Тада је написао: „До овог часа немам известије да је бан противу Маџара ударио. Ви сте сигурно читали у новинама како је он писао Патријарху да се војска купи и да се већ креће, али нигде не вели у који ће баш дан и гди на Маџаре напасти. Страшно лаже овај бан. Он просто лаже и сасвим у духу дворском ради. Многи сумњају овако о њему, но ја не само што сумњам, но чисто видим све његове и Мајрехоферове лагарије.“
У поодмаклој фази револуције, када се 2. децембра 1848. догодила смена на престолу, у новој дворској камарили значајно и утицајно место стекли су и Јелачић и његов политички ментор гроф Фрањо Кулмер. Срби су тада очекивали да ће Двор и званично признати одлуке Мајске скупштине из 1848. године које су се тицале Војводине. Када се то није догодило, Рајачић је оштро осудио као дволичну немачку политику а у писму од 17. децембра, упућеном Јелачићу, жигосао је и хрватску политику према Србима.
„Није ми на Немца жао, него ми је жао на мога рођеног брата, који ми јаму копа и у њу ме турити хоће. Да се Срби нису Мађаром ополчили (сукобили), или да су се с њима држали, шта би с вами и Троједном краљевином до сада било? А јоште више да сам ја хорватске Србе, који су сад ваша једина подпорa, од вас одвратио? (...) Тежње барона Кулмера Срем од Војводине отргнути, увиђам ја и из других јавни делања које и ви видите и знате.“
После битке код Мора, у којој је победио Мађаре, Јелачић је очекивао да ће постати генералисимус царске војске у Угарској и да ће после напрасне смрти војводе Стевана Шупљикца, постати српски војвода. Упркос томе, 6. јануара изјавио је да је против тога да српски војвода добије овлашћење да буде и војни командант Срба. Сматрао је да би то било стварање државе у држави. По оценама Јелачића и Кулмера, српски покрет имао је сепаратистичке циљеве. Стога су они били против Срба и њихових захтева.
КУЛМЕР ЈЕ МРЗЕО СРБЕ
Кулмер не само да није волео него је мрзео Србе. Тврдио је да су Срби нетолерантни према католицима, „да нијесу пријатељи Хрватима и да само тако дуго хине пријатељство, док требају њихову помоћ“. Јануара 1849. Кулмер подстиче Јелачића да с војском оде у Банат и „учини крај српском сплеткарењу и србијанском пачварењу“, јер потребно је „да овај такозвани српски рат за слободу докрајче царско краљевске чете“. Јелачићу пише да то нико не може учинити брже и боље од њега. Две недеље касније саопштио је Јелачићу да од Војводине не очекује ништа добро.
„Српски народ је добар, али његове вође с ријетким изнимкама припадају у категорију наших стеклиша, и нијесу ни за што.“
Четири дана касније написао је да Срби „немају паметних, честитих људи“, да је код њих „комунистички пролетаријат преотео власт“, па сумња „да је могућа таква Војводина какова постоји у главама садашњих (српских) вођа и агитатора“. Колико је Кулмер као Јелачићев саветодавац мрзео Србе, види се из његових речи упућених бану, када је просто закликтао: „Бог нек чува Хрватску од тијесне везе са Србима.“
За однос Јелачића и Банског већа према Србима значајан је њихов став према српском језику и ћирилици као службеном језику и писму у администрацији Петроварадинске регименте. Јелачић је, супротно ставу Срба и Главног одбора, сматрао да у регименти треба задржати немачки, а не уводити српски језик и ћирилицу.
Упркос одбојном држању према Србима и њиховим настојањима која су се тицала испуњавања одлука Мајске скупштине о Војводини, Јелачић је у одређеним тренуцима, кад му је то било потребно, лепим речима знао да их придобије и убеди да им је наклоњен, спреман да испуни њихове жеље. С том намером се 15. маја 1849. обратио Србима као борцима за Монархију, обећавајући им да ће „на пољу крви јунака наши процветат плод слободе и среће наше“. Том приликом истакао је своју верност цару и краљу, своју оданост свом народу, којег је позвао на јединство у борби против непријатеља, наглашавајући да би то требало да „буде почетак непорушиме слоге и братског савеза између синова једне матере: Славе наше“.
Увиђајући сву Јелачићеву притворност и слаткоречивост и његове стварне намере, Гарашанин је 3. јуна написао Стевану Книћанину: „Збиља, како нам липи Брат Бан од Хорватске? Чини ми се право је о њему говорио пролетаријат. Он је како се види најзадовољнији ако је угодно за доста дужностима солдата пуког и неотесаног. Ја би рекао он још не зна да је Бан Хрватски, а уверен сам да не би име генерала дао за оно име Бана (...) Он мисли кад уме лепа слова говорити и ласкава писма писати да је све испунио што је дужан (...) За бога! Зашто се људи не окану лагати? Та боље је нека кажу шта мисле и оћеду, него што шепртљају кад ји свет сав позна гди лажу.“
Кад је, после дужег отезања, маја 1849. Јелачић с „Јужном армијом“ дошао у Срем и отпочео ратовање с Мађарима у Бачкој, због тога што се његова војска улогорила у Новом Саду, 12. јуна с Петроварадинске тврђаве осута је на град артиљеријска паљба. После бомбардовања јак ветар ширио је пожар, па је град доживео праву катастрофу. Многи Новосађани су погинули а од 2,812 кућа, у бомбардовању су порушене и изгореле њих 2.004. После бомбардовања и пожара град је препуштен пљачки разуздане солдатеске и разуларене масе. Преживели Новосађани потражили су и нашли су спас у бекству, највише у Срему, али и у Србији. Да би ублажио невоље страдалника, Јелачић је наредио да се 10.000 форинти у сребру раздели најугроженијим становницима. За ову катастрофу многи су с разлогом оптуживали бана, јер је као војсковођа морао знати шта се може догодити ако своју војску смести на пушкомет далеко од тврђаве снабдевене тешком артиљеријом.
НЕШТО ЋЕ СЕ ЗБИТИ
Али, да Јелачић није марио за Србе, и да их није волео, не потврђује само његова небрига за Нови Сад и Новосађане, већ и његова преписка с грофом Кулмером. Не дуго после новосадске трагедије Кулмер је 3. јула написао Јелачићу: „Што ми пишеш о Војводини, то је већ од дужег времена моје мишљење. За њу не постоји права симпатија, њу су само умјетно створили бунтовници и пролетери у фраку, а патријарх је подупире ради свог одржања и частољубља. Све што није Србин, с правом неће ништа да зна о пројектованој Војводини и све ће прије покренути, него да подноси управу под утјецајем нетолерантних и сурових рацких попова и цинцара. Да сам ја у оном крају, ја бих од тога учинио животно питање, па бих се радије иселио, него да ова фукара нада мном влада. Прост српски народ је добар, али попови и с ријетким изнимкама све што је литерат, до зла бога је лоше. Патријарх је увијек био частохлепан глупан, окружен самим бунтовницима. Ја нисам био споразуман с његовим именовањем за царског комесара, то је Мајерхоферово дјело. Ако тако остане, имат ће влада великих неприлика. Против српских тенденција које су неспојиве с јединством Аустрије, треба одмах сада, код окупације тамошњих крајева, одлучно иступити. Ако опет одбори стану владати и управљати, онда агитацијама никад неће бити краја. (...) Надам се да ће се скоро нешто збити.“
Кулмер је био у праву. Врло брзо се то нешто, што је он очекивао, и збило. Пошто је Јелачић крајем јуна обавестио владара о томе да је стање у VII војном округу, тј. у Војводини, којим су управљали Мајерхофер и Рајачић, веома лоше, Влада је 11. јула разрешила патријарха дужности „особито опуномоћеног императорског повереника“ за Војводину. Истовремено, Јелачићу је као команданту Јужне армије поверено да спроведе привремену грађанску и војну организацију Војводине.
Веома брзо испоставило се да је Јелачић као свемоћни управљач Војводином имао задатак да ради против српских одлука донетих на Мајској скупштини 1848. године зато што су оне биле супротне интересима јединствене Монархије. Због тога је бан предузео мере како би ликвидирао у револуцији изграђену народну власт и све тековине српског народног покрета. Осим тога, учинио је све да припреми терен како би Срем, супротно одлукама Хрватског сабора и Мајске скупштине, по којима је чинио саставни део Војводине, припао Троједној краљевини.
На основу свега реченог, јасно је да хрватски бан Јосип Јелачић ничим добрим није задужио Србе. То што је Влада Србије одлучила да финансијски помогне обнову његове родне куће, није одуживање никаквог дуга према хрватском бану. То треба да знају и Срби и Хрвати. То је политичка одлука Владе Србије, у чије мотиве нећемо улазити.
Извор: ПЕЧАТ
Опрема текста: САБОРНИК
