Са Румунима смо ми Срби увек имали најбоље могуће односе. Православни народи, сличан менталитет, Румуни до пре 150 година писали ћирилицом, велика повезаност још од средњег века, времена турске окупације итд.
Никад нисмо ратовали међусобно (и надамо се да никада нећемо), увек пружена рука и братско поштовање према братском румунском народу.
Иако је била једна прилика за сукоб са Румунијом, то се никада није десило. Рецимо, Краљевини Румунији, у оквиру Тројног пакта, Адолф Хитлер је 1940. године понудио да читав српски Банат уђе у састав Румуније. Румуни су тада изричито одбили да заузму било који део српске територије.
И данас је Румунија, уопштено говорећи, пријатељска земља која не признаје независно тзв. Косово* али са друге стране гласала је у УН за ову срамну резолуцију о Сребреници и често има неприкладне излете у вези српских Влаха на истоку Србије, који су са Србима раме уз раме обновили Србију.
Као што знате, географски Банат је на Париској мировној конференцији подељен на српски и румунски део. Тада је 100.000 Срба остало са румунске стране границе, а 80.000 Румуна са српске стране границе.
И док Срби данас уживају сва права у Румунији, и Румуни у Србији, ипак постоји једна велика црна мрља коју је комунистичка Румунија учинила српском народу.
Та црна мрља се зове масовна депортација и прогон Срба из Баната и Олтеније у гулаге Бараганске пустиње на делти Дунава.
Наиме, због „Титовог историјског НЕ Стаљину“ 1949. године, а заправо услед Стаљиновог избацивања југословенског комунистичког руководства на челу са диктатором Хрватом Јосипом Брозом Титом из совјетског комунистичког лагера, сви Срби у једном неслободном и тоталитарном румунском комунистичком друштву постају виђени као „Југословени“ и самим тим аутоматски и као „титоисти“. По тумачењу румунских комуниста, Срби постају страни и непријатељски елемент у румунском комунистичком експерименту.
Међутим, ко зна Србе из Темишвара и околине, зна да је њима до Хрвата Тита било стало као до заједнице албатроса на Гренланду.
Дакле, и након доласка комунизма у Румунију и Србију, наш народ са румунске стране границе наставља да живи својим животом, махом у српским селима где су били велепоседници огромних површина плодне земље, а коју су румунски комунисти почињали да одузимају у процесу национализације.
Међутим, живети свој живот углавном незаинтересовани за политичке размирице међу комунистичким руководствима различитих комунистичких земаља није било довољно.
Тоталитарно друштво какво је комунистичко захтева насиље и храни се жртвама оних који су унапред обележени као непријатељи.
А тих 1950-их година у комунистичкој Румунији, непријатељи постају титоисти, односно другим речима—Срби!
Наиме, у периоду 1951-1956, комунистичка Румунија је прибегла огромној насилној депортацији углавном Срба, који су живели у појасу од 30км од југословенско-румунске границе у Бараганску степу, на ивици мочвара делте Дунава, на крајњем истоку Румуније, у покрајни Влашка.
Посебно су погођене биле области Тимиш, односно града Темишвара са великом српском заједницом и Караш-Северин на Дунаву, прекопута нашег Кладова, крај који је препун српских села и великих српских заједница.
Због Титовог одвајања од Стаљина, југословенско-румунска граница постала је предмет великих политичких и оружаних тензија.
Требало је казнити југословенско јеретичко комунистичко руководство и то се све чинило преко леђа несретног невиног српског народа, који са тим сукобом никакве везе није имао.
Стога су румунско Министарство унутрашњих послова и њихова тајна полиција Секуритате одлучили да Србе (било је ту у мањини и дунавских шваба и Мађара) насилно пресели у гулаг у најнегостољубивији и најсуровији крај Румуније, на потпуно другом крају ове прилично велике европске земље.
Радило се заправо о етничком чишћењу Срба из српских делова румунског Баната и њиховом насилном насељавању у негостољубиву пустош и ветрометину каква је Бараганска степа.
То је уједно представљало и насилну колонизацију ове степе, у којој готово нико добровољно није желео да живи и већ вековима је била скоро потпуно депопулизована област.
Румунски комунисти су се посебно обрушили на најугледније и некада најбогатије Србе, који су важили за једне од највећих земљопоседника у Румунији пре доласка комуниста. А сви знамо да су земљопоседници и домаћини, као независни и самодовољни, највећи непријатељи комунистичкој идеологији.
Колико је била имућна српска заједница, може да се види по прелепим српским црквама и школама у сваком српском селу у Румунији, а посебно по велелепној Саборној цркви у на централном тргу у Темишвару, заједно са палатом српских епископа.
Тако је 1951. године, преко ноћи, у сточне вагоне понатрпано око 50.000 људи, којима је дато пар сати да понесу само оно најосновније и који су одмах пребачени, на потпуно други крај Румуније, у пустару коју је ударао снажан хладан ветар са Дунава и у којој су Срби морали после живота у својим дивним равничарским кућама да граде земунице од блата, у којима су живели.
Бараган је био опкољен војском пет година и одатле није могло да се излази без посебне дозволе.
Срби су дакле доведени у ову пустару у којој су живели, мучили се и умирали у кућама од блата са кровом од сламе, а многи су оставили своје кости у тој крајње негостољубивој пустињи.
Са друге стране, Титов комунистички антисрпски режим прстом није мрднуо да покуша да интервенише и спасе наше сународнике од уништења у Бараганској пустари. Њихов циљ је одувек био, што се и у овом случају види, што мање Срба.
Променом румунске политике 1956. године, Србима који су преживели, било је допуштено да се врате ономе што је остало од њихових имања у Банату и Карашу.
Незнани број наших сународника је оставио своје кости у Барагану, а један мали број је одлучио да или остане тамо где су као вредни људи из ничега створили дом (углавном у мешовитим браковима са дунавским Швабицама) или су се преселили у Букурешт и околину.
Ове депортације су нанеле несагледиве штете српској заједници у Румунији, јер су праћене и колонизацијом српских села која су почела да губе српску већину и постајала су румунска.
Мало Срба у Србији и другим српским земљама данас уопште зна за депортације и патње банатских Срба 1951-1956 које су претрпели време румунског комунизма због аустроугарског каплара Тита и партије.
Извор: Наука и култура
