Убијање и несрећа на сарајевској пијаци Маркале је класичан пример произвођења догађаја „где се убија сопствени народ због некаквих виших циљева“, кажу аналитичари и додају да су све експертизе показале да мина није дошла са српских положаја.
Данас је 30 година од експлозије на сарајевској пијаци Маркале, у којој је страдало 68 становника овог града. Догађај никада није добио тачан епилог, а истина је остала далеко од јавности.
Захваљујући муслиманској и западној пропаганди постао је, међутим, бич у рукама страних моћника против Срба и Републике Српске како би се преокренуо ток грађанског рата у БиХ, пишу „Вечерње новости“.
Маркале ће бити мета и у августу 1995. године, након чега ће НАТО кренути у масовно бомбардовање српских положаја. Последице бачених уранијумских бомби и данас осећају становници сарајевско-романијске регије, а на хиљаде људи је умрло од последица тровања уранијумом.
„Случај Маркале“ из фебруара 1994. години данас има две истине. Муслиманску, по којој су Срби криви, и српску, по којој су муслимани разнели пијацу по сценарију од две године раније, када су направили масакр у Улици Васе Мискина, а све како би Србе показали као злочинце а муслимане жртве.
Сценарио са Маркала је искоришћен и у случају „Рачак“ из 1999. године, када је западним силама био потребан догађај да крену у обрачун са Србима и НАТО агресију на СРЈ, наводи лист.
Монструозна провокација
Слободан Ђ. Бијелић, посланик Првог сазива Народне скупштине Републике Српске, каже за „Новости“ да, када човек из те епохе, данас размишља о такозваном масакру на сарајевској пијаци Маркале од 5. фебруара 1994, неминовно му се намеће вертикала са сликом из маја 1992. године и „масакром“ у Улици Васе Мискина у реду за хлеб, након којег су они који су се самопрозвали „светска јавност“ одмах стали на страну самопроглашене државе БиХ.
„Знали смо да је у питању монструозна провокација са страдањем затеченог, невиног становништва или – сопственог народа. Памтимо контроверзне детаље на снимцима које су сачиниле већ припремљене и, гле чуда, ту ‘затечене’ камере светских медијских кућа. Било је ту већ старих лешева, допремљених са других простора, неких ‘лутака’ допремљених из конфекцијских продавница или бутика гардеробе, војника тзв. Армије БиХ већ припремљених за поспремање, помоћ или интервенцију за евакуисање рањених, као и много тога што је и дан-данас остало неразјашњено“, присећа се Бијелић.
Милован Цицко Бјелица, председник Српског Сарајева у ратним годинама, каже за „Новости“ да је прича о такозваном гранатирању пијаце Маркале једнака пропаганди према којој су Срби у протеклом грађанском рату у БиХ били једини злочинци, приказани у тобоже документарном филму под називом „Сарајево сафари“ словеначког режисера Мирана Зупанича.
„Ми и данас сведочимо и живимо у истом наративу, где су Срби колективни кривци за све ратове, сва страдања и све злочине. Она још аустроугарска прича о великој Србији главна је полуга свих национализама, па и фашизма који је уперен против Срба, од Црне Горе, преко Федерације БиХ и Хрватске, до Косова и Метохије. Лаж о великој Србији у ствари је маска којом се скривају и прикривају геноцид, погроми, затирање и културоцид над Србима“, категоричан је Бјелица.
Проф др Драго Вуковић, који је 1998. године био главни уредник С канала на Палама, где је након емитовања репортаже која је говорила о Маркалама исте вечери био блокиран и затворен, каже да је несрећа на пијаци Маркале током протеклог рата класичан пример произвођења догађаја „где се убија сопствени народ због некаквих виших циљева“.
„Све анализе и експертизе су показале да пројектил који је убио грађане на пијаци није могао доћи са позиција Војске Републике Српске. Ту експертизу су радили и страни војни стручњаци“, истиче Вуковић.
Он додаје да у рату није непознато да се жртвује народ и више него што је то било нужно, али је, како указује, политика Алије Изетбеговића отишла „корак даље“, почев од оне његове чувене изјаве да ће жртвовати мир за суверену БиХ.
Пропаганда ка Истоку и Западу
Милена Михаљевић, историчар у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, истиче да је бошњачка страна од почетка рата радила на пропагандним деловањима како би се код људи променило размишљање о грађанском рату у БиХ. Према њеним речима, муслиманска пропаганда ишла је и према Западу и према Истоку.
„Према Западу су ишли са Маркалама и са Сребреницом са позиције жртве. Према Истоку су ишли са позиције хероја како би добили финасијску и војну помоћ у муџахединима од исламских земаља, а који су постали саставни дио тзв. Армије БиХ“, истиче Михаљевићева.
Како истиче Љубиша Ћосић, градоначелник Источног Сарајева, „суштина је да Срби не смеју ни на који начин да се стиде истине о Сарајеву, јер су Срби градили и стварали Сарајево“:
„Никада не смемо пристати и прихватити медијску слику о српским злочинима над Сарајевом као окупираном граду или граду под опсадом и граду који је уништаван. Град Сарајево је у току грађанског рата у БиХ био подељен град у којем су подједнако гинули и Срби и Бошњаци и Хрвати“.
Он каже да је веома опасна „бошњачка и западњачка мантра“, по којој су само Срби они који су чинили злочине у Сарајеву.
„Пример пропаганде да су Срби лоши момци су и Маркале. Никада није доказано да је граната на Маркале испаљена са српских положаја. Имамо и те како основа да верујемо да се ради о намерно подметнутом експлозиву који је убио недужне грађане Сарајева и који је довео до тога да се Срби сатанизују, а годину касније у поновљеном сценарију и да НАТО бомбардује српске положаје“, поручио је Ћосић.
Члан Судског већа Хашког трибунала које је првог председника Републике Српске Радована Караџића осудило на 40 година затвора, Мелвил Берд из Тринидада и Тобага навео је у издвојеном мишљењу на део пресуде који се тиче Сарајева да постоји основ сумње да је минобацачка граната на сарајевску пијацу Маркале испаљена са положаја под контролом муслимана.
Према Бијелићевим речима, српски народ ће се са страшном пропагандом сусрести и 1999, када је инсцениран „случај Рачак“.
„Сви наведени догађаји имају своју повезницу: мотив- изазвати НАТО да интервенише против Срба. Из ове перспективе и са ове временске дистанце, можемо рећи да се препознају мустра, предлагачи, извршиоци, судије и казне“, закључује Бијелић за „Новости“.
Извор: ИН4С
Фото: РУНЕТ
