Милан Четник
Немачког историчара који је у Берлину докторирао филозофију с тезом да у НДХ није било геноцида над Србима, већ деценију награђују и угошћавају српски високорангирани историчари, свештеници и државни службеници...
У Независној држави Хрватској (НДХ) није почињен геноцид над Србима. У тој нацифашистичкој, усташкој творевини јесте било геноцида над Јеврејима (холокауст) и Ромима (порајмос), али се није десио србоцид. У тој клаоници и умираоници Срби су били жртве трећег реда или друге класе. Над њима је извршено другоразредно „масовно насиље”.
Са оваквом тезом, немачки историчар Александер Корб одбранио је 2011. године своју дисертацију на најстаријем берлинском, Хумболтовом универзитету након чега је промосиван у доктора филозофије.
Тројица Корбових ментора, професори Ј. Баберовски, К. К. Пател и М. Вилт, наградили су га за ову паразнанствену излучевину највишом академском оценом (summa cum laude).
У образложењу те одлуке, Баберовски је написао: „Корбова дисертација је изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи убудуће да пише о овој теми на до сада уобичајен начин”.
Две године касније, Корбова дисертација („У сенци Другог светског рата – масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Рома у Хрватској 1941-1945”) публикована је у Хамбургу, а онда је уследило енглеско и талијанско издање књиге.
У Србији, мејнстрим медији, историчари, свештена лица и жртвословне установе су ћутали. Новинар једног београдског дневног листа покушао је, у три наврата, од 2013. до 2016. године да објави чланак о Корбовој гротески, али му је текст сва три пута одбијен.
У широј јавности игнорисан је критички коментар овог чудовишног штива, аутора Владимира Умељића („Зборник Матице српске за друштвене науке", 4/2012) на 28 страна.
Прве реакције у Србији наступиле су тек 2018. године, кад је Корб дао интервју загребачком „Јутарњем листу” (20. 5. 2018. онлајн издање), уочи хрватског издања поменуте књиге.
У том интервјуу Корб понавља свој „крунски” и једини „аргумент” којим стопира могућност да се злочин НДХ над Србима квалификује као геноцид, за разлику од јеврејског и ромског случаја: „Нема доказа како је постојао мастер-план који је предвиђао суставну ликвидацију српског становништва у тој држави (НДХ)”.
Па како су се, онда, десили толики и масовни покољи Срба?! Спасоносна синтагма којом Корб крпи своје логичке потешкоће гласи: „динамика саме ситуације”! Срби, дакле, нису убијани по некаквом плану већ по иманентној сили (акција-реакција) замршене ратне драматургије.
Корбова конфузна варијанта те, „драматуршке оптике”, у дисертацији, гласи: „Примарни мотив (ендехазије) је било исељавање а не физичко уништавање (Срба). Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље (усташе)”, па су „масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, који су следили после неуспешног исељавања”.
Међутим, пред овом конструкцијом испречио се логорски комплекс Госпић-Јадовно-Паг и други логори, то јест масовна убијања пре српског устанка, који је и био реакција на усташка логорисања Срба и клања над јамама и на кућном прагу.
Корб се и ту лаконски сналази, мање шибицарски а више бласфемично, па каже како логори „примарно нису служили планираном масовном убиству заточеника” јер је „оснивање логора подсећало на планове хрватске владе да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима. Управа логора је, међутим, била разочарана, кад је увидела да нема позитивног економског ефекта”.
Негирајући геноцид, Корб искључује мржњу као мотив и своди разлоге крвавих погрома на низ „непланираних” потешкоћа и хаотичних околности. Злочини су усташка импровизација јер су мотиви крвника били „дифузни, нису имали централно вођство”, тако да се „усташко вођство осећало примораним да толерише овакво делање својих трупа на терену”.
Даље: „Масовна убиства затвореника имала су различите мотиве. Убиства би уследила као одмазда због бекства неких заточеника, или од страха од побуне логораша. Међу узроцима су и пренатрпаност логора и непрестани недостатак хране”.
Ритуално убијање Срба резултат је лоше техничке опремљености убица: „Широко коришћење ножева током убијања није нужно пристицало из логике суровости. Ово је могло да буде мотивисано чињеницом да криминалци нису имали ватрено оружје, или пре зато што су били боље обучени за руковање ножем”.
Корб пројектује да су мотиви крвничких акција, по правилу, били банални: „борба за превласт унутар различитих усташких група, која је резултирала применом силе у односу на треће”, па „често ерупција спонтаног насиља, произашла из конкретних ситуација”, као и „планирање једног хрватског националног парка, као на пример у области Плитвичких језера (где су била српска насеља)”.
Ретуширајући књиговодство смрти, немачки доктор филозофије каже да су у Јасеновацу „људи умирали од глади, хладноће и епидемија, мада и кроз повремена масовна убиства”, а „једна од најгорих криза у логору Јасеновац с масовним жртвама међу логорашима, била је једна непогода, изливање Саве у касну јесен 1941.”.
Корб се није штедео у проналажењу „олакотних” околности за убилачке оргије: „Усташки починиоци (злочина) плашили су се својих српских противника и тај страх је био потхрањиван приповедањима, паранојом грађанског рата и сасвим реалним претњама. Примена голе силе је могла да служи циљу, да се тај страх победи”.
Крешендо морбидног психологизирања гласи: „Понеки од локалних починилаца (злочина) су, како изгледа, прибегавали једној врсти заноса (транса), да би постали тупи за патње убијаних, да би ућуткали њихове крике и јадиковања”.
Александер Корб апсолутно амнестира католички хрватски клер и римску Курију због „масовног насиља”. Тако је, по њему, насилно покрштавање Срба имало „искључиво секуларни карактер” што је, по логици ствари, бесмислица јер се чин покрштавања не може обавити секуларно, без свештеника.
У дисертацији се успут помиње убијање српских свештеника и владика (у НДХ је убијено 187 српских попова, 30 калуђера, двојица вероучитеља и протерано њих неколико стотина). А о разарању, паљењу и минирању стотина православних цркава Корб исписује једну једину реченицу: „Хрватске трупе су разарале црквене торњеве, да они не би служили партизанима као осматрачнице”!!!
Док је припремао и писао своју бесловесну дисертацију, Александер Корб је био стипендиста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону. А онда, после академског „тријумфа” у Берлину почео је да брсти ловорике.
Одмах је добио професуру на универзитету у енглеском Лестеру и намештење у тамошњем Стенли-Бартон центру за студије холокауста и геноцида.
Уследиле су и звучне награде: једна немачка, две аустријске и једна британска. Е, та „немачка” је у нашем фокусу.
Извесна фондација „Михаел Жикић”, при универзитету у Бону, таман у време Корбове промоције основала је бијеналну награду „Андреј Митровић”, названу по познатом српском историчару, професору београдског Филозофског факултета, који је, у то време, био почасни председник дотичне фондације.
Први славодобитник, за 2012. годину, био је Александар Корб за своју, још неукоричену дисертацију. У „међународном” жирију награде било је и двоје српских историчара са Универзиртета у Београду: др Милан Ристовић са Филозофског и др Љубинка Трговчевић са Факултета политичких наука. Симболички, и стварно, Срби, и то њихови академски историчари и педагози, први су наградили Корба за његово негирање геноцида над Србима у НДХ.
Године 2016. у Београду 21. априла, у „Палати Србија”, одржана је међународна конференција „Ескалација у холокауст” уз подршку Европске уније, српског Министарства културе и београдског Секретаријата за културу.
Теме расправе: „Холокауст у Србији” и „Холокауст и порајмос у култури сећања”, без тематског третирања геноцида над Србима у Другом светском рату.
У оквиру уводне презентације на прву тему, као један од четворо „презентера” наступио је и фабулозни Александар Корб, који је био и уводничар у четвртој теми.
У уводној презентацији друге теме наступили су и епископ славонски Јован (Ћулибрк) и поменути проф. др Милан Ристовић.
Музеј жртава геноцида у Београду, чији је директор тада био историчар Вељко Ђурић Мишина, 25. 7. 2019. угостио је др Корба који је разговарао о геноцидним темама са двојицом сарадника музеја, Стефаном Радојковићем и Бојаном Арбутином. Тај, препричани разговор објављен је у „Годишњаку за истраживање геноцида” (св. 12/1, 2020. г.) на чак 26 страна. Ову публикацију заједнички издају Музеј жртава геноцида и Спомен музеј 21. октобар, из Крагујевца.
У Загребу, 14. 9. 2019. у просторијама српскоправославне гимназије патријарх Порфирије отворио је и благословио Седми међународни симпосион „Новомученици: Полиперспектива VII” који заједнички организују Епархија пакрачко-славонска и београдски Музеј жртава геноцида.
У извештају загребачког недељника „Новости” пише: „Након разговора владике Јована (Ћулибрка) са Наташом Дракулић, Александер Корб говорио је о негирању и оправдавању усташких злочина...
Извор: Политика
Фото: РУНЕТ
