Сретен Јаковљевић
У ,,Новој Зори“, број 73-74 (пролеће-лето, 2022) објављен је прилог Дејан Медаковић (1922–2008) ДАНИ, СЈЕЋАЊА IV. Академик Медаковић у својим дневничким записима 23. марта 1983. године коментарише реакцију Батрића Јовановића, на емисије Загребачке телевизије (8. и 15. марта) поводом 40. годишњице Битке на Неретви. Наиме, Јовановић у Политици, 22. марта 1983. истиче своја запажања о емисији, а уредништву замера што су изоставили део његовог каракетристичног казивања, у којем је изнео аутентичне податке о тој бици у долини Неретве. Да подсетимо, прилоге за те две емисије су припремале ТВ Београд, Сарајево и Титоград. Али завршни посао, уобличавање емисије извршено је у загребачкој телевизији, која је ,,исецала“, брисала помињање усташа и домобрана. ,,Из емисије произилази да у Бици на Неретви нијесу учестовале војне јединице Павелићеве Независне Државе Хрватске – усташе и домобрани“, закључује Јовановић.
Поводом те емисије и Батрићевог коментара академик Дејан Медаковић, каже:
,,Још једно сведочанство о потреби да се фалсификује историјска истина. Телевизија Загреб је желела да сакрије истину да су у саставу немачких трупа били и Хрвати и да су се борили у немачким униформама. Четницима не треба заборавити да су се борили заједно с Италијанима. То не треба прећутати. Треба прећутати истину о таквим Хрватима. Слој по слој, расте срамни талог историјских неистина, немоћни смо да то прекинемо. Фалсификати већ сад имају снагу освећеног стања, тешко онима који би се дрзнули да здеру све те лажне маске које сакривају лице силоване историје“ (подвукао С.Ј).[1]
Тако, наш уважени академик, пророчански, пре 40 година, у предвечерје разбијања Југославије, упозорава на масовне појаве и погубне последице фалсификовања и прекрајања историје. Упозорава на тај срамни талог историјских неистина.
Пошто се у марту навршило осамдесет година од Битке на Неретви, најконтроверзније битке вођене на југословенском простору у Другом светском рату, прилика је да се нешто више каже о тим фалсификатима и неистинама који потврђују тезу академика Медаковића. Батрић Јовановић, с правом упозорава да се скрива истина о учешћу усташа и домобрана у Бици на Неретви и зато се позива на обимну историографску грађу. Посебно истиче студије Петра Томца и Ђуре Кладарина који су, како каже, објективно описали битку у долини Неретве. Након дугогодишњег истраживања грађе о овој Бици. Стиче се утисак да је упитна објективност Петра Томца.
Да боље разумемо ствар, ради се о два потпуно различита сведока тих догађаја. На Неретви 1943. били су на супротним странама барикада. Кладарин, учитељ и предратни комуниста, организатор устанка на Банији 1941. партизански комесар Седме банијске дивизије. А, Томац, потпуковник бивше Југословенске краљевске војске, начелник штаба Вардарске дивизије. У априлском рату 1941. под белом заставом дивизију предаје Немцима, и прелази у војску Независне Државе Хрватске… Анте Павелић га поставља за команданта усташко-домобранске дивизије у Бихаћу, 1944. прелази у партизане.[2] Код Броза задржава чин и добија високе војне функције. Занимљиво, обојица у првим послератним годинама постају генерал-мајори ЈНА. Кладарин у резерви, бави се политичким радом, а Томац активни генерал и начелник је катедре војне историје Више војне академије ЈНА. Такође, баве се историографијом и пишу књиге о Бици на Неретви. Кладарин објективно и аргументовано. У својој књизи Битка на Сутјесци он наводи занимљиве податке о учешћу Павелићевих војних формација у рату и доприносу Хрватске Немачкој. Тачније, цитира извештај Зигфирда Кашеа, немачког посланика у Загребу, од 31. марта 1943, управо кад се завршила Битка на Неретви. Тад су оружане снаге НДХ биле јачине 200.000 војника.[3] Усташе су чиниле преко 30 одсто тих снага. У саставу немачке војске и полиције су ангажоване две легионарске дивизије, допунска бригада, подржана у зракопловству и морнарици – свега 90.700 људи. На Стаљинграду уништено 6.000 хрватских легионара.[4] У Немачку је послато 130.000 радника. И Немци су ценили ту оданост Павелићеве Хрватске. Историчар Милорад Екмечић, тим поводом каже: ,,Хитлер је Хрвате сматрао за немачког историјског савезника и предвиђао да ће у будућности давати гарду немачког фирера.[5] Међутим, о четницима Драже Михаиловића, команданта ЈВуО, имају негативну слику. Хитлер их сматра противником сила Осовине и опаснијим непријатељем од Брозових партизана. За Дражом је два пута расписивао потерницу, а за Брозом једанпут.
За разлику од Кладарина Томац прикрива учешће усташа и домобрана у тој Бици, јер је тада био на супротној страни партизана. Зато у својој књизи Четврта непријатељска офанзива, вешто сакрива многе чињенице: не наводи састав војних формација НДХ, усташа и домобрана, нити њихово бројно стање. Чињеница је да су те формације у операцији ,,Вајс“ учествовале са 10.000 војника, од 90.000 немачко-италијанских снага. Међутим, у саставу немачке 369. легионарске ,,Вражје“ дивизије, борило се око 90 одсто (16.000) хрватских легионара. По многим изворима, на Неретви је учествовало преко 25.000 хрватских војника. Међутим, Батрић Јовановић, учесник те битке, публициста, тврди да је тада било агажовано око 35.000 усташа и домобрана у јединицма које су биле под командом штабова немачких дивизија.[6] Више их је било него и четника и партизана заједно. Партизана је било око 18.000 са рањеницима, а четника око 12.500.
Томац прикрива истину и о немачко-хрватској, 369 ,,Вражјој“ дивизији о којој пише: ,,369 дивизија формирана је у Немачкој од људства присилно регрутованог у НДХ, (подвукао С.Ј.) са немачким командним кадром и немачким специјалистима“[7]. Нажалост, ту оцену да су ,,присилно регрутовани“ прихвата и Батрић Јовановић и тако обојица прикривају истину да је то била најелитнија легионарска и по злу чувена ,,Вражја дивизија“ која се борила на Стаљинграду крајем 1942. Посебно се истакла у убијању српског народа од Баније и Грмеча до Неретве за време ове чувене Битке.
Скривању истине много је допринео и филм Вељка Булајића, Битка на Неретви.
Занимљиво, у филму, усташе и домобрани се појављују тек у 31. минути, и то само две сцене. У првој како лепе плакат о немачкој уцени на Јосипа Броза – чисти фалсификат. То се догодило четири месеца после Битке на Неретви. Познати плакат на коме су уцењени и Тито и Дража Михаиловић, са по 100.000 рајхс марака у злату. Друга сцена, нека војска у црним униформама стреља неке људе, на некој ледини. Ни речи да су то усташе. А, испод дрвета висе двоје обешених, са окаченим плакатом, да су партизански доушници. Тако Булајић у само једној минути приказа усташе у Бици на Неретви. Ту причу наставља и после филма. Тако у нтервјуу ,,Слободној Далмацији“ као и у многим другим приликама, каже да су усташе маргинално учествовале у овој Бици, и не помиње њихове злочине.[8]
У филму нема стравичних злочина 369. ,,Вражје дивизије“, (хрватских легионара), како у збеговима, по ледом окованом Грмечу у јануару 1943. масовно убијају српски народ, где је убијено, заробљено и промрзло преко 6.500 жена, деце и стараца. Књижевник Бранко Ћопић, сведочи да је страдало 9.000 људи.[9] Нема ни ужасних сцена када усташе Црне легије и припадници у Злопољу код Дувна, масакрирају 360 партизанских рањеника, а болничаркама ваде очи.[10] После ослобођења земље поједини партизански борци у својим ,,сећањима“ те злочине приписаше четницима[11], који у то време нису ни крочили у Дувно.
Усташе Црне легије, ,,пречешљавајући“ терен, после одступања партизана, убиле су више од 200 заосталих и остављених партизанских рањеника и болесника. Само у селу Добригошће, код Јабланице, за један дан стрељали су 50 тешких рањеника.[12] Тих сцена нема у Булајићевом филму. Али је зато, оцрнио четнике, свету одаслао слику о њима као највећим негативцима и злочинцима. Мећутим, чињеница је да на Неретви четници нису убијали заробљене партизанске рањенике, а били су више пута у прилици да то ураде.
Парадоксално је да Петар Томац, усташки пуковник и партизански генерал, не само да је скривао истину, већ је осмелио да своју ,,официрску част“ брани и судским путем. Познат је случај кад је тужио писца Српске трилогије Стевана Јаковљевића. Наиме, аутор је у новој књизи Велика забуна, писао о предаји Вардарске дивизије Немцима, у априлском рату 1941. чији је начелник штаба управо био Петар Томац, тада потпуковник Југословенске краљевске војске. Иако га писац није поменуо по имену, Томац се препознао и тужио га за ,,клевету“. Јаковљевић је четири ратне године провео у немачком заробљеништву, захваљујући и кукавичким и издајничким поступцима многих који су се предали без борбе, као и Томац, пише Павле Јакшић, генерал-пуковник ЈНА и коментарише суђење познатом књижевнику.
,,Чудне су овде улоге! Уместо да ја тужим, а да Петар Томац седи на оптуженичкој клупи, неком необичном игром судбине наше улоге су замењене! – говорио је на суду, смело, Јаковљевић и тиме ,,суђење“ извргао руглу“.[13] Тако „усред Београда 1956. године Јаковљевић је кажњен условно, а наметнуто му је да у следећем издању књиге мора да измени спорне делове“.[14]
Да се боље разумемо, фалсификовања историјских чињеница почело је већ од 1941. године. У томе је предњачило руководство Комунистичке партије Југославије. На почетку највећег покоља херцеговачких Срба, комунисти се не оглашавају нити осуђују усташке злочине. Тек крајем јула 1941. Обласни комитет КПЈ за Херцеговину се огласи штампаним прогласом и објави велику неистину. Цитирамо: ,,У Чапљини, Стоцу и Мостару, кољу се људи жене и дјеца. У дубоке јаме бокситних рудника (на Широком бријегу) побацано је на стотине пубијаних, рањених и здравих људи, међу њим огроман број Муслимана и српских радника и сељака“[15]. Не помињу Корићку и друге херцеговачке јаме, а Србе ставише на друго место по страдању, иза муслимана. А, усташе су до тада убиле преко 2.000 Срба, тројицу Хрвата и двојицу муслимана.[16]
Слична ситуација је била и у Босанској Крајини у којој је извршен масовни геноцид над српским народом. Поменимо случај Бања Луке. Др Виктор Гутић, усташки стожерник у том крају Србе и Јевреје је ставио ван закон и масовно их убијао. Ухапшен у Италији 1946. изручен је Југославији и суђено му је у Бања Луци почетком фебруара 1947. Признао је да се јавно заклињао да ће од Бања Луке, на стотине километара у кругу да очисти од српског живља. На крају доказног поступка изјавио је: ,,Кајем се много шта сам радио. Знате да сам убио 43.000 Срба, па су ми кад сам дошао у Венецију, ипак неки Срби помоћ давали и дапаче за мене стан тражили. Међутим, побио сам свега око триста Жидова, па ми ево они главе дођоше.“[17] Илустративан пример српског заборава: Јевреји нису праштали ратним злочинцима, док многи Срби своја страдања брзо заборавише зарад ,,новог времена“, каријера, лажног братства и јединства.
Тако, бањалучки логорник Гутић призна да је под његовом командом убијено 43.000 Срба. А, комунистичко руководство у Босанској крајини то скрива. Партизански Оперативни штаб за Босанску Крајину, поводом заузимања Бихаћа, у свом јавном саопштењу 7. новембра 1942. не помиње Србе да су страдали од усташа него кажу родољуби, али, парадоксално је да као жртве помињу муслимане и Хрвате. Цитирамо: ,,Поред многобројних зверских мучења искрених родољуба, поред паљевина и бацања у јаме невиних људи, усташки џелати под вођством злогласног крволока Еугена Кватерника, затирали су и у граду Бихаћу својим џелатским ножем све што је поштено и родољубиво. Они су за вријеме своје владавине убијали стотине и стотине муслиманских и хрватских родољуба“.[18] Каква иронија, не помињу 12.000 Срба убијених на Гаравицама код Бихаћа. Праве чак, и лажну симетрију о стрељању злочинаца. Тако Јосип Броз и Врховни штаб, тих дана у Бихаћу, јавно саопштавају да су партизани у околини Јајца стрељали 130 усташа и 130 четника. Подједнако братски! Истина је да је стрељано више стотина усташа. Само на Кордуну у једном селу јавно је стрељано 105 усташа.[19] А, што се тиче четника, постоји тврдња људи из партизанског штаба, да је по наређењу Моше Пијаде, стрељано шест сељака (мештана ,,четника“ лажно оптужених за убиство тројице команданата и комесара 3. санџачке партизанске бригаде. Међутим има прича да су ти руководиоци ликвидирани методом тајног обрачуна по наређењу из Врховног штаба.[20]
После ослобођења земље, у атмосфери наводног братства јединства, пропагирала се лажна симетрија о подједнаком учешћу свих народа у устанку 1941. и у борби за ослобођење земље. Илустрације ради наводимо пример устанка у Херцеговини, Босанској крајини, источној Босни. Устанак Срба у Херецговини, против усташких злочина подигнут је у јуну 1941. Историјска је истина да ниједан муслиман и Хрват у Херцеговини, није учествовао у том устанку с пушком у руци, заједно са 9.000 српских устаника, и Црногорцима који су им притекли у помоћ. Први муслимани, долазе међу устанике тек почетком септембра 1941. године: из Мостара 11, Коњица два и један Хрват. Скоро сви чланови Комунистичке партије Југославије.[21] Дакле, 13 муслимана и један Хрват се придружило српским устаницима који су тада организовани као народна војска, и водили су их угледни народни прваци, официри и жандарми. Комунисти су тада били малобројни, нити су предводили устанике како је наша истриографија годинама то тврдила. А, историчар Милорад Екмечић, је јасан: ,,Комунисти су били одвећ малобројни, па не изгледа упутно ни објашњавати како би само један члан те партије у невесињском срезу могао да дигне на оружје тако силан народ“[22]
Слично је било и у Босанској Крајини. Устанак се распламсао од 27. јула 1941. године и био је искључиво српски. Проф. др Горан Латиновић, историчар, у тв серијалу Истина, каже: ,,Устанак је био, превасходно, устанак српског становништва. Оно што треба разумети, тај устанак није био устанак, ни партизана ни четника, Дакле, то је био један спонтани устанак људи који су се осећали да је њихова биолошка егзистенција угрожена. Неки истраживачи помињу, рецимо на подручју Козаре било је преко 8.000 устаника у том крају, током 1941. да је било свега пет Хрвата и двојица Муслимана.“[23] Према истраживању Бранка Бокана, који је још у другој половини 80-тих година дошао до бројке, од око 20.000 устаника на читавом подручју Босанске крајине, од тога 17 устаника није било српског порекла. То су углавном били људи који су били чланови КПЈ.[24]
И у источној Босни је слична ситуација. Родољуб Чолаковић, политички комесар Главног партизанског штаба за Босну и Херцеговину, у својим Записима, пише да су борци у партизанским одредима готово све Срби, уз неколико изузетака. Крајем септембра 1941. у Романијском одреду формиран је вод од двадесетак муслимана под командом Мује Хоџића, сељака из Шаторивића.[25]
На крају, ових неколико илустративних примера, потврђују тезу академика Дејана Медаковића, да је на делу фалсификовање историјске истине из којих расте срамни талог историјских неистина. Све је чињено на штету српског нациналног идентитета. Време је потврдило тезу да су комунистички лидери из других република и народа, бивше СФРЈ, радили у корист својих нација, а само српски на штету свог народа. Зато их српски народ с правом осуђује да су га издали и осрамотили. Ту оцену међу првима је изрекао, још пре 30 година, Танасије Младеновић, наш познати књижевник, предратни правник, адвокат и комуниста од 1936. године, ратни партизански комесар и партијски радник, послератни савезни посланик и књижевник. Време је потврдило да је дебело био у праву.
[1] Нова Зора, Пролеће – лето, 73-74, 2022. година стр. 15.
[2] Политика 24. новембар 1992. Славо Стијачић, Београд.
[3] Ђуро Кладарин, Битка на Сутјесци, Београд 1959, ВИЗ Београд, стр. 31. Извештај немачког посланства од 19. мај 1943. Министарству вањских послова. Војни Архив, кутија Лондон Н-2.
[4] Ђ. Кладарин, исто стр. 31.
[5] Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку 1492 – 1992, Београд, 2007.
[6] Политика, 22. март 1983. Батрић Јовановић: ,,Неприкосновеност историјске истине“.
[7] Петар Томац, Четврта непријатељска офанзива, Београд 1951. стр. 18.
[8] Вељко Булајић, интервју Слободна Далмација, Сплит, 6. јануар 2001.
[9] Докуметарни филм Битка на Неретви, снимљен после Брозова говора на прослави у Јаблници 1978
[10] Милан Баста, Рат је завршен седам дана касније, Београд, 1982. стр. 500.
[11] Трећа Крајишка пролетерска бригада, Зборник сјећања, књига прва. Стр. 318-319.
[12] Архив БиХ ЗКЗРЗ, кут. 133, ин. бр. 55.300.
[13] Павле Јакшић, Над успоменама, књ 2, Беогард 1990, стр. 266.
[14] Политика 24. новембар 1992. Славо Стијачић, Београд.
[15] Архив СКЈ БиХ, том, књ.1, стр 14 и 15. Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко 1942. књ 1, стр. 286.
[16] Сретен Јаковљевић, Скривена историја о страдању српског народа на простору НДХ 1941 – 1945, стр 140.
[17] Ослобођење, Сарајево, 11. фебруар 1947. Виктор Гутић је 11. фебруара 1947. осуђен на смрт вешањем. Суђење је било јавно у Фискултурном дому у Бања Луци.
[18] Зборник Бихаћка република, Друга књига Зборник докумената, MCMLXV, Издање Музеја АВНОЈ-а и Поуња у Бихаћу, Култура, Београд 1965, док. бр. 32.
[19] Владимир Дедијер, Дневник 1, стр. 336.
[20] Станко Равић, Ћутањем скривена истина ,,Политика“ , Београд, 27. фебруар 1997.
[21] Хронологија Мостарског батаљона, Мостар, 1990.
[22] Милорад Екмечић ,,Дуго кретање између клања и орања, – историја Срба у новом веку 1492 – 1992, Београд 2007, стр 438.
[23] РТРС Бања Лука, серијал ИСТИНА 12. март 2023.
[24] Др Борис Радаковић, историчар, исто РТРС серијал ИСТИНА.
[25] Предраг Остојић, Титова злоупотреба добровољачких јединица, Београд, 2015.
Сретен Јаковљевић, Београд, 30. март 2023. Текст из НОВЕ ЗОРЕ , бр 77-78, прољеће-љето, 2023
Извор: Слободна Херцеговина
Фото: Снимак екрана
