Академик Василије Ђ. Крестић
Поштовани господине Петровићу,
У Вашем цењеном листу, у тексту објављеном 18. 01. о. г., у којем академик Душан Теодоровић полемише са проф. Милом Ломпаром, аутор је написао: „на сајту издавачке куће 'Catena Mundi', на којој иначе можете да нађете наслове 'Како бити добар Србин', 'Моја Русија' или 'Геноцидом до велике хрватске' господин Ломпар је 15. јануара ове године у свом тексту […] изволео напасти мене и мој твит […]”.
Апсолутно немам намеру да се уплићем у расправу поменутих двеју личности, али сам принуђен да реагујем на део цитираног текста академикаТеодоровића. У контексту у којем је тај текст написан, садржајем и начином на који је пласиран, Теодоровић је желео да увреди Ломпара и да му пребаци што се огласио на сајту Catene mundi, на којем се налазе поменути наслови књига, јер те књиге, судећи по томе како је академик Теодоровић написао, не представљају поменуту издавачку кућу и њен сајт у најбољем светлу.
Читаоци треба да знају да је аутор прве две књиге „Како бити добар Србин” и „Моја Русија” владика Николај Велимировић. Шта Теодоровић има против тих књига или против владике Велимировића, не знам и нећу да нагађам. Међутим, трећи наслов је наслов моје књиге. Не знам да ли се Теодоровићу није допао наслов, или ју је, можда, прочитао, па му се није допало шта је и како је она написана. У сваком случају, велика је храброст, некоректност и дрскост да саобраћајни инжењер научно вреднује књигу са темом из историје без елементарног познавања научног метода те струке, извора и литературе о проблему геноцида којем је она посвећена. Можда му је у вредновању моје књиге помогло познавање теорије вероватноће, механике флуида или, можда, понајвише метода вештачке интелигенције. Моја књига Геноцидом до велике Хрватске досад је имала седам издања на српском, два на енглеском, једно на француском и руском језику. И те чињенице, између осталог, које вероватно нису познате академику Теодоровићу, сведоче о њеној вредности. Књигу су негативно оцењивали само Фрањо Туђман, „Glas koncila”, његов уредник дон Живко Кустић, „Комунист”, орган Савеза комуниста, Душан Митевић, члан Председништва Градског комитета Београда и неколико њему сличних истомишљеника. О томе шта су све о мојој студији и о мени писали многи знани и незнани Хрвати, објавио сам у књизи под насловом Досије о генези геноцида над Србима у НДХ (Нови Сад 2009). Овом приликом нећу да помињем много стручније ауторе од инжењера саобраћаја који су о књизи написали ласкаве оцене, али ћу га обавестити о томе да ми је Одељење историјских наука САНУ на седници држаној 28. октобра 1987. поводом изречених напада због мог писања о геноциду, пружило „безрезервну и једнодушну подршку”, при чему је нагласило да су напади на мене „потпуно неосновани”. С том оценом сагласио се и Извршни одбор Председништва САНУ, па је поводом изречених критика и напада на мене „предузео одговарајуће кораке”.
Завршавајући овај одговор академику Теодоровићу, читалаца ради хоћу да нагласим да се он израженом сумњом у научну вредност моје књиге Геноцидом до велике Хрватске поистоветио с мојим критичарима Хрватима и комунистима. Јасно је зашто су Хрвати дигли глас против мог писања о геноциду. По сваку цену желели су, као што и данас желе, да се што више ослободе хипотеке којом их оптерећује велики злочин.
Залажући се за тзв. братство и јединство, комунисти су злочин геноцида најрадије прећуткивали а кривицу за све што се у вези с генцидом догодило поделили су на равне делове, и на починиоце и на страдалнике. Ко ту њихову формулу није поштовао, пролазио је кроз шибе које сам, добрано искусио.
С којих позиција Теодоровић изражава сумњу у научну вредност моје књиге о геноциду, незнам. То ће, вероватно, он објаснити. Међутим, како му сметају и наслови књига владике Николајевића и сам сајт издавачког предузећа Catena mundi, имам разлога да верујем да се он и ја налазимо на супротним половима када је реч о Србима, српским националним, политичким и културним интересима, па и о оценама о страшном злочину који је почињен у Павелићевој Независној држави Хрватске. Не мислим да због тога треба да се вређамо, мрзимо и свађамо. Као научни радник и интелектуалац академик Теодоровић о томе није водио рачуна када је писао одговор проф. Ломпару. Својим писањем, које је, кад је реч о мени и мојој књизи, нека врста жигосања, присилио ме је да му одговорим, и то не ради њега, него ради оних који су прочитали његов текст објаљен у „Данасу”.
Извор: Данас
Фото и опрема текста: Саборник
