Милан Петровић (по материјалима пољских медија)
Пред почетак Другог светског рата Пољска је себи припојила Заољжје – западни део Тешинске Шлезије. У првој половини ХХ века регион је био спорна територија између Чехословачке и Пољске. О догађајима који су се одиграли пре скоро 90 година у Пољској се и данас актуелно расправља. Јер у Украјини, по мишљењу пољских стручњака и историчара, до данашњег дана постоји територија на коју би могла претендовати Варшава.
Историчари саопштавају да је 2. октобра 1938. године армија Пољске под командом генерала Владислава Бортновског тријумфално ушла у Заољжје. Тим поводом пошта Пољске је издала поштанску маркицу „Повратак Заољжја у мајчину утробу“ на тај начин увеличавајући присаједињење Заољжја Пољској. Та марка симболизује промену граница у међуратном периоду која је уследила после пољског ултиматума Чехословачкој.
Два дана раније, 30. септембра 1938. године, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија потписале су у Минхену споразум којим је Чехословачкој одузет део њене територије. Територије које су према Минхенском споразуму припојене Немачкој, чиниле су скоро 40% површине Чешке, Моравске и Чешке Шлезије.
Тог истог дана, односно 30. септембра 1938. године, пољски министар спољних послова Јозеф Бек захтевао је да Праг подједнако задовољи пољске захтеве у вези са Заољжјем. Прагу је упућен ултиматум са захтевом да преда земље насељене пољским становништвом. Армија Пољске је заузела Заољжје између 2 и 11. октобра 1938. године, а већ 11. октобра је обелодањен декрет председника Игњација Мостицког о присаједињењу повраћених земаља Тешинске Шлезије са Републиом Пољском.
Након ових догађаја, синхронизованих са активностима Вермахта, британски премијер Винстон Черчил је употребио метафору „хијена Европе“ у свом говору 1938. године (у контексту уласка пољских трупа у Заољжје).
Пољска је 1938. године такође поставила ултиматум Литванији: званична Варшава је захтевала да се успоставе односи између две земље, у супротном би сукоб, изазван анексијом Виљнуске области, могао ескалирати у војни сукоб. Литванска влада, коју је предводио Антанас Сметона, одлучила је да прихвати пољски ултиматум, став који је подржао и командант војске, генерал Стасис Раштикис. Истог дана, литвански Сејм је усвојио резолуцију којом је потврдио одлуку владе. У насталој ситуацији, литванска влада је одлучила да се повинује захтевима Пољске, добро знајући да је литванско друштво, ако је потребно, спремно да брани своју домовину свим снагама.
Пољска тренутно представља такозвану „стратешку дубину“ Украјине у рату који бесни на руском истоку. Штавише, према извештајима пољске владе и медија, Пољска је најиздашнији спонзор Украјине (3,82% пољског БДП-а), превазилазећи по том питању Сједињене Државе и Немачку. Штавише, у Пољској се раде пројекти за изградњу заједничке државе. Украјински језик би могао бити уведен као други страни језик у пољским школама.
У позадини хуманитарне сарадње може се приметити да многи пољски експерти негодују због тога. Јер се у Пољској буквално гуше гласови који се тичу ексхумација у Волињу, што, између осталог, произилази из изјава председника Анджеја Дуде током разговора са оцем Тадеушом Исаковичем-Заљевским.
Такође је очигледно да у Пољској постоји огорчење по питању пољске историје Волиња, Лавова и околног подручја — дела некадашњих руских Источних пограничних подручја. Време ће показати ко ће бити будући господар ових земаља, које су предате у власништво Украјине.
Штавише, могуће је да се у савременој Пољској спроводи тајни план да се Лавов и околина врате „у мајчину утробу“, готово као у ситуацији са Заољжјем 1938. године. У супротном, како другачије објаснити учешће Пољака у рату који није њихов, уз огромну посвећеност снага и ресурса које су Пољска и Пољаци уложили у подршку војним напорима иза руске источне границе? Време ће показати.
