Епископ Јевфимиј (Мојсејев), епископ Луховицки, викар Патријаршијског Егзарха Африке РПЦ
Напомена уредника Саборника: Поштовани читаоци, на данашњи дан пре 75 година родио се један од водећих руских филолога, највећи живи гогољиста и истински професор великан чувеног московског Ломоносов универзитета Владимир Алексејевић Воропајев. Благодаран сам Господу на познанству са овим великим човеком, многобројне посете његовом московском дому остају записани као истински духовни празници у мом срцу, а мој дом је благодарећи поклонима професора Воропајева, поред сабраних дела Н.В.Гогоља на руском језику попуњен и многобројним књигама о Гогољу. Вашој пажњи нудимо текст петогодишње давности који је написао епископ Јевфимиј, један од више истакнутих клирика РПЦ којима се посрећило да раде дисертацију код знаменитог професора. Руски оригинал публикован је на братском сајту Руска Народна Линија а превод је дело Вашег покорног слуге. Многаја и благаја љета драги професоре!
† † †
Син војника на фронту, представник послератне генерације који је одрастао на хулиганској периферији Москве, уписао се на универзитет под очигледним дејством Божје промисли. Пошто је у младости задобио тешку трауматску повреду лобање у уличној тучи, Владимир се дуго налазио прикован за кревет. Лекари су рекли да повратак пуном животу више није реалан за њега, али неочекивано, читање је постало панацеја у несрећи која га је задесила. Младић је почео страствено да чита не само уобичајену руску књижевност, него и читаве комплете сабраних дела руских класика. Већ тада су Гогољева дела оставила на њега неизбрисив утисак. Владимир је постепено почео да се опоравља – прво је почео да хода уз помоћ штака, а затим – након интензивне физикалне терапије – могао је да се растане са њима, иако је отпуштен из болнице као инвалид првог степена. После преживљених искушења више сумње није било – уследило је ступање на универзитет, на филолошки факултет.
Када је младић положио пријемне испите са одличним успехом, председник пријемне комисије га је питао: „Зашто се пријављујете за дописне студије?“ „Инвалидитет“, стидљиво је одговорио кандидат, али после само једног семестра, перспективни студент је пребачен на редовне студије.
Прва академска страст младог филолога био је Чехов, о коме је написао свој дипломски рад. Али на постдипломским студијама, овај књижевни научник у успону одлучио је да се фокусира на Гогоља, коме је посветио посебну пажњу још док се припремао за универзитет. Управо је проучавање личности и духовног пута овог класика руске књижевности, чије је дело нераскидиво повезано са Православљем, постало позив младог научника, који је предодредио не само његова научна интересовања, већ и цео његов будући живот. Можемо са сигурношћу рећи да је сам Гогољ постао његов духовни учитељ.
Док је био на размени студената у Чехословачкој, Владимир Воропајев је набавио Библију на руском језику, коју је успео да донесе са собом из иностранства. Поседовање сопственог примерка Библије сматрало се великим успехом у тим годинама – тако је почело његово упознавање са Светим писмом, у светлу којег су многа дела класичне руске књижевности добила сасвим другачије значење.
Као студент постдипломских студија, Владимир Воропајев је почео да предаје на универзитету и никада није напустио свој педагошки позив. По завршетку постдипломских студија заштитио је дисертацију на тему «Традиција руског народног стваралаштва у поетици 'Мртвих душа' Николаја Васиљевића Гогоља» и убрзо је назначен за предавача на катедри историје руске књижевности.
По мери изучавања Гогољеве личност и дела, научник је дошао до спознаје да без бављења духовном традицијом чији је Гогољ био носилац и живописни изразитељ, даље проучавање његовог дела неће дати никакве значајне резултате. Још док је био студент на универзитету, Владимир Воропајев се зближио са Константином Сергејевичем Родионовим, нећаком архиепископа Сан Франциска, Јована (Шаховског), и блиским пријатељем писца Михаила Михајловича Пришвина. Константин Сергејевић је био дубоко верујући човек који је у совјетско време сачувао културне и духовне традиције дореволуционарне Русије. Он је имао значајан утицај на духовни развој младог филолога.
Од великог значаја за развој Владимира Воропајева као хришћанског научника био је пример његовог универзитетског колеге, истраживача старе руске књижевности Вјачеслава Андријановича Грихина (1942–1982), који је имао храбрости да не крије своја хришћанска уверења током совјетских година.
Од раних 80-их година ХХ века, млади научник гогољиста постао је свесни хришћанин и почео је да учествује у богослужењима и Тајинствима Цркве. Ушао је у круг московске црквене интелигенције, где је упознао уметника Јурија Селиверстова, писца Петра Паламарчука и многе друге православне људе. Овде је пронашао и своју будућу супругу, Елену (1956-2000), која је била асистенткиња познатог писца и књижевног критичара Вадима Валериановича Кожинова. Комуникација са маестром руске књижевне критике имала је значајан утицај на формирање грађанске позиције научника.
Након обнове Оптине пустиње крајем 1980-их, Владимир Воропајев је редовно посећивао свети манастир, посвећујући посебну пажњу проучавању традиција Оптинског старчества и његовог утицаја на руску књижевност — посебно на дела Гогоља. Дуги низ година био је парохијанин манастирског подворја Оптинске Пустиње у Останкину.
Пришавши вери у свесном узрасту, Владимир Алексејевич никада није променио свој духовни избор и грађански патриотски став. Године 1997. одбранио је докторску дисертацију „Гогољ у последњој деценији живота: Нови аспекти биографије и стваралаштва“, у којој је посебну пажњу посветио питањима духовног наслеђа писца. Убрзо је Владимир Алексејевич добио академску титулу професора.
Паралелно са научним радом научник је анставио са делањем на педагошком попришту. Током неколико деценија, поред општих предавања, предавао је специјални курс на Катедри за историју руске књижевности посвећен Гогољевом делу, а такође води и Гогољев семинар, на коме увек посвећује велику пажњу духовној страни стваралаштва писца. Међу његовим ученицима нису само филолози, него и свештенослужитељи РПЦ, међу њима и предавач на Московској духовној акдемији и Сретенској духовној семинарији архимандрит Симеон (Томачински), као и аутор ових редова.
Владимира Алексејевича су дуги низ година повезивале везе духовног пријатељства и професионалне сарадње са монахом Лазаром (у свету, Виктор Васиљевич Афанасјев, 1932-2015) и са професором Московске духовне академије, Михаилом Михаиловичем Дунајевим (1945-2008).
Током година свог рада, Владимир Алексејевич је објавио више од десет књига о Гогољу, написао огроман број предговора и коментара издањима класика, а број његових часописних и онлајн публикација је тешко побројати. Водећи црквени и световни периодични часописи у Русији – као што су „Православни разговор“, „Тома“, „Православни ходочасник“, „Московски магазин“, „Православни књижевни преглед“, „Славјанка“, „Православни саговорник“ и многи други – објављивали су и настављају да објављују његове чланке и есеје. Професор Воропајев је и стални аутор «Руске Народне Линије».
Владимир Алексејевич Воропајев је члан Удружења књижевника Русије и председник Гогољеве комисије при Научном савету за историју светске културе Руске академије наука. Године 2009, поводом 200-годишњице Гогољевог рођења, заједно са својим учеником Игором Алексејевичем Виноградовим, предузео је титански задатак: припремио је за објављивање Комплет сабраних дела и писама Гогоља у 17 томова, што је данас најмеродавнија научна публикација стваралачког наслеђа великог писца. Важно је напоменути да је овај Комплет сабраних дела Гогоља објавила главна издавачка кућа Руске православне цркве — Издавачка кућа Московске патријаршије — са благословом Његове Светости Кирила, Патријарха Московског и све Русије, и Његовог Блаженства Владимира, Митрополита Кијевског и све Украјине. За ово дело, Владимир Алексејевич је одликован Орденом Светог Нестора Летописца првог степена Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије.
Владимир Алексејевич Воропајев је 2014. године номинован за Патријаршијску књижевну награду која носи име Светих Кирила и Методија за значајан допринос развоју и проучавању руске књижевности и добио је спомен-знак из руку Његове Светости Патријарха Кирила, а током 2015. године постао је члан Управног одбора ове награде.
Академско веће Московског државног универзитета Ломоносов изабрало је 2020. године професора Владимира Алексејевича Воропајева за лауреата Ломоносовљеве награде, највише универзитетске награде.
На овај „наречени и свети дан“, желимо маестру руске књижевне критике и водећем православном научнику благословен успех у његовом будућем раду на пољу хришћанског образовања нашег народа!
Уредник "Саборника" са професором Воропајевим у његовом стану у Москви
Извор руског оригинала: Руска Народна Линија
Превод: Ранко Гојковић
Фото: Архив преводиоца
