Ина Царева
Напомена: Поштовани читаоци, Саборник је већ извештавао о "Данима Русије у Републици Српској" који су одржани у мају 2024. године у Бања Луци. Та манифестација завршена је у Банским Дворима предавањем уредника "Саборника" и сестре Ине Цареве о "Духовним србско-руским везама" (видео снимак можете погледати ОВДЕ). Вашој пажњи нудимо преведени текст веома интересантног излагања сестре Ине Цареве из Москве са поменутог догађаја. Модератор Трибине била је Милана Бабић као један од организатора манифестације "Дани Русије у Републици Српској", а Инин наступ преводио је Олег Солдат. Текст је штампан у Зборнику радова са поменуте манифестације, у издању Центра за друштвено-политичка истраживања из Бања Луке.
† † †
Xристос Воскресе, драги оци, браћо и сестре!
За мене је огромна част и радост и невероватна срећа чути тако лепе речи о себи. Да, када ме назову амбсадором Русије у Србији, то је невероватно. Веома сам срећна што се овде налазим. Ви сте сродне душе, и сродна срца, и сродне очи за мене.
Посебна срећа за мене је што се овде налазим управо у светле дане Васкрсења Христовог. Поготово се радујем што Ви у те дане организујете Дане Русије, овде, у Бања Луци, у тој најзападнијој тврђави Православља на планети.
Месец мај у Русији асоцира како на Васкрс, тако и на победу, јер је Мај 1945. године донео победу свету. И за мене је веома значајно што су Васкрсење Христово као и победа, као и Русија, у вашој свести спојени у једно.
Позвана сам да говорим на тему духовних веза Руса и Срба.
Нема јаче духовне везе, него бити заједно на Литургији.
И када сам се јуче, заједно са Вама, овде молила на Божественој Литургији у храму Христа Спаситеља, нисам знала да ли се налазим на небу или на земљи. Ове речи искористили су некада, на самом почетку руске историје, амбасадори кнеза Владимира, које је он послао да изаберу веру за руску земљу.
Они су посетили јудејску синагогу, муслиманске џамије, католичке храмове...
И на крају су стигли у православни храм Свете Софије у граду Константинопољу. И управо тамо су из усхићења естетског осећаја узвикнули ове речи. А када су се вратили, рекли су кнезу Владимиру да ће само Православље бити наша вера.
„Зашто?“ – упитао је кнез Владимир.
„Зато што ми нисмо знали да ли се налазимо на небу или на земљи“.
Ето тако, ја хоћу да Вам признам, да их сада коначно и ја разумем. Целу недељну Литургију јуче ме није напуштало управо то осећање.
Недељни дан који смо јуче празновали, 19. мај, интересантан је по свецима из календара које тај дан празнујемо.
Пре свега, ово је дан веома древног светитеља који је живео у давна времена, дан многострадалног Јова.
Чак и код других народа, небиблијских народа, постоји предање о неком страдалнику који је неправедно страдао, али је потом добио награду због своје благородности приликом ношења тог крста, тог страдања.
И није случајно да се управо на дан многострадалног Јова родио наш последњи Господар, Цар Николај. На тај начин, он је постао нови Јов. И србски народ, као нико други, ја то морам признати чак више него руски народ, разуме подвиг светог Цара Николаја. Ја видим да Срби више него Руси, схватају и у срцу носе подвиг Императора Николаја II Романова.
И овде бих истакла другу, веома важну духовну везу, веома важну за мене после заједничке молитве и свете Литургије. То је благородни однос према страдањима и подношењу страдања.
Храм светог Цара Николаја који се гради у Вашем предивном граду Бања Луци – изузетан је симбол Вашег дубоког разумевања тог подвига.
Свети Цар Николај је говорио да је он пре свега руски човек, његова душа је руска и навија за Русију. Свети Цар Николај је, наравно, увек наглашавао, да је он Рус и да наравно, највише воли своју земљу, којом је владао.
„Али после Русије“ – говорио је он – „ја сам, верујте господо, ја сам Србин. Због тога – говорио је Господар о себи – ја ћу се увек залагати и штитити интересе србске земље и србског народа, ма колико ме то коштало, свиђало се то некоме или не“.
На тај начин, наш Господар је сматрао себе Србином, а Ви га сматрате својим светитељем, србским светитељем. И то је задивљујуће, како име Руског Императора постаје уједињујуће за наша два народа.
Бања Лука, Бански Двори, мај 2024
Такође, јуче се празновао дан једног светог човека чије је име такође симбол страдања. У руском месецослову Руске Православне Цркве 19. маја се празнује дан мученика Вукашина Јасеновачког. Његова икона и његов лик постали су симбол страдања србског народа, како оног страдалог у Јасеновцу, тако и свуда у свим тужним данима ХХ, а такође и XXI века.
Мени се чак чини да је тај светитељ преузео на себе штафету Цара Николаја.
* * *
У другом делу мог наступа, хтела бих нешто рећи о теми рускости, открити појам рускости и шта је то Рус.
На свом Телеграм каналу и на другим друштвеним наступима ја се трудим да Русима говорим о томе шта је то Србија и ко су то Срби. Али није потребно да то Вама говорим, истина? Ви то одлично знате и без мене.
Због тога, ако дозволите, потрудићу се да укратко опишем појам рускости. Први аспект о коме бих желела да говорим, јесте тај сами материјални и географски апсект рускости.
* * *
Није тајна ни за кога да је Русија највећа земља на свету. Не треба доказивати да је Русија најсевернија земља на свету. Али не знају сви, на пример, да је Антарктида такође била откривена од стране Руса у XVIII веку.
Испада да, пошто је Антарктида била откривена од стране Руса и припадала Русима, Русија је на тај начин и најјужнија држава.
Јапан се сматра најисточнијом земљом на свету и назива се земљом излазећег Сунца. Међутим, географски то није сасвим тачно.
Постоје одређене територије које припадају руској федерацији, које су доста источније од јапанских острва. То се посебно односи на полуострво Чукотку и архипелаг острва око Чукотског полуострва. Испада да је најисточнија тачка Русије источнија од Јапана. То значи да је Русија најисточнија земља на свету.
Али интересантно је и то што Чукотка својом крајњом десном страном већ прелази на западну страну земљине полулопте. И те руске земље су западније од Хавајских острва и других западних земаља западне полулопте. Дакле, видимо да је Русија западнија од тих делова, што значи да је најзападнија држава на свету.
Сада, пријатељи, ако повучете праву линију крајњих тачака Русије, значи, од крајњег севера до крајњег југа, од запада до истока, онда добијамо крст величине целе земље коју је Господ створио.
Како је бити Рус са ове тачке гледишта? Само да знате, није то тако лако и добро осећати се тако поносном што живиш у тако великој земљи.
Када ти живиш на огромној територији, у тако огромном пространству, ти мораш да знаш да то некако испуниш. И теби може бити хладно, тебе може плашити бескрајност као што плаши малено дете.
И у сваком Русу живи тај задатак - да преобрази овај превелики простор, да га уклопи у себе, у своју људску природу, да се избори са овом хладноћом, са овим ветром, са овим вечним ледом, са мраком, са пространством, са потпуном несхватљивошћу, где је обала, где је почетак, где је крај. Није то лак задатак, да Вам искрено кажем.
* * *
Други апсект рускости можемо размотрити у социјалној или социолошкој равни.
Имам у виду огроман број народа, народности и чак и раса, које насељавају територију Русије и представљају руске људе. У Русији живи више од 200 народа и наша федерација је организована по националној линији, где у националним окрузима људи живе са својом владом, практично су аутономни и говоре својим језиком.
Наравно, постоји титуларна нација, по чијем имену се земља и зове, то јест, тај титуларни народ је руски народ.
Али то поново није толико повод за понос, колико је то велика одговорност. На пример, ја сам од школских дана, од нижих разреда, учена да доживљавам себе управо као човек који је дужан да брине, између осталог, и о другим народима. Иако сам још била млада ученица у школи.
На пример, ми смо имали школске дневнике. Вероватно сте и Ви имали дневнике у школи, јел тако? И у дневницима је на последњој страни списак предмета који се изучавају. Први предмет увек је био руски језик, а други предмет, ваш матерњи језик, потом иду математика, физика и тако даље.
И у почетку ја дуго нисам схватала зашто су руски језик и мој матерњи језик две различите колоне, јер је за мене руски језик мој матерњи језик. Али постепено ми је синуло да су мислили на сасвим друге људе, који су такође били Руси и руски људи, којима је њихов матерњи језик био потпуно другачији.
Ти људи су имали чак преимућство у односу на мене. Они говоре на два језика, а ја само на једном. Њима припадају две културе, а мени само једна. И у том смислу човек се чак тиме учи смирењу.
То вам не даје никакав понос што сте титуларна нација, већ напротив, понизите се и схватате да су ти људи на неки начин и богатији од вас. А ваш задатак је да очувате њихову културу и да се према њој односите са поштовањем.
* * *
И овде ми прелазимо на трећи, културни асект рускости.
Нећу вас изненадити ако кажем да бити Рус није ствар крви или генетске припадности. Рускост је такав систем вредности када су руски језик, руска књижевност, руска култура и идеално, наравно, руско Православље, одлучујући за вас и у складу са њима градите свој живот.
Са тачке гледишта културног феномена рускости, ја бих желела да рускост дефинишем као прихватање других народа и других култура.
Руски човек од других народа се разликује тиме што је он способан да увиди и да оцени лепоту других језика, других традиција, и да не говори увек „ја волим своје, моје је боље, зато што је то моје“. Нама то није својствено.
Странци су често са чуђењем примећивали да руски човек може да изучи културу Француске, на пример, француског језика, или Јапана, или Кине, а са супротне стране то тако не функционише. Ни западни, ни источни човек, не може да изучи рускост.
Како то сада функционише у практичном животу? Па, узмимо као пример данашње санкције.
Само што је почела СВО, свуда је кренуло такозвано укидање руске културе. И истовремено са политиком коју је водила Руска Федерација, дела Чајковског и Шостаковича су свуда избрисана са репертоара свих позоришта у западним земљама.
Због чега данас говорим о томе?
Ово је изненађујуће за Руса. Ми никада нећемо рећи да је, на пример, Шекспир лош, јер Англосаксонци сада воде антируску политику. Или, на пример, нећу да учим француски, напуштам одсек за француски језик јер ми се не свиђа француски председник Макрон. За руски менталитет таква логика је потпуно незамислива.
Руска мисао и руска душа су такве да могу да прихвате цео свет у себе, а да га притом не униште.
Завршавам. Руска култура и рускост је схватање да је твој задатак у овом свету стваралачки преображај стварности. Руско биће је свест о личној судбини као задатку стваралачког преображаја света.
Наравно, неопходно је почети од самог себе и свој живот и своју душу претворити у ту тачку где се пали светлост, у та уска врата, иза којих почиње Царство Небеско.
И руски језк, и руска култура, и руско Православље, садржи у себи управо то васељенско, и бригу о васељенској култури и о свим народима. Не у католичком разумевању те речи, да ћемо ми заузети цео свет и биди владари.
Само добровољно се може приступити систему руских вредности и само путем личног подвига, личне аскезе и чак те саме жртве, са којом сам почела своје излагање.
Нисам случајно поменула преображење.
Ради се о томе, да ће у храму светог Цара Николаја у Бања Луци централни олтар бити оплтар Пребражења Господњег. Да, и само бочни олтари су посвећени руским и српским светитељима.
О чему нам то говори? О нашим неуништивим руским и србским духовним везама.
Бански Двори, 20 мај 2024, с лева на десно: Ранко Гојковић, Милана Бабић, Ина Царева, Олег Солдат
И руски људи, и србски народ, једном мишљу гледамо и на задатке човека у овом свету као на преображај стварности у Божанској Промисли. Трудимо се да живимо тако да Царство Божије дође у наше животе.
Не у комунистичком поимању тог земаљског раја, наравно, него у Јеванђелском, када Господ говори да је Царство Божије унутра у нама.
То ме испуњава радошћу, увереношћу и знањем тога, да је победа већ остварена. Хвала на пажњи драга браћо и сестре! Христос Воскресе!
Ина Царева, Бања Лука, 20. маја 2024.године
Са руског посрбио: Ранко Гојковић
Текст је штампан у двојезичном зборнику "Дани Русије у Републици Српској", Бања Лука 2025.
