Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, већ сам написао један текст (видети ОВДЕ) као реакцију на веома лош видео материјал оца Георгија Максимова (видети ОВДЕ), а овај текст представља дораду мог коментара на сајту Стање Ствари, испод превода текста видео обраћања оца Георгија Максимова. Понављам, знао сам да је отац Георгиј Максимов био противник канонизације Светих Царских Мученика, међутим, пошто сам читао (и преводио) многе његове веома лепе беседе на Јеванђелска чтенија, морам да признам да сам шокиран оваквим духовно незрелим видео материјалом који је публиковао.
Ко је гледао филм Никите Михалкова „12“, сетиће се да су сви били спремни да донесу пресуду на основу мноштва подударности, али један је посумњао и помолио се пред иконом Пресвете Богородице и тражио је да седну и разговарају, да се провери чињеница да је нож, као оружје убиства, наводно био нека врста посебног ножа који се „не може нигде набавити“. И као резултат тога - „па, само да попричамо“ - неколико сати касније сви поротници су променили своје гледиште у супротно и ослободили младића.
Методолошки је погрешно прихватати свакојака сведочења, а не бавити се питањем: ко је пружио те „доказе“ и каква је духовна и морална природа самих сведока и њихових мемоара? Читава плејада дубоко неморалних људи, масона и револуционара, провејава иза стварања мита о Распућину као развратнику, а помињу се или се не помињу у овом несрећном видеу - Белецки, Хвостов, Гучков, Миљуков, Керенски, Джунковски, Феликс Јусупову, растриг Илиодор (одрекао се Православља у званичном писму Синоду РПЦ, незахвалник који је као млад монах молио Распућина да ургира да га не пребацују у Минск за шта је већ био добио указ), Манасевич-Манујлов, Арон Симанович, кнез Андроников, Прувагин – све су то хуље чија сведочења пристојан човек не би смео узимати у обзир. Просто, данас се знају подробности о везама ђавоиманог растрига Илиодора са бившим губернатором Москве масоном Џунковским и управо после сусрета ове двојице усредио је срамни напад на Григорија Распућина на Јарославском подворју. На жалост, свесно или несвесно, и епископ Гермоген, касније свештеномученик, наседа на „поуздане доказе и убедљива сведочанства“ која му сервира Џунковски преко Илиодора.
Крајем новембра 1909. године, Распућин и Илиодор су отпутовали директно из Царицина у старчево родно место у селу Покровско. Успут је Григориј Јефимович много причао о себи и био је искрен. А већ у самом Покровском показао је монаху писма од Царице и Царске деце. Откривши наводно компромитујуће значење у писму Царице (Царица Александра је написала да током молитве као да осећа Распућинове руке), Илиодор је украо шест писама, укључујући и она од цареве деце. Незахвални монах је успео да посети и „локалног свештеника, коме је Распућина описао као ниткова и развратника“.
Те године захладнили су односи Царице Александре са њеном сестро, Јелисаветом, а Николај II је подржао епископа Гермогена који се противио идеји да кнегиња Јелисавета после убиства њеног мужа Сергеја Александровића добије црквено звање ђаконисе у Марта-Маријином манастиру. Распућин је такође подржао Цара и епископа Гермогена по питању ђакониса. Реакција на ово било је тајно формирање анти-Николајевске коалиције у Москви, а Распућин је постао главна мета њихове мржње. Прелешћени Илиодор који је већ болесно мрзео Распућина, налагао је Гермогену о „резултатима“ свог путовања у Покровско, представљајући украдена писма као доказ. Гермоген је био човек високог морала али и врелог темперамента и поверовао је ништарији доушнику без провере чињеница и намеравао је да протера Распућина са двора. Без трезвеног размишљања и провере, одлучио је да се Григорије Јефимович намами у Јарославско подворје — резиденцију архиепископа Гермогена — „да га тамо разоткрију, затворе у соби и не дозволе никоме да му се приближи чак ни храну да му донесе док Гермоген не падне Цару пред ноге и да измоли га да избаци „развратника“. Формирана је „група за хапшење“, у којој су, поред Гермогена и Илиодора, били: јуродиви Митја Козељски, публициста И.А. Родионов, три свештеника - Ледовски, Сошественски и Стефан Твердински - и трговац Чернишев. Мучно је описивати скандал који се одиграо 16. децембра 1912. године када је спеткарош Илиодор довео Распућина у Јарославско подворје. Чим је старац ушао у архиепископске одаје, малоумни Митја је почео дивљачки да кричи: „Ах-ах-ах! Ти си атеиста, увредио си многе мајке! Увредио си многе дадиље! Живиш са царицом! Ти си нитков!“ Старац је одговорио – не, ти си атеиста, а лудак је јурнуо да старца ухвати за међуножје.
На жалост, у тој идиотској сцени и епископа Гермогена је обузела „психологија масе“ лудака којима је био окружен, па је и он јурнуо са крстом у руци на старца Григорија који није схватао шта га је снашло, вриштећи је говорио „говори ђавољи сине,… да ли је отац Илиодор говорио истину о теби?“ и ударао је старца крстом по глави. Распућин је једва успео да се отргне и побегне од својих мучитеља. Старац је већ следећег дана био спреман да све опрости али на жалост, није било разумевања са друге стране. Управо је тај скандал скренуо пажњу јавности на Распућинову личност и скандалисти око „московског кружока“ масона Џунковског су то једва дочекали да распирују скандал, наравно, на свој начин тумачећи шта се догодило и клевећући старца Григорија.
Тешко је посумњати у поквареност и лоше намере епископа Гермогена, сигурно је и он, када је увидео да је Илиодор ђавоиман и да се одрекао Православља, схватио да се огрешио о старца Григорија. Када је Царска породица била прогнана у Тобољск, он је покушао да олакша њихов положај али су се због тога бољшевици жестоко са њим обрачунали – везали су га за точкове пароброда и покренули мотор тако да су га лопатице потпуно раскомадале. Једноставно, имајући у виду контекст многих оптужби против старца Григорија, грех је судити му занемарујући тај контекст. Не може се оспорити мученичпки венац епископа Гермогена, али ако знамо да је ђавоимани растриг Илиодор уз помоћ антихришћанске масонерије одговоран за ту одвратну клевету на старца Григорија, неморално је позивати се на то да су Григорија осуђивали сви ти светитељи, па и поступак епископа Гермогена може да се сагледа у сасвим другачијем светлу од оног који покушава да нам прикаже отац Георгиј Максимов.
Даље, не могу да верујем да отац Георгиј не зна да је Гучков био апсолутно бестидни револуционар, каква сведочења се могу озбиљно узимати од њега? Он је био централна фигура која је вршила координацију у завери против Царске породице, управо он је био тај дистрибутер фалсификованих „еротских“ писама које је Царица наводно писала Григорију Распућину (фалсификат тих писама је касније чак потврдила и истрага масонске владе Керенског, пре доласка на власт црвених звери).
Новоселов је био прерушен у православног религиозног писца, а његови текстови о Распућину су гомила гнусних лажи која нам се данас представљају као непобитни докази развратности Распућина.
Вера Жуковска је била сатанисткиња која је учествовала у „црним мисама“, Тамара Радзјанко је била жена официра и као мајка двоје мале деце са њим дозволила је себи везу са италијанским официром и на крају је завршила у лудници.
Да кажемо неколико речи и о Великом кнезу Николају Николајевићу и разлозима за његову мржњу према Распућину и црногорских сестара, кћери краља Николе. Пре свега, треба рећи да је Царска породица прекинула контакт са две сестре, због њиховог незаконитог и окултистичког деловања. Дакле, по законима Руске Империје, брак великог кнеза Николаја Николајевича са Анастасијом Николајевном (кћерком црногорског краља Николе) био је незаконит, јер је са њом живео блудно пре њиховог брака. Николине кћерке су сматрале Распућина (а не свој неморал и окултизам), кривцем што је Царска породица прекинула општење са њима.
Могло би се још много и нашироко писати о неморалу оних који су оптуживали Распућина, али овде ћемо се зауставити. Дакле, веома интересантна екипа, сад ми треба да верујемо да су сви ови ниткови у праву?
Са друге стране у видеу се не помиње резолуција епископа Тобољског и Сибирског Алексија (Молчанова) од 31. октобра 1912. године, којом су окончане дугогодишње неосноване оптужбе Г.Е. Распућина за наводно хлистовство.
Даље, логично је ако неки светитељи говоре негативно о Григорију али када неки говоре позитивно, то су они наводно, иако светитељи, у заблуди. Значи, Свети Царски Мученици су могли да буду у заблуди у односу на свог пријатеља, а велика кнегиња Јелисавета, свештеномучених Гермоген или свештеномученик Владимир нису могли бити у заблуди??? Неозбиљно је после овакве недоследности говорити да је „непоштовање речи тих светитеља исто као пљување по њиховом гробу“. По тој логици оца Георгија Максимова, може се закључити да се може пљувати по гробу Светих Царских Мученика, или Николаја Гурјанова и оца Кирила Павлова, великих духоносних стараца. Значи ли то да ова два поштована стараца, којима су хиљаде истински православних хришћана долазили на духовно окрепљење, били у дубокој заблуди у вези са Григоријем Распућином? Опростите, за мене то представља покушај да се прикрије права истина.
Уосталом, има много случајева када се мишљења великих светитеља нису подударала. Сетимо се неслагања светог Игњатија Брјанчанинова и Теофана Затворниак о учењу о анђелима. Или сукоба светог Кирила Александријског и светог Јована Златоустог, два истинска стуба вере Христове. Када су мошти Светог Јована Златоустог донете у Цариград 417. године, Свети Кирило је написао: „Ако је Јован епископ, зашто онда Јуда није апостол?“ Да ли је пљување на њиховим гробовима ако данас неко лепо мисли о једном или другом?
Чињенице да су мишљења ових светаца које наводи отац Георгије била заснована на лажним списима Новоселова, болесној машти Илиодора и кршењу тајне исповести од стране архимандрита Теофана (касније епископа), отац Георгије не узима у обзир.
Даље, отац Георгија такође у овом видео материјалу уопште се не обазире на мноштво истинитих материјала објављених током последњих неколико деценија, који убедљиво доказују да је Григорије Распућин био жртва свеобухватне клевете противника монархизма и Светог Цара Николаја и његове честите породице. Пре свега важно је подсетити да је митрополит Макарије за Григорија Јефимовича рекао да је „он моралан човек - клеветају га да је развратник и пијанац“. На те речи отац Владимир се запитао: „Каквог смисла има да царичина сестра, велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, као несумњиво побожна, скромна монахиња, клевеће тобољског сељака?“. На ту дрскост митрополит Макарије му одговара: «Вы срамотите Цара својим писањем о Григорију». Налазећи се у таквом болесном стању духа отац Владимир је у почетку поздравио масонску Фебруарску револуцију и чак на Крстопоклону недељу Великог поста поводом револуције служио молебан у црвеној празничној одежди. Истине ради мора се рећи да се отац Владимир касније покајао (али факт остаје да је пропаганду против Распућина водио у прелешћеном духовном стању). Наиме, 22. јануара 2018. године на заседању помесног сабора РПЦ изјављује следеће: „Ми смо свргли Цара и потчинили се Јеврејима!... Сабор, као једина легитимна и истински изабрана скупштина народа, мора рећи народу свету истину, ... да је у фебруару-марту извршен насилни пуч, што је за православног хришћанина кривоклетство које захтева очишћење кроз покајање. Тек након свенародног, искреног покајања, земља ће се помирити и оживети, а Бог ће нам пружити своју милост и благодат“.
Дакле, када треба да верујемо оцу Владимиру? Када је говорио против Распућина како нам то сугерише отац Георгије у свом видео материјалу, када је радосно славио свргавање Цара и пљувао по Распућину? Или када се, само неколико месеци касније, покајао и променио мишљење, рекавши да је Цар свргнут и да је почињено кривоклетство? Лично више верујем покајном духу оца Владимира него његовим клеветама у време духовног прелешћења.
Навешћу само део изузетно вредних књига које обесмишљавају прљаву пропаганду против Свете Царске Породице преко њиховог пријатеља старца Григорија Распућина (сам себи постављам питање – да ли је потребно православном човеку објашњавати ко је и тада држао најважније медије под својом контролом?): Александар Боханов «Истина о Григорију Распућину», Олег Платонов «Живот за Цара»; Јури Расулин «Освета непријатеља људског рода» и «Хроника великог пријатељства», Игор Јевсин «Григорије Распућин. Прозорљивост, чудеса, пророчанстства», потом неколико томова истраживања православног историчара Сергеја Фомина. Потом књига историчара и руководилаца музеја «Јусуповски дворац» Нине Кукурузове и Олге Уточкине «Григориј Распућин. Реквијум» са поднасловом «Руска трагедија кроз лаж и митове». У тексту за који сам навео линк већ сам указао на књигу «Вериге љубави» (коју поред књиге Платонова поседујем у својој библиотеци, остале поменуте у електронском облику).
У видеу се тврди да се Цар хладно и равнодушно односио према Григорију Јефимовичу и да је наводно толерисао његово присуство само због своје супруге. То апсолутно демантују успомене Ане Вирубове и дневник самог Цара Николаја који се према Григорију Распућину односио веома топло, као према истинском брату У Христу, а не онако како то описује отац Георгије. Цар је укратко записао о овом последњем сусрету у свом дневнику за 26. новембар 2016. године: „Увече смо седели са Ањом и Григоријем до 11 сати.“ А у свом дневнику за 21. децембар 2016. године, на дан сахране Григорија Јефимовича, цар га је назвао незаборавним — то јест, веома драгим његовом срцу — а његове убице — чудовиштима.
Даље, у видео материјалу оца Георгија царска деца су приказана малтене као сасвим мала и незрела деца која су „гледали Распућина кроз мајчине очи“ и да је само најстарија Олга била здраворазумна, док су остали још увек били „врло млади или деца“. То једноставно није истина, у тренутку убиства Григорија Распућина Олга је имала 21 годину, Татјана 19, Марија 17, Анастасија 15 и Алексеј 12 година. Олга и Татјана су тада већ радиле као болничарке. Знајући колико су то била деца чистог хришћанског срца и васпитана у јакој вери, сматрам да је увреда за чисто срце ове анђеоске царске деце тврдити да су она могла волети развратног човека. Апсурдно је тврдити да су та деца о Распућину судила само „очима своје мајке“. То су већ биле младе истинске личности које су апсолутно могле да суде сопственим расуђивањем, а не мајчинском сугестијом.
У овом видео материјалу наведено је да је наводно 17 светих људи негативно судило о Распућину. Лично са Григоријем познавали су се њих 9: свештеномученици Гермоген (Долганев), Серафим (Чичагов), Јован (Вострогов), Тадеј (Успенски), Михаил (Макаров), свештеник исповедник Роман Медвед. Остали поменути светитељи никада нису видели очима старца Григорија, притом свештеномученик Силвестер Омски и преподобни Алексеј нису изнели никакво негативно мишљење о Распућину. Да ли би било који судија могао доносити пресуду о некој личности на основу исказа људи који ту личност никада у животу нису видели?
Од ових који су познавали Распућина, више неутрално него негативно мишљење изнели су свештеномученик Серафим (Чичагов) и светитељ Макарије (Невски). Наш Мардарије је износио негативно мишљење о њему али такође без јасне осуде (можда и због веровања црногорским принцезама, кћеркама краља Николе, које се нису баш прославиле моралношћу, једна је постала љубавница масона великог кнеза Николаја Николајевића а за обе се везује окултистичко деловање). Апсолутно је спорно и светог Јована Кронштатског стављати као некога ко је осудио Григорија Распућина. Постоје и посредни докази за ову тврдњу. У књизи „Пшеница и кукољ“, аутора Томаса Батса пише: „Ана Вирубова, која је добро познавала оца Јована Кронштатског, сведочи да је отац Јован упознао Григорија Распућина рано у свом животу у Санкт Петербургу и сматрао га је „...поклоником са даром молитве“.
У видеу је за Тадеја (Успенског) речено само да је наводно „зажалио што је примио Распућина с поверењем“. Свештеномученик Макаров је зависио од епископа Гермогена (који јесте мученички пострадао али већ смо описали скандал на Јарославском подворју који је имао иза себе пре свог мученичког страдања) али упркос томе никаква негативна сведочанства није изнео Макаров о Григорију Распућину.
Тако да изјава оца Георгија са крају видеа „Распућин очима руских светаца“ о сведочењима „многих светаца који су познавали овог човека и сведочили о њему сасвим недвосмислено“ у суштини нема никаквог основа. Јер су само два свеца који су лично познавали Григорија Распућина изнела оптужбе против њега. Оптуживало га је још шест који га нису ни познавали – поставља се питање да ли се оптужбе против човека кога не познајете могу узимати као валидне за осуду тог човека? Све у свему, не може се рећи да је било много светитеља који су оптужили старца Григорија како то тврди отац Георгије Максимов.
Као што сам у претходном тексту навео, апсолутно верујем духоносним старцима Николају Гурјанову и Кирилу Павлову да су се света кнегиња Јелисавета и епиксоп Теофан Полтавски покајали због свог греха према мученику Христовом Григорију Распућину.
Чињеница да је Григорије Распућин „оверен“ метком из пиштоља енглеског агента (Цар Николај је знао за резултате истраге после извађеног тела старца Григорија из Неве, али није желео да квари односе са савезници до завршетка рата, ти лажни савезници су му на крају дошли главе као и његовом пријатељу Григорију Распућину) тешко да говори у прилог да је Распућин био развратник. Зашто би англосакси као највећи мрзитељи руског Православља убијали развратног пријатеља Царске породице?
На крају, дужан сам да кажем пар речи и због чега је мени толико стало до Истине о старцу Григорију Распућину. Милошћу Господњом посетио сам много православних светиња од Свете Горе, преко свих србских земаља, Русије, Украјине и Белорусије, Румуније, Грчке… и наравно осетио велику благодат у многим од тих светиња. Велику благодат осетио сам и на месту некадашње капеле посвећене преподобном Серафиму Саровском у Царском Селу код Петрограда, где је првобитно био сахрањен старац Григорије Распућин. Данас је тамо постављен спомен крст са натписом који подсећа да је велики старац ту био сахрањен. Осетивши ту благодат, тада сам од свог пријатеља Анатолија Степанова чуо за чудесну пројаву Божије милости на успомену на старца Григорија која се пројављује сваке године, у децембру. Без обзира на време или мраз, на дан убиства старца Григорија врба процвета на месту Распућиновог гроба, а цветање траје само петнаест минута... После те посете купио сам неколико књига у Русији о старцу Григорију и почео озбиљније изучавати све што је везано за његов живот.
Поузданост у веровање да је велики старац, мученик Григорије Распућин оклеветан, улила су ми и два велика руска старца, може се рећи наша савременика – Кирил Павлов и Николај Гурјанов. Отац Кирил Павлов једном приликом је рекао о Распућину: „Можда је и Распућин имао неке слабости и немоћи уобичајене за сваког човека, али не и оне које му се приписују. На Страшном суду све ће бити представљено у истинском виду“. Задивио сам се кад сам схватио колико је упечатљиво прецизно видовити старац Кирил (Павлов) пренео речи самог Григорија Распућина Новог, који је рекао: „Невин сам по оптужби. Видећемо се на суду Божјем! Тамо ни сва колена земаљска неће оправдати ове ораторе“.
Архимандрит Кирил (Павлов) је о другом великом поштоваоцу старца Григорија Распућина, протојереју Николају Гурјанову, написао следеће: „У наша последња времена, старац Николај је светило, слично Серафиму Саровском“.
Наводим једно размишљање великог духоносног старца Николаја Гурјанова: „Епитимију носи јадна Русија... Неопходно је очистити сећање на старца од клевета... То је неопходно за духовни живот целе Руске Цркве“.
Отац Николај је у својим молитвама разговарао са светитељима. И духовно је расуђивао да је Григорија Распућина свети и праведан човек. Сам отац Николај је тврдио да је те је информације „добио од Господа и Светих Царских Мученика“.
Пошто Архијерејски сабор није канонизовао Распућина као остале Царске Мученике, отац Николај је био веома огорчен и сам је предузео активности да се старац Григорије Распућин прослави као свети мученик. По његовом благослову написано је Житије старца Григорија и Акатист њему посвећен. Поред тога он је благословио да се одсликавају његове иконе. Те иконе он је држао у својој келији, а њихове фотографије даривао је стотинама својих духовних чеда.
Након блаженог упокојења старца Николаја, његови поштоваоци су насликали његов лик - у једној руци свештеник држи крст, а у другој малу икону мученика Григорија. У септембру 2002. године икона је почела обилно да мироточи. Тада су снимљене фотографије тог чуда на којима се јасно виде крупне капљице од мироточења. Фотографије мироточиве иконе су се репродуковале и једна од њих је стигла у Јекатеринбург, до слушкиња Господњих, сестара Јелене и Вере. Оне су веома поштовале оца Николаја и мученика Григорија, па су почеле да се моле пред фотографијом која је доспела у њихов посед. Време је пролазило, а папирна фотографија у њиховом дому почела је да мироточи.
У документарном филму „Мученик за Христа и за Цара Григорије Нови“ (режија Виктор Рижко, 2009) приказује се обилно мироточење разних икона и фотографија старца Григорија.
Године 2004, у Иваново-Вознесенску, икона са оцем Николајем, царевићем Алексејем и старцем Григоријем коришћена је за исцељење умирућег четрдесетогодишњег човека, коме је, према речима лекара, остало само неколико сати живота. До данашњег дана је жив и сведочи о чудесном исцељењу пред поменутом иконом.
Навео сам само мали део видљивих чудеса којима је Господ прославио два Своја велика угодника – старца Николаја Гурјанова и мученика Григорија Распућина – Новог. Њиховим молитвама нека Господ подари истинско созерцање и оцу Георгију Максимову. Надам се у Бога, знајући за многе лепе и уистину мисионарске беседе оца Георгија Максимова, да ће схватити своју заблуду по питању мученика Григорија Распућина – Новог и принети плодове покајања, као што је то учинила света кнегиња Јелисавета и велики аскета епископ Теофан Полтавски.
