Већ смо на овом порталу писали о неким знаменитим Србима у руској историји и знаменитим Русима у српској историји. Међутим, било је неколико истакнутих српских породица које су у више генерација изнедриле истакнуте појединце који су оставили дубок траг у руској историји. Архимандрит Нићифор Дучић наводи тежњу за очувањем вере као разлог за одлазак чувене породице Милорадовић у емиграцију, а то је у ствари био мото и одласка у Русију и породица Шевић и Зорић о којима такође пишемо у овом тексту: “Породица вјером није хтела да преврне па је радије пристала да тужна срца напусти своју Отаџбину”. Историја ових породица показује да их је Господ и преко њихових потомака наградио због те тежње за очуањем вере, због нежељења „да преврну вером“ како рече велики Архимандрит Нићифор Дучић.
Интересантна је супротна закономерност приликом одласка на Запад. Ако је неки Србин благодарећи свом високом дару оставио на Западу значајан траг у некој области пројаве људског духа, он је углавном или остајао без порода или се на њему „завршавала знаменитост“, за разлику од читавих покољења у једној породици знаменитих Срба који су се прославили у Русији. То само потврђује речи Данилевског да искакање из свог цивилизацијског типа, у другој цивилизацији претвара човека у обичан сурогат. То само доказује да су приче српских евроунијата о „благодатима евроатланских интеграција“ само патолошка прича, јер брак између крвника и жртве није ништа друго него патолошка појава која може довести народ само до тужног резултата израженог у девизи – ко неће брата за пријатеља, имаће крвника за господара…
Милорадовићи у руској историји
Милорадовићи су знаменита породица која је много задужила и српску и руску историју. У српску историју улазе пре свега као задужбинари велике православне светиње у Херцеговини, манастира Житомислић покрај Мостара. У руску историју улазе у епохи Петра I, када је Цар тражећи искусног агента за дизање православних Словена против турског ропства, ставио свој избор на Михаилу Илићу Милорадовићу који је у Русију стигао заједно са браћом Гаврилом и Александром. Ова грофовска породица имала је више истакнутих појединаца, о легендарном генералу и грофу Михаилу Милорадовичу, хероју Отаџбинског рата и војном губернатору руске престонице, писали смо у појединачном тексту, овде укратко о осталим представницима ове знамените породице.
Милорадович, Михаил Иљич (?—1726) — Гадјацки пуковник Војске Запорошке. Преко писма грофа Головкина, по личном указу Цара Петра I (по препоруци Саве Владиславића), Михаил Иљич Милорадович је позван да заједно са капетаном Иваном Ивановичем Лукачевичем однесе житељима Црне Горе и Херцеговине предлог о заједничкој борби против Турака. Они су 3. марта 1711. године стигли на Цетиње и био је то почетак стављања српског питања на дневни ред од стране Руског царског двора које је скоро два века представљало важно питање целокупне европске политике, а видимо да ни данас због антиправославне политике западноевропских држава, српско питање није ни приближно решено.
Милорадович, Пјотр Степанович (ок. 1723—1799) — последњи пуковник Черниговског пука Запорожске козачке војске, генерал-мајор руске армије. Окончао је Кијевску духовну академију, учесник је Руско-Турског рата 1735-1739. године, 20. марта 1738. године почео је да служи у Српском хусарском пуку. Генерал-фелмаршал Разумовски и генерал-ашнеф Долгоруков-Кримски изнели су низ похвала на руковођење пуком од стране Милорадовича. За време његовог живљења у Чернигову, то је било месташце од око 4 хиљаде људи. Петар Милорадович је много урадио за унапређење овог градића, Чернигов је подељен на улице и квартове, црквена парохија практично је саграђена новцима његовог оца, а његови сељаци који су му били додељени учили су у црквено-парохијској школи. Пјотр Степанович је волео много да чита, иза себе је оставио и велику библиотеку са најбољим издањима Кијевско-Печерске лавре, тамо се налазила и Јелисаветинска библија, Патерики, синопсиси, Ролен у преводу Третјакова, преводи старих романа, Кадмо и Хармонија, војни приручници…
Милорадович, Андреј Степанович (1727—1796) — генерал-поручник, учесник руско-турског рата 1768—1774 године. По окончању Кијевске духовне академије брзо ступа у војну службу. Учесник седмогодишњег рата са Пруском, где је стекао неколико чинова, а када је почео рат са Турском одмах се овенчао славом. Под знамењима армије Рјуманцева са 1 800 пешадинаца и 300 козака прешао је на другу страну Дунава и код Мачине разбио турски корпус са 7 хиљада војника. О том подвигу Милорадовича Румјанцев је подробно известио Царицу Јекатерину II. За тај изузетни ратни подвиг добио је орден Свете Ане Првог реда, а Царица Јекатерина II чак је о њему писала и у писмима Волтеру. Руска историографија као хероје битке код Козлужде (1773) сматра Суворова, Озерова и Милорадовича а за целу кампању 1771-1774. године Милорадович је добио орден Светог Ђорђа III степена. Орден Светог Владимира другог реда и орден Светог Александра Невског стиче 1786. године, а 1789. године стиче чин генерал-поручника. Ивер не пада далеко од кладе, његов син, знаменити Михаилу Андрејевич Милорадович овенчао се бесмртном славом великог руског војсковође. А о Андреју Милорадовичу, бираним речима је његовом сину говорио легендарни Суворов.
Милорадович, Григориј Петрович (1765—1828) — Малоруски врховни судија, Таврически губернатор, државни саветник. Једини син генерал-мајора Петра Степановича Милорадовича. Преко десет година провео је на различитим студијама и усавршавањима у иностранству, био познаник са Данилевским а као професор о њему се веома похвално изражавао чувени Емануел Кант. За савесно обављање многих државних службених дужности награђен је орденом Свете Ане првог реда, као Тајни саветник добио је орден Светог Владимира другог степена и те године постаје Таврически губернатор. Био је и веома успешан привредник који је унео многе новине и олкашице у животу руског сељака.
Милорадович, Михаил Андрејевич (1771—1825) — гроф, пешадијски генерал, Петроградски губернатор. О њему смо опширно писали у појединачном тексту.
Милорадович, Александр Григорјевич (1793—1868) — руски државни делатник, учесник Отаџбинског рата 1812 года, цивилни губернатор Чернигова, стални државни саветник. Старији син Григорија Петровича Милорадовича. Изузетно верујући човек, веома поштован од стране ректора Черниговске богословије, сахрањен у Тројицко-Иљинском манастиру.
Милорадович, Алексеј Григорјевич (1794—1825) — учесник Отаџбинског рата 1812 године. Рођен у породици Малоруског врховног судије и губернатора Тавричевског, по оцу близак род грофу Михаилу Милорадовичу, по мајци државном канцелару кнезу Виктору Павловичу Кочубеју. Носилац ордена Светог Владимира четвртог реда са лентом, као и пруског ордена Pour le Mérite за бој под Буаценом. Носилац је Златног мача са натписом “За храброст”, а после Куљмске битке Милорадович је добио пруски Жељезни крст. За храброст исказану у чувеној “Бици народа” одликован је орденом Светог Станислава другог реда. Са руском војском ушао у Париз и у Отаџбину се вратио као гардијски официр омиљеног Царског Семјоновског пука.
Милорадович, Григориј Александрович (1834—1905) — гроф, генерал-лајтнант, историчар. Старији син Александра Григорјевича Милорадовича. Био је задужен за школовање нижих чинова Коњичког гардијског пука, био је библиотекар пука. Носилац ордена Свете Ане трећег реда. Указом Цара Александра II, у знак сећања на грофа Михаила Милорадовича, Григорију је 1873. године додељена грофовска титула, са правом наслеђа најстаријег потомка, а 1875. Године дозвољено му је да носи наследни Крст ордена светог Јована Јерусалимског. За време Руско-Турског рата (1877-1878) био је у свити Цара Александра II. После чувене битке за Плевну награђен је Златним мачом са натписом “За храброст”, а 1878. године произведен је у генерал-мајора. За сенатора изабран 1904. године, 13. августа 1905. године се упокојио.
Милорадович, Леонид Александрович (1841—1908) — руски дипломата, публициста и државни делатник, Подољски губернатор. После окончања Александровског лицеја почиње са службом у МИП-у, убрзо упућен у мисију у Штутгарт и при руској амбасади завршава курс на Хајдербершком и Бонском универзитету. Кијевски вицегубарнатор и Подољски губернатор, вероватно би у државној служби постигао много више да се није у иностранству залудео левичарским идејама Херцена после чега је био дуго времена и под тајном присмотром.
Милорадович, Николај Емануилович (1847—1917) — генерал-лајтнант, начелник 52-ге пешадијске дивизије. Завршио је Петровски Полтавски кадетски корпус, Друго војно Константиновско училиште, у војну службу ступа у 106-ом пешадијском Уфимском пуку. Прошао је све војне чинове до генерал-лајтнанта, завршио је Николајевску Генералштабну академију. Учесник Руско-Турског рата 1877-1878. За шта стиче орден Свете Ане трећег реда са мачевима и лентом, као и Светог Станислава са мачевима. Био је међу оснивачима Кијевског клуба руских националиста, умро у Кијеву 6. априла 1917. године.
Милорадович, Сергеј Дмитриевич (1851—1943) — руски уметник, сликар. Био је историјски и жанровски сликар, педагог, академик Царске уметничке академије. Био је и црквени чтец, сликао је и сцене из истрије духовенства, монаштва, раскола. Познате су његове слике: “Одбрана Тројицко-Сергијевске лавре”, “Патријарх Гермоген”, “Протопоп Авакум иде у Сибир”, Уочи Васкрса” итд. био је професор живописа у Московском училишту живописа, учествовао је у комисији за рестаурацију Успењског сабора Московског Кремља. У совјетском периоду није се бавио сликањем.
Милорадович, Владимир Родионович (1851—?) — друштвени делатник, члан III Државне думе од Полтавске губерније. Обављао је различите правосудне и државне послове, после крваве 1917. године не зна се ништа о његовој судбини.
Милорадович, Дмитрий Николаевич (1869—?) — морски официр и друштвени делатник, члан II Државне думе од Полтавске губерније. Почасни судија Кремечунгске губерније, председник кременчугског одељења Сверуског националног савеза, први председник Друштва сеоских домаћина Полтавске губерније. После крвавог октобра његова судбина није позната.
Грб Милорадовича – Том и лист Општег грбовника Руске Империје II, 109. Титула – гроф.
Шевићи у руској историји
“Из српског племства у вечно руско подаништво” – девиза је која се често може прочитати у руској литератури када се говори о овој знаменитој породици. Дворјански род Шевића, породице српског порекла, записан је у VI оделу Родословне књиге Јекатеринославске губерније још на почетку XVII века, међутим дворјански род Шевића који нас интересује почиње са пуковником Јованом Шевићем, родоначелником чувене породице Шевић која је дала више истакнутих делатника руске државе.
Половином XVIII века на десну обалу Дњепра насељавају се српски пукови под командом Ивана Хорвата, а убрзо за њим пресељење из Аустро-Угарске у Русију траже и Јован Шевић и Рајко Прерадовић. Заједно са својим командама они су добровољно прешли на службу руској влади и постали поданици Руске Империје. Шевић и Прерадовић су стекли звање генерал-мајора а чланови њихове команде добили су официрске и подофицирске чинове. По указу Царице Јелизавете Петровне Шевићи и Прерадовићи су населили своје пукове на десној обали Сверског Донца између река Бахмуте и Лугање и та земља је названа Славјаносербија. Заједно са Новом Србијом у коју су се населили пукови Ивана Хорвата, Славјаносербија је постала аутономна административно-територијална јединица која није улазила у састав никакавих провинција и губернија. Она се директно потчињавала Војном колегију и Сенату Русије, а 1753. године је ради комплетирања хусарских пукова основана Славјаносербскаја комисија која се налазила у Бахмути. Први начелник Славјаносербије био је Прерадович, потом Јован Шевић.
Поред поменутог родоначелника овог дворјанског руског рода, Јована Шевића старијег, о коме смо писали у посебном тексту, побројаћемо најизразитије представнике ове дворјанске породице Руске Империје који су оставили траг као истакнути државни делатници своје нове Отаџбине, са руским називом њихових имена и презимена.
Георгиј Иванович Шевич (1746—1805) — Син начелника Славјаносербије генерал-поручника Јована Шевића старијег, постао је генерал коњичког пука, командир Смоленског драгунског пука, командант Сумског хусарског пука. Војевао у јединицама легендарног Суворова у Пољској 1794. године, исте године одликован је орденом Светог Ђорђа трећег степена, а 15. маја 1798. године на његовим грудима заблистао је и орден Светог Александра Невског.
Иван Јегорович Шевич млађи (1754—1813) — Руски командир эпохе Наполеонових ратова, генерал-лајтант, херој Отаџбинског рата. О њему смо опширније писали у појединачном приказу “знаменитих Срба у руској историји”.
Михаил Николајевич Шевич (1805—1870) — Руски коњички официр, командант Царског села (1867—1870), генерал-лајтнант. Од Харковског универзитета који је дипломирао 1824. године са златном медаљом, преко Астраханског серасерског пука, чина поручника у лејб-гардији Драгунској, до лејб-гардије у Хусарском пуку, све то постиже 22 године живота. Са 23 године учествује у опсади Варне у Руско-Турском рату 1828/1829. Године, а 1831. године учествује у јуришу на Варшаву због чега је награђен орденом светог Светог Владимира четвртог реда са лентом. Чин пуковника стиче већ 1835. године и са Одеским уланским пуком учествује у Мађарској кампањи 1849. године. Због несвакидашњег херојства у многим борбама у Трансилванији Шевић је исте године одликован орденом Светог Ђорђа четвртог реда, а 1850. године почаствован је добијање “Златне сабље” са натписом “За храброст”. Генерал мајор постаје 1851. године, а крајем исте године постаје командант елитне Лејб-гардије уланског пука којим командује до 1857. године. За команданта Царског села постављен је 1867. године у чину генерал-лајтанта Коњичке гарде. Умро је у Луганску 10. марта 1870. године и велика заслуга за изградњу моћне железничке мреже која повезује Харковску, Азовску, Вороњешку и Луганску област припада управо овом великом војном и државном делатнику Руске Империје.
Иван Јегорович Шевич (трећи) (1838—1912) — Државни делатник, губернатор Калужске (1871—1882) и Лифљандске (1882—1885) губерније. Син пуковника Јегора Ивановича Шевића (1815-1882 – на жалост формат књиге не дозвољава подробно бављење свим члановима ове уистину велике породице у руској историји, па овај Шевић није уврштен у посебно разматрање у оквиру породице Шевић) и унук Јована Шевића, јунака Отаџбинског рата о коме смо посебно писали у појединачном тексту. По завршетку Петроградског универзитета брзо ступа у Државну канцеларију. Служио је у Минској губернији, у Минситарству унутрашњих послова, био је Вороњешки вице-губернатор, а од 1871 до 1882. године био је губернатор Калуге. Због великих заслуга на железничком повезивању Калуге са Тулом и Вјазмом, Шевићу је 1883. године присвојено звање почасног грађанина 5 руских градова: Калуге, Жиздре, Мосаљска, Мешћовска и Сухинича. Од 1182 до 1885. године био је губернатор Лифљандије, у мају 1885. године изабран је за сенатора, а од маја 1903. године и за члана Државног савета. Носилац је мноштва највећих руских награда, међу којима и ордена Светог Владимира првог реда.
Дмитриј Јегорович Шевич (1839 — 1906) — руски дипломата, службовао као чиновник МИП-а Руске Империје у Италији, Швајцарској и Шведској, потом био амбасадор Туске Империје у Јапану, Португалији и Шпанији а 1905. године постаје и члан Државног савета. Такође унук легендарног генерала Јована Шевића хероја Отаџбинског рата, као и унук некадашњег председника руске царске владе Д.Н. Блудова. Дипломатску каријеру окончао је у чину Тајног саветника (Тајни саветник постао 17.04. 1894. године). Одликован за службу многим наградама, све до ордена Александра Невског који је добио 17.04.1905. године. Исте године постаје и члан Државног савета. Носилац је високих одликовања Црне Горе, Италије, Шпаније, Португалије и Италије. Умро је у Версајеву и сахрањен је на руском гробљу у Висбадену.
Георгиј Иванович Шевич млађи (1871—1966) — руски генерал, командир лејб-гардијског Хусарског пука Његовог Величанства син је члана Државног крунског савета Ивана Јегоровича Шевича. Као изузетан мачевалац дуго времена је био задужен за регруте и мачевалачки тим ескадрона Хусарског пука којим је командовао. Две године је био у Врховној команди Гарде а потом је у периоду 1911-1913 командовао Двадесетим драгунским Финским пуком. Крајем 1913. године постаје командант лејб-гардијског Хусарског пука. После црвене пошасти зване Октобарска револуција учествовао је у Белогардејском покрету а из Новоросијска се евакуисао у јануару 1920. године. Живот емигранта провео је у Француској, у Паризу, где је био учесник многих емигрантских војних удружења а 1924. године постао је почасни председник Удружења поштовалаца сећања на Императора Николаја II. Упокојио се 1966. године у Паризу, сахрањен је на гробљу Сент-Женев-де-буа. Био је носилац десетак ордена Руске Империје и једног иностраног – сијамског ордена круне Тајланда.
Грб породице Шевић унет у Други део Општег грбовника Руске Империје
Зорићи у руској историји
Зорич, Максим Фёдорович (1719—1775) — генерал-лајтнант, први командир Изјумског хусарског пука. На руској служби Максим Зорић се налази од 1753. године, у Хусарском пуку Прерадовича у Славјаносербији. Учесник је чувеног Седмогодишњег рата, више пута је показао изузетне борбене навике током битака, посебно приликом удара на позадину непријатеља. Због храбрости и јунаштва унапређен је у бригадира, а 1765. године постављен је за командира Изјумског хусарског пука која је ушла у састав армије Рјуманцева-Задунавског где је одмах на себе скренуо пажњу. Команда пука је у рапорту који је послан Војном колегију посебно истакла улогу пука којим је командовао Зорић. Генерал-мајор постаје почетком 1771. године, а 3. августа исте године добија орден Светог Ђорђа трећег реда. Пошто није имао директних потомака, усиновио је од рода Наранџића свог рођака Симеона, који се касније прославио као велики војсковођа и миљеник Царице Јекатерине II.
Зорич, Семён Гаврилович (1743—1799) (усиновљени рођак претходног) — генерал-лајтнант, о њему смо опширније писали у појединачном тексту.
Зорич, Зинаида Николаевна (1892-?) — глумица. Дебитовала на сцени театра Петроградског народног дома 1912. године. Играла у многим позориштима Русије а од 1944. године она је глумица Московског драмског театра. Постоји легенда да је чувени архитекта Леонид Еберг који је у Ростову на Дону пројектовао чувени Дом глумаца био заљубљен у Зианиду Зорич па Дом глумаца из птичије перспективе има облик слова “З” чиме је овековечио слова иницијала своје љубимице.
Зорич, Стефанија Петровна (1893—1954) — глумица оперете.
Зорич, Владимир Антонович (р. 1937) — совјетски, руски математичар, заслужни професор МГУ. Докторирао 1969. године, професор на МГУ постао 1971. године а за заслужног професора МГУ проглашен је 1977. године. Његов уџбеник “Математичка анализа” и данас је непревазиђен уџбеник на многим европским техничким факултетима.
Грб Зорића
