Ранко Гојковић
Приликом своје последње посете Русији, у мају текуће године, један близак руски пријатељ замолио ме је да му купим неку књигу од Кустурице, ако је могуће са његовом посветом. Каже да је гледао све његове филмове и да му је Кустурица омиљени режисер. Иако је промоција на којој поред Кусте говоре Матија Бећковић, Мило Ломпар и Желидраг Никчевић, са Весном Капор као модератором, била више него довољан разлог да 15. јуна увече будем у СКЦ-у, молба руског пријатеља је моје присуство учинила неизоставним.
Лепо је да је промоција нове књиге Емира Кустурице са изузетним гостима, као догађај прворазредног културног значаја, био пропраћен препуном салом Студентског културног центра. Верујем да ће се на јутјубу појавити снимак са ове дивне промоције и заиста не бих пуно говорио о књизи, после свих оних узвишених речи које су се чуле од поменутих учесника, само неколико личних утисака. Пре свега, потврдио бих изговорену истину да се књига лако чита, на сопственом примеру – кад сам почео да читам књигу око осам сати ујутро, нисам је испуштао до поднева док је нисам прочитао. Невероватан је таленат Кустурице да читање његове књиге изгледа као гледање филма, пред вама се ређају слике као да се налазите у биоскопу, као да не читате књигу.
Пишући о великом пријатељу нашег народа и свом пријатељу Петеру Хандкеу, пишући о његовој непоколебљивој одлучности чак и у ноћи уочи уручивања Нобелове премије да не попусти и не подлегне србофобној пропаганди (уочи додељивања награде секретар шведске академије је тражио од Хандкеа да осуди „геноцид“ у Сребреници), Кустурица не само да уздиже моралну непоколебљивост нобеловца Хандкеа, него и једноставним речима у кратком дијалогу приказује суштину проблема питања Сребренице.
Тај утисак се не може пренети, па цитирамо тај део из књиге у коме један србски професор немачког језика Хандкеу објашњава историју србских страдања и можда је управо такав дијалог са бившим директором гимназије у Бајиној Башти допринео Хандкеовом непристајању на уцене да злочин у Сребреници назове геноцидом. Истовремено, овај дијалог служи на част и Емиру Кустурици, овакав дијалог може изнедрити перо не само доброг зналца историје свог народа, него и перо човека изузетне етике и човека који зна да повезује историјске процесе у једну јасну и логичну целину. Не може свако повезати „Католичку акцију“ (хрватска католичка организација која је између два рата осмислила србоцид у НДХ), Олују и Сребреницу, хрватске службе, Пентагон и „приватне војне компаније“…, као карике у једном те истом ланцу борбе против православних Срба. Ко покушава да осмишљава историјске процесе, зна да то није нимало једноставно. Овом књигом Емир Кустурица је наставио бисерну ниску којом доказује да је један од најзначајнијих србских националних бораца данашњице.
Петер Хандке је човек који је много задужио србски род, човек који стаје у један ред са легендарним Арчибалдом Рајсом и ова књига Кустурице као да у име целог србског рода представља својеврсну благодарност Петеру Хандкеу. Због тога, чини ми се, сваки Србин који прочита ову књигу осећаће благодарност према Кустурици због његове благодарности према великом нобеловцу.
Пре слања књиге у Петроград свом руском пријатељу, наравно са Кустиним потписом („Саши, руском брату из Петрограда, од Емира Кустурице“) прекуцао сам тај поменути дијалог из књиге, као најсрдачнију препоруку да је прочитате:
„Возећи се Ластиним аутобусом према Бајиној Башти, Петар је слушао музику са радија и закључио да су српске пјесме, и када имају ведре стихове, углавном тужне, чак и када их свирају у брзом темпу. Тонови са радија су нестајали у утроби полураспаднуте скаламерије, говорљиви народ се надвикивао. Петар се сјетио сличног путовања између Хаване и С…, све више увјерен како живот за њега већ одавно постоји као дуго путовање кроз књижевност. Наставак кретања само је појачао жељу да и даље трага за формом (којом се невидљивим концем шију спољни и унутрашњи свијет). Ипак, док је аутобус кривудао путем, којег без повраћања савладају само најотпорнији, све је више осећао како се обрео на магистралном путу Историје. Петар је схватио о каквом клизишту је ријеч, и знао да је овдје газила војничка чизма и пржила земљу, са југоистока према Европи, и с друге стране, са сјеверозапада на југоисток! Тајна нашег опстанка није до краја откривена, није то успјело ни Петру, али његова самилост се показала као највећи поклон који странац може да унесе у кућу гдје су незвани гости толико пута рушили и која је толико пута обнављана. „Прошлост је опаметила Србе! Овог пута одлучено је да не будемо жртве, као у претходна два свјетска рата, што не значи да нећемо бити. Зато нас сада кажњавају и кад треба и када не треба!“, рекао је Петру, у својој кући, на добром њемачком језику, Миломир Бабић, пензионисани директор Бајинобаштанске гимназије. Петар је пажљиво слушао саговорника:
„Све што 41-45. није довршено, у Јасеновцу, Старом Броду, Градишки, Јадовну, гдје су масовно убијани Срби, требало је да се деси деведесетих година“.
„Чекајте, има ли тога у неком документу?“
„Има, али највећи дио није у нашим рукама. Када је ријеч о Другом свјетском рату. Иза рата, деведесетих остале мртве главе. По количини оружја које су добили муслимани и Хрвати, очигледно је да су документи у њиховим главама, ако је шта записано то је у посједу оних који су гурали наше комшије у Први, па у Други свјетски, на крају у рат деведесетих. Ми смо знали шта нам спремају, двапут су то урадили, што не би и трећи пут?...“
„И Срба је много погинуло?!“
„Преко 30 хиљада, али овај пут нас нису побили!“
„А Сребреница?“
„Највеће етничко чишћење, од Другог свјетског рата у Европи, одвијало се у војној акцији Олуја, одакле је протерано више стотина хиљада Срба из Хрватске. То је био стари план Католичке акције. Тада је изведен ко зна који по реду геноцид над српским народом, а поклопио се са масакром заробљених Муслимана у Сребреници, што, признаћете, тешко да се десило случајно. Акцију су организовали Пентагон, приватна војна корпорација Мартин Локид, хрватска војна и полицијска постројба.“
„Како у исто вријеме?“
„И Сребреница и Олуја су се одиграле крајем јула, почетком августа, немојте рећи да то може случајно бити! Сребреница је „покрила“ Олују.“
„Не знам“, рекао је Петар.
„За нас, дринске Србе, тај рат је почео 1914, када су муслимански шуцкори, у предвечерје Првог рата, у Челебићима побили 84 Србина, а већ у јулу 41 у Старом броду на Дрини, Јуре Францетић са усташама Хрватима и Муслиманима поклао 6 200 наших душа!“
„Шта је са крвавом Дрином у Другом рату и страдањем Муслимана на Вишеградском мосту?“
„Освета усташи Лубурићу који је сатирао Србе у Сарајеву, а ови наши се светили, па је Лубурић прикочио.“
„Добро, али какве везе има Олуја са тим Челебићима?“
„Има! У оба свјетска рата смо ратовали на побједничкој страни, комшије су два пута пуцале из метака губитничке идеологије, част изузецима. Та Олуја је била, на крају, Хрватима и Муслиманима, поклон за два свјетска рата. Ако буде Трећи свјетски рат, опет ће бити исто.“
„Али то нема везе са овим“.
„Има, и то какве везе; они су одмах пребројали жртве, а ми нисмо. Великодушност и наша корумпирана интелигенција, то је српска катастрофа. Ми нисмо бројали милионе погубљених сународника, да би од нас жртава направили злочиначки народ.“
Сједио је Петар, окружен пријатељима, у скромној кући Миломира Бабића, док је вјетар помјерао полуотворени прозор, ваздух са Дрине је хладио Петрово чело, угријано препеченом клеком. Осјетио је самилост према човеку чије ријечи је исти хладан ваздух носио назад у Дрину. Узбуђени професор њемачког језика из Баште је, на крају вечере, у гласу ваљда од хладног ваздуха и дуванског дима, попримао исти онај рески звук челичне сајле кроз чије плетиво је звиждао вјетар испод Петрових ђонова по свјетским сценама. Колико је погрешних стопа изнуђено у животу ових људи? – питао се Петар. Колико жртве за опстанак? Увијек исто кретање напријед-назад, па напријед. Петар види пред собом човјека за кога је све историја, и оно што се десило на крају и оно што се дешава данас и што ће бити сутра. Перманентна историја. Када је мислио да је исповиједање професора завршено, он је из једне књиге извадио копију неког документа.
„Да не помислите како је моје виђење ствари кукњава над судбином мога народа и само оптужба виших сила. Ево исказа поручника Павловића, официра који је 1912. прошао Балкански, касније и Први свјетски рат. Он у свом дневнику пише:
„Не вреди се нама борити, ми истерујемо Турке, а наше нам аге и бегови заседну за врат. Победимо Швабе и Немце и Бугаре, а наше нам улизице слободу опогане. Ништа нама не вреди кад ми сами себи душмане рађамо. Не треба нама непријатељ са стране, лакеји ће све упропастити и опоганити. Ко нас је клео, није дангубио.“
У зору, прије него што се Сунце дигло изнад Дрине и растјерало маглу изнад брда, која су се са босанске стране спуштала на Дрину и са другом обалом затварали долину Бајине Баште, Петар је кренуо према Вишеграду.“
Фото: Лични архив
