Ранко Гојковић
Напомена аутора: На Саборнику се већ појавила вест о изласку књиге "Од сумрака до Васкрсења Ловћена", у ком смо обећали да ће се о тој књизи у наредном периоду више говорити. Данас нудимо текст приређивача књиге који уз кратак осврт о раду издавача, "Православне фондације", подробно говори о садржају књиге...
Подсећамо да куповином књиге помажете рад "Православне фондације", књигу можете наручити путем мејла:
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. или
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
као и путем телефона:
+381 64 197 31 78 или
+381 60 030 06 54
♦ ♦ ♦
Поштовани читаоци, пре него што нешто кажемо о књизи коју држите у рукама, неколико речи о издавачу ове књиге. Пре
свега, ред је да пренесемо основне постулате рада Православне Фондације садржане у њеној
Декларацији православног јединства:
„Ако би био пред избором истине или Христа, изабрао бих Христа.”
(Достојевски)
Чврсто верујући у Христа и у веру православну, сматрамо да је неопходно да се удружимо у циљу одбране од неолибералног и глобалистичког пројекта проглашења материјалистичког принципа живота у цивилизацијску норму која би одвела цео свет ка неизбежној пропасти.
Само удружени и саборни имамо наду за опстанак у људској Вертикали, наду за очување своје традиције, идентитета и сопствености. Они су саграђени у моралним кодексима проверених и доказаних цивилизацијских норми и највиших људских, хришћанских и православних вредности.
ПРАВОСЛАВНА ФОНДАЦИЈА има амбицију да буде покретач таквог уједињења, не само српског народа, већ и свих православних народа.
У складу са начелима и циљевима рада ПРАВОСЛАВНЕ ФОНДАЦИЈЕ ДОНОСИМО:
СЕДАМ ТАЧАКА ДЕКЛАРАЦИЈЕ ПРАВОСЛАВНОГ ЈЕДИНСТВА
1. Узајамно подржавање и помагање у циљу очувања опстанка у вери православној
2. Међусобно подржавање у циљу заштите националног идентитета и интереса православних народа
3. Унапређење односа у области културе, образовања, привреде и осталих облика сарадње који убрзавају процес ка постизању задатих циљева
4. Циљеви рада на пројекту православног јединства нису и неће бити злоупотребљени према другим верама, народима и државама
5. Наше православно јединство увек ће ширити љубав према Богу и ближњима, искреност и широкогрудост према другим народима, и бити на опрезу према онима који су нас кроз векове прогонили, убијали и завађали
6. Радићемо саборно да православни народи заинтересују руски народ за пројекат уједињења Православља, настојећи управо да Русија као „Трећи Рим” буде покровитељ и заштитник, земља и цивилизација која има снагу да унапреди и заштити све оне вредности за које су се борили наши преци, које треба да одбранимо и сачувамо
7. Наш крајњи циљ јесте слобода духа православних народа сабраних у Христу кроз заједничку молитву ОЧЕ НАШ, која је темељ представе о добру и злу и која нас уједињује.
♠ ♠ ♠
Православна фондација је по благослову Митрополита Амфилохија основана на Покров Пресвете Богородице 2019. године. Укратко ће бити изнети најважнији моменти из једногодишње делатности. Све што је скупљено на Донаторској вечери одржаној на свете Враче у новембру месецу 2019. године по Рождеству Христовом, подељено је на три адресе: 3500 евра смо уплатили за обнову манастира Михољска Превлака у Црној Гори, 3500 евра за руско – српски хуманитарни центар у Бања Луци, затим 7 000 евра за породице на КиМ, преко манастира Драганац на КиМ. Новац за КиМ послат је за две породице, којима су купљена два половна трактора. Поред ових 7 000 евра, уплатили смо још 1.000 евра за дечије игралиште у црквеној порти села Коретиште. Донацији на Космету претходила је посета делегације ПФ Космету… ПФ је скупила из личних (индивидуалних) средстава 500 евра помоћи за Милоја Шћепановића, никшићког полицајца, који је вратио униформу и није хтео да учествује у бруталности према свом српском народу. У том првом периоду рада Православне фондације, председник Управног одбора био је господин Јован Шиповац, који је на пролеће 2020. године због личних обавеза поднео оставку. Морам истаћи искрену захвалност за огромну енергију и добре темеље које је као председник УО ПФ-а поставио у кратком временском периоду.
Фондација је остварила успешну братску сарадњу са удружењем Милутин Миланковић у чијим дивним просторијама су одржана четири запажена предавања – моја маленкост је говорила на тему „Култ Светог Саве у Русији”, професор Драган Елчић говорио је на тему „И вера је уметност”, Сања Јанчић је наступила са темом „Достојевски и Словени”, а тема Жељка Чуровића је била „Расрбљавање Срба”. Напомињем да су предавачи уједно и чланови Управног одбора Православне фондације.
♥ ♥ ♥
Још у пролеће 2020. године УО Православне фондације донео је одлуку да ради на издању једне монографије која би осветлила духовни значај Васкрснућа Ловћена и обнову Његошеве капеле. Сматрали смо то једним од најважнијих идентитетских питања српског народа. Промисао је хтела да блаженопочивши Митрополит Амфилохије, управо у данима пред своју кончину, посебно актуелизује питање обнове Његошеве капеле. Били су то моменти када је ПФ увелико радила на припреми ове књиге. Речи које смо чули приликом сахране Митрополита Амфилохија, између осталог и од стране Његове Светости Патријарха српског Иринеја, као да потврђују исправност наше одлуке. Подсећамо да је Патријарх Иринеј том приликом истакао два аманета која нам је Митрополит оставио – први је љубав према Косову и Метохији и тамошњем многострадалном српском народу, а други аманет је обнова Његошеве капеле на Ловћену. То је на линији онога што је пре њих рекао Митрополит црногорско-приморски а потом Патријарх српски, Гаврило Дожић: „Последња жеља поштује се код свих народа, као нешто што се не сме уопште спорити.” Уколико мала лепта у виду ове књиге иоле допринесе испуњењу тог аманета, сматрамо да наш труд није био узалудан…
Књига представља покушај да се из духовног визира сагледа све оно што се дешавало с прахом највећег српског песника и владара и владике црногорског, практично од његовог тестамента, па до наших дана. Од једног времеплова свих тих дешавања, преко речи највећих синова овога народа, видимо да се однос према праху Његошевом поклапа с мартиријском историјом српског православног рода током ХХ века. Све сатанске силе су се упрегле у борбу против Његошеве капеле, као својеврсног „крова српства“, од римокатоличке и увек дубоко антисрпске Аустроугарске монархије, преко исто тако увек антисрпске Римске курије, преко српског крволока Јосипа Броза Тита и његових бедних измећара, па до његових бледих копија али исто тако јаросних јуришника на све што је било свето Његошу и свеколикој Светосавској Србадији, оличених у делу црногорске власти после Тита.
После овог увода приређивача, следе текстови чланова Управног одбора Православне фондације, професора Драгана Елчића и Жељка Чуровића, текстови који такође говоре да се ради не само о политичком, него и духовном атаку на Православље. Морам истаћи да текст професора Елчића са истицањем тезе, притом утемељено образложене, о значају схватања три главна Његошева дела као трилогијске целине, представља један допринос његошологији који ће омогућити још дубље поимање стваралаштва ловћенског тајновидца…
Један добар део текстова преузет је пажљивим одабиром из три изузетне публикације везане за ову тему. Ради се о двоброју часописа Уметност за јул-август 1971. године, који је комплетан био посвећен одбрани Његошеве капеле, затим о две одличне књиге: Љубомира Дурковића-Јакшића Његош и Ловћен и књиге Седам Његошевих сахрана аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића. Највећа имена српске културе, владике и владари, научници свих профила, књижевници, песници, сликари, скулптори, историчари, правници, чије бисерне редове читамо на страницама ове књиге, својим аргументима за одбрану Његошеве заветне жеље и очување капеле, аргументима који до Неба досежу, савили би и најтврђи челик, али нису могли савити мртве душе Титових измећара. „То што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема” − лепо нас поучава Његош. Било је потребно много времена и труда како би се зауставио планирани наставак уништавања светиња у српској Спарти. Трагови комунистичких властодржаца који „смрде нечовјештвом” могли су се опрати само литијском одбраном светиња. Знамо да је још дугачак пут ка повратку одузетих права свих оних дивних људи коју су у величанственим литијама бранили светиње. Многе од њих су управо литије „вратиле себи”, својим српским коренима и светосавском бићу. Знамо да због тога може изгледати да има важнијих питања од Његошеве капеле. Али исто тако знамо, и странице ове књиге сведоче и дају гомилу необоривих аргумената највећих синова овог народа, да је обезглављивање Ловћена представљало удар на сакрално биће нашег народа. Знамо да она непомирљива енергија која куља из Лубардине слике Сумрак Ловћена, коју тако величанствено описа Мића Поповић, може подићи цео српски род и одувати ту страшну антисрпску „заверу сковану на регатама. Зато верујемо да би испуњење заветне жеље Његошеве било и испуњење Правде, испуњење Истине, да би тиме Ловћен поново постао симбол православног српства. Самим тим би се знатно убрзало и решавање других важних идентитетских питања српског народа у Црној Гори. Јер, није Бог у сили, него у Истини.
Књигу завршавамо са неколико карактеристичних текстова. Уз саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, доносимо и тужбу правних заступника Митрополије Црногорско-приморске Српске Православне Цркве и коментар пресуде правног тима Митрополије. Затим публикујемо емотивно писмо Митрополита Данила директору Завода за заштиту споменика културе. Следећи текст представља анализу нашег угледног геополитичког аналитичара др Миломира Степића, објављену у „Печату” током лета 2020. године. Како и приличи, књигу завршавамо говором који је блаженопочивши Митрополит Амфилохије одржао у Никшићу, на Симпосиуму одржаном 9. маја 2013. године поводом 200 година од рођења Његошевог.
♣ ♣ ♣
Укратко о седам Његошевих сахрана
Прва, због невремена привремена сахрана Његошева, обављена је у Цетињском манастиру почетком новембра 1851. године, „трећи дан по смрти”, како наводи прота Вук Поповић из Котора у писму Вуку Караџићу.
По наредби кнеза Данила, Његошеве кости су са Цетиња пренете у његову капелу на Ловћену три године касније, 14. октобра 1854. године. Била је то друга Његошева сахрана.
Поводом аустроугарских претензија на Ловћен, краљ Никола је 1913. године за париски Temps рекао „да се Ловћен одупро и онда када су дивљи Азијати били стигли под зидине Беча и да ће се одупријети и убудуће”. О значају пада Ловћена у руке аустроугарске армије 1916. године, сведочи квислиншка штампа која тај догађај ставља изнад победа у Галицији и освајања Србије. Одмах су окупатори наредили пребацивање Његошевог праха са Ловћена у Цетињски манастир, али су за разлику од Титових изрода, дозволили да се есхумација обави по православном црквеном обреду. Била је то трећа Његошева сахрана (30. јула 1916. године). Само да напоменемо и то да, за разлику од комуниста, окупатор није скривао духовну позадину тог чина. Тако министар спољних послова Аустроугарске, Иштван фон Буријан, пише аустријском изасланику на Цетињу да влада Аустроугарске монархије намерава да наложи пренос остатака Владике Рада на Цетиње, јер „сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сада има”. Колико је власт Аустроугарске монархије била свесна духовног значаја „крова српства” сведочи и чињеница да су у ратном времену расписали конкурс за монументални споменик на Ловћену посвећен „војном генију победе и славе Аустроугарске. Какав је то гениј Срби су се могли више пута уверити гледајући како војници Аустроугарске монархије безглаво беже пред српским витезовима…
Елита државе и Цркве у Краљевини Југославији (али без званичника из Загреба!), 21. септембра 1925. године присуствовала је четвртој Његошевој сахрани, свечаностима преноса Његошевог праха из Цетињског манастира у његову обновљењу капелу. Да кажемо да је истински геније Русије, који је пре доласка у Србију саградио преко 50 двораца на Криму (међу њима и чувени дворац у Ливадији где су се 1943. године састали Стаљин, Рузвелт и Черчил), архитекта Николај Краснов, по жељи краља Александра Карађорђевића, водио бригу о изградњи и рестаурацији Његошеве капеле. Главни архитекта на Царском двору светог цара Николаја II, архитекта који је много задужио Србију, чији ентеријер краси Народну скупштину у Београду и цркву Светог Ђорђа на Опленцу, аутор споменика на Виду и на српском војничком гробљу у Солуну…, сачувао је место, основу и облик капеле и у њу је уградио половину камена старе капеле. Тако су се на „српском Олимпу” сусрела два истинска генија рода словенског…
Пети пут у 150 година, Његошеве кости се поново „привремено” склањају из капеле у „специјално грађену просторију” током лета 1972. године. Као што је горе истакнуто, страни окупатор који је ратовао против наше државе омогућио је да се то уради уз црквени обред док комунистички духовни окупатор ратује управо против Цркве. Остаје забележено да је пуцање челичне сајле баш у тренутку отварања кивота, било својеврсно знамење богоборцима. Нисам то истраживао, али ми нешто говори да нико ко је учествовао у тим срамним делима, није добро урадио за будућност својих потомака…
Шеста сахрана Његошева одржана је 28. јула 1974. године (поново без црквеног обреда) приликом „свечаног отварања” паганско-комунистичког монструма, такозваног маузолеја на Ловћену.
Надамо се у Бога да ће најављена како у поменутој књизи Кљакића и Пековића, тако и у аманету митрополита Амфилохија, „седма сахрана Његошева”, то јест, повратак његовог праха у заветну цркву коју је саградио, бити и последња.
Ово што смо укратко изложили само је делић онога што можете прочитати у овој књизи. Патријарси Гаврило и Герман, митрополити Матија Бан, Данило и Амфилохије, затим великани српске културе Милош Црњански, Мића Поповић, Петар Лубарда, Меша Селимовић, Васко Попа, Милорад Павић, Гојко Ђого, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Матија Бећковић, Антоније Исаковић, Михаило Ђурић, Комнен Бећировић, Миодраг Булатовић, Драгослав Михаиловић, Борислав Михаиловић Михиз - само су део списка оних чији су се текстови нашли у овој књизи, који су у различита времена писали о невољама с прахом Његошевим. Нека би свемилостиви Господ дао да ускоро дочекамо испуњење заветне жеље Његошеве, да његов прах почива у капели коју је саградио, да поново врх Ловћена постане српски Олимп, а нека се паганско чудовиште „као обележје једног времена” спусти ниже, јер том чудовишту није место поред великог владике, владара и песника. Овде се уопште не ради о „досеткама” Титовог историчара Дедијера да отпори маузолеју наводно долазе од оних који „не могу поднети да један Хрват плете венац на Ловћену једном Црногорцу, да један римокатолик гради споменик једном православном Владици”. То је само јефтин изговор покорног слуге пред газдом.
Пре свега морамо бити свесни да дело човека који је за катедралу у Загребу радио попрсје „надбискупа геноцида” Алојзија Степинца, представља изругивање са око милион невиних српских жртава у клеронацистичкој НДХ… А друго, ништа мање важно што морамо схватити по питању Његошеве капеле, одлично је изразио Миломир Степић у поменутом тексту у Печату:
„На Ловћен се мора вратити Његошева заветна капела, коју је сам подигао 1846, а коју су, као симбол православног српства, аустријске окупационе снаге рушиле 1916, италијанске оштетиле 1942, а коначно уклонила комунистичка црногорска врхушка 1972, да би на њеном месту 1974. подигла Мештровићев маузолеј и ловћенског Тајновица „утамничила у тај зиндан пагански” (митрополит Амфилохије). Останак маузолеја дугорочно би значио да Црногорци постају не само несрпска већ екстремно антисрпска „инстант нација”, а васкрс капеле да остају Срби, што су одувек и били…”
Дакле, очигледно је да је и прво и друго рушење Његошеве капеле било и дубоко антисрпски и антиправославни пројекат. Свети владика Николај на једном месту написа да је значење имена СЕРБ тајна. Негде прочитах да је велики руски старац Николај Гурјанов говорио својим духовним чедима да се друже са Србима, рекавши да реч СЕРБ значи СЕРБ ЕСТЬ РАБ БОЖИЙ. Наравно да свако поколење није достојно таквих похвала, па тако ни наше данашње. Наравно да не смемо због ових речи да се гордимо и ниподаштавамо било кога. Међутим, Небеска Србија је толико велика и моћна да ми немамо право да се стидимо да бранимо наслеђе великих Срба. Нико нема ништа против тога што данашњи монтенегрини нису Срби. Не може ни бити свако Србин и слава Богу због тога, али се мора прекинути дискриминација оних који не желе да пљуну на оно што пише на црногорској капи. Нека монтенегрини баштине оно што је њихово, а Његош и све оно што је вредно и светло и свето у Црној Гори, везани су за српство и то нам не могу одузети.
Само тако ће сјајна формулација историјске Црне Горе коју је у једној реченици изразио Матија Бећковић: „Страховати да ће се Црна Гора посрбити исто је као страховати да ће се Турска потурчити”, важити и у будућности…
Ранко Гојковић, председник УО "Православне фондације"
