Колона уредника

Напомена уредника: Поштовани читаоци, "Саборник србско-руски" је опширно извештавао о току величанственог Свесловенског конгреса и пловидби бродом од Москве до Петрограда с краја маја и почетка јуна 2017. године.

Потом је у септембру уследила једна бламажа  после које су ме многи србски учесници поменутог конгреса замолили да се, као неко ко је близак сабројним руским учесницима конгреса, ангажујем како би очигледно посрнули "Српски словенски покрет" стао на ноге. У резултату вишемесечног договарања, јуче је, на Сретење Господње, у "СКЦ Ћирилца" у Београду одржана Оснивачка Скупштина "Свесрпског словенског покрета" која баштини и рад многих угледних посленика раније организације која је неозбиљношћу неколицине појединаца себе потпуно дискредитовала. Континуитет се огледа и у неколицини чланова бивше организације који су били у председништву покрета и који су учествовали и на јучерашњем скупу. Преко 90% србских учесника Свесловенског конгреса у Русији из 2017. године подржали су организацију овог скупа. Председник Свесловенског покрета Олег Анатољевич Платонов писмено је упутио ватрену подршку нашем скупу, као и председник Свесловенског Савеза Сергеј Бабурин, са којим су 14. фебруара разговарали у Београду писац ових редова заједно са протојерејем Јованом Пламенцем, Владимиром Кршљанином и Љиљаном Булатовић. Том приликом нам је и господин Бабурин пружио пуну подршку. Ниже следи моје обраћање учесницима поменутог скупа, као једну врсту програмских начела будућег рада "Свесрбског Словенског Покрета"...

Поштована браћо и сестре, драги пријатељи словенски, даме и Господо, Помаже Бог!

То што се тиче историјата и живота „Српског словенског покрета“ од када сам ја у њему, рекао сам усмено на седници и није неопходно тиме замарати ширу јавност. Но, обзиром на то да сам иницирао овај скуп, сматрао сам неопходним нешто и написати о свом доживљају тог лепог појма „словенство“, наравно, и кроз одређену историјску призму и верујем да то може бити интересантно и ширем кругу читалаца.

На нашем „бродском“ путовању добио сам књигу од др Павела Туљајева „Први словенофили и њихови конгреси“ који то питање обрађује од древних времена. Свакако је то допунило слику коју сам већ имао о мени омиљеним словенофилима из тог чувеног кружока ХIХ века, који с пуним правом можемо назвати „веком словенства“. Никада раније словенски свет није био тако активан и пробуђен. Но, овде се морају издвојити два важна догађаја у историји словенског покрета – један је „Прашки конгрес“ 1848. године и други „Руски конгрес“ 1867. године, чији смо јубилеј обележили током 2017. године на нашем „бродском“ конгресу. Дакле, поред несумњиве политичке поруке о спремности Словена да се супротставе немачкој бахатости (да поменемо велики национални конгрес Германа који је организован 1832. године у близини Минхена, на коме је изражена невероватна доза русофобије), Прашки конгрес је несумњиво носио и једну прикривену, код многих вероватно и несвесну антиправославну нит. Није тајна да су поједине вође „Прашког конгреса“ били високорангирани припадници масонерије, и да су се иза екуменистичких па понекад и антирелигиозних лозинки крили обриси револуције која је пролила толико крви у Русији.

Због тога и не чуди да су представници словенофилских кругова у Русији од самог почетка полемисали са екуменистичким закључцима Прашког конгреса. Они су признавали неопходност обједињавања Словена, али на другим основама. Словенофили су 1858. године основали Московски словенски добротворни комитет који је помагао словенским студентима у Москви и касније су сами словенофили и били главни организатори чувеног Свесловенског конгреса 1867. године (чији смо 150-годишњи јубилеј дивно обележили путовањем на крузеру „Кнегиња Анастасија“).

Но, док је узрок јачања панславизма и Прашког конгреса био „офанзивни германизам“, то је за стварање Словенског комитета (160 година ове године обележавамо) узрок представљало „офанзивно латинство“ или ако више волите – папизам. На самом почетку 50-их година ХIХ века почела је силна језуитска пропаганда у јужнословенским земљама са циљем да уништи тежњу Словена ка Русији (није сувишно цитирати писмо језуите Копитара упућено Метернику: „Српска Православна Црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке“). У Версају и Паризу се оснивају библиотеке светих Ћирила и Методија. Словенофили су сматрали да се на офанзиву језуита може одговорити само демонстрацијом јединственог словенског света. И Тјутчев, који је живео изван граница Русије, повезивао је словенско питање са религиозним. Увидевши јак развој словенофилског покрета у другој половини ХIХ века, Ватикан је 1888. године прогласио свету браћу Ћирила и Методија светитељима Римске цркве. Наравно, рано су се сетили, али право је питање зашто? Па зато што је у Римској цркви увек преовладавао политички моменат. Просто - схватили су да се словенски апостоли могу искористити у интересу Римске цркве. Свест Словена је у том тренутку била јако порасла па би даља борба Ватикана против свете браће била просто контрапродуктивна. И решење је једноставно – треба привући Словене себи, иако је сваком озбиљном истраживачу јасно да је култ светих Ћирила и Методија у Римској цркви свесна обмана и смишљено фалсификовање историје. Типична слика за Римокатоличку тзв цркву – оно што је Рим пре 1000 година проклео и осудио на смрт, сада видећи да се из тога може извући корист, канонизује их као светитеље после хиљаду година. Ушли у гроб као проклети од стране Римске цркве а после хиљаду година канонизовани – како то назвати осим – бедним лицемерјем. Јован Павле II иде и даље па свету браћу проглашава 1985. године „претходницима екуменизма!!!“

У „Посланици Србима из Москве“ све је речено. „Чисто људским оружјем не могу се заштити Словени. Само братољубље и јединство нас ослобађа, а у основу братољубља је вера, као „више друштвено начело“. Револуционарна парола „слобода, братство, једнакост“ у атеистичком тумачењу стичу сасвим други карактер – слобода без Бога и без љубави ка ближњем претвара се у разузданост и бруталност“. Хомјаков упозорава нас Србе да се чувамо саблазни да постанемо „Европејци“ како у трци за модом не би постали духовни робови. «Не може се певати туђим гласом нити лепо ходати туђим кораком» - истиче Хомјаков указујући на казнену улогу германског «просветитељства» указујући на безбројне жртве тог просветитељства у словенском свету, током историје.

Самарин 1863. године у часопису «Дан» пише значајан текст «Како се према нама односи Римска црква?». Ту се наводе непобитне чињенице о организовању устанка од стране римокатоличке цркве, упркос правдању њиховог «духовенства». Самарин је доказивао немогућност постојања светске цивилизације. Самарин указује на неспојивост латинства и словенства. Полонизам као наоружана пропаганда латинства против православних Руса и кроатизам као наоружана пропаганда латинства против Срба, главни су узрок метежа. Дакле, језуитска пропагнда је у великој мери формирала однос многих Пољака и Хрвата према Русима и Србима.

Достојевски такође указује на духовни савез свих Словена око Русије као на једину наду за опстанак Словенства. И за Данилевског је религија главни стуб руског живота. Дакле, Словенство постоји, оно је бројно, оно је јако. Словенима је за разраду културног славизма неопходно нужна сила која постоји само у Русији, кредо је великих руских словенофила.

Словенско братство према мишљењу «изворних словенофила» носи одбрамбени карактер и словенски свет, уједињен око Русије треба да предводи светску просвећеност захваљујући тим унутрашњим духовним ризницама које се чувају у њедрима словенства. Само уједињено словенство на челу са Русијом може се супротставити Западу и сачувати национални иденттет Словена.

По Аксакову, истински циљ Аустрије је – обезнародити Словене, претворити их у материјал за европску романско-германску културу, усисати их у дебело германско тело попут Лужичких Срба и Балтичких Словена. Зар и данас то није истински циљ ЕУ? И владика Николај резонује управо на тај начин, па на крају свог огледа о Римској вери, закључује: Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре, а називајући их варварима.

Ранке подвлачи да су Руси и Срби увек добијали победе кад је Русија била у стању да помаже. Но, Краљ Милан је на жалост више личио на генерал-губернатора Аустро-Угарске него на краља Србије. Забравио је на тај невероватни талас руских добровољаца. Словенски комитет није очекиво тако одушевљен одзив руских добровољаца, пред Аксаковим је клечало на коленима хиљаде младих људи са молбом да их упути у Србију... Достојевски то одушевљење тумачи као доказ да је у народу зрела мисао да је «Русија чувар васељенског Правславља». Добровољци нису ишли у  Србију да покоравају нити да стичу, него да ослобађају угњетене мученике. Словенски марш Чајковског, ода Словенима Тјутчева и слична велика дела – сведоче о потпуном одушевљењу у Русији, Срби су на конгресу примљени више него дирљиво. Син Пушкина учествовао је у ослобођењу Ниша. Богата браћа Кирејев долазе на фронт и гину, међу руским дорбровољцима наиазимо и на грофове и кнежеве...

Победа на Балкану купљена је крвљу десетина хиљада Руса[1] и милијардама народног богатства. Но, то велике Русе не спутава и не размишљају у уско националним интересима Достојевски пише – погинуће нација која не буде живела вишим циљевима и служила бескорисним интересима.

Руски народ није народ завојевач, него народ ослободилац, што се не може рећи за западне народе. Стојан Ковачевић хајдукује и против Аустро-Угара. Приоритет духовних вредности изгубљен на Западу, још је очуван у словенству. Начела љубави и хармоније живе у словенском, а не западном свету. Но, извор је замућен код словенске браће римокатолика. То нипошто не значи да треба да их се одрекнемо, и данас би сигурно било «доброг војника Швејка» из непревазиђеног романа Јарослава Хашека. Али још мање треба да значи да треба и даље певати бљутаве песме о лажном братству-јединству. Из историје се морају извлачити поуке. Унутар словенског света могући су (и пожељни) различити савези.

Света Русија и Небеска Србија су – космички ликови. Материнска мелодија Срба и Руса је прилично слична. Док народ буде поштовао своје светиње, изучавао своју историју, био близак својој земљи, никакав «духовни есперанто» му неће бити страшан. Према великим словенофилима, православна вера, самостално мишљење и братство су извори који хране унутрашњи живот Словена. Киријевски, Хомјаков, Самарин, сматрали су да неправославна вероисповест разједињује словенство. Антинационална усмереност католицизма и протестантизма, рушилачка улога језуитске пропаганде у историји Русије и Србије. религиозна нетрпељивост – били су потпуно страни великим словенофилима. Сваки фанатизам је повезан са незнањем, а словенофили свакако нису били незналице. За разлику од, на пример нашег Доситеја, Руси су међу великим словенофилима још средином ХIХ века имали истинско филозофско-просветно учење које је европски рационализам поставило на место које му припада. На пример, један од великих словенофила Иван Васиљевич Киријевски, стекао је првокласно образовање на врхунским европским училиштима, учио и разговарао директно са Хегелом и Шелингом, али није био тиква без корена која беспоговорно прихвата све туђе, а одбацује оно највредније код себе. Због тога и мислимо да се истинско словенофилство може градити само на темељима истинских словенофила. Србско-руска сарадња може бити та основа на којој ће се градити савез словенских народа. Но, неопходно је преодолети многе предрасуде и пропаганду Запада као вечног неприајтеља словенства. Духовни препород Русије и словенског света треба да постану почетак новог обрта у историји.

Све речено, може се резимирати у три основне тачке:

1.Свесрпски словенски покрет треба да тежи искрено и братски изградњи што бољих веза са целокупним словенским светом, уз јасну свест да Рим и Брисел (читај - Ватикан и НАТО) представљају заклетог непријатеља словенства.

2. Свесрпски словенски покрет треба да ради на посебним односима са истокрвном и истоверном Русијом као матицом и гарантом слободе целокупног словенског света.

3. Свесрпски словенски покрет није и неће бити строго идеолошки обојен, али бриљантна филозофска мисао коју су нам у аманет оставили велики руски словенофили, свакако ће бити и темељ рада Српског свесловенског покрета.