7273Текст који данас објављујемо у ствари је реферат са "Међународне конференције о Јасеновцу" која је у мају 2014. године одржана у Бања Луци. Текст је објављен на старој платформи сајта ФСК али није сачуван када је сајт прешао на нову платформу. На прагу смо нове конференције у мају 2018. године на којој ће учествовати и одређени број угледних руских историчара, па ће се Саборник трудити да буде у току догађања...

- “У Црвеној Хрватској (Србија и Бугарска - CroatiaRubea) живи један народ илирски, или словински или хрватски” – Павле Витезовић Ритер[1]

- “У Хрватској је само један политички народ: хрватски, у Хрватској се не признаје никаква српска народност, нити српско име.” (Анте Старчевић)[2]

- “Саопћује Вам се, да се грко-источњаци (Срби) који су прешли на римокатоличку вјеру – сматрају Хрватима те се као такви имаду уписивати у службеном поступку” – Акт Председништва владе НДХ упућен Министарству унутрашњих послова.[3]

Ова три цитата пластично одражавају чињеницу која би се могла назвати историјском константом, која већ скоро један миленијум одсликава однос Ватикана према Србима као православном народу. Од како је Свети Сава скинуо папину круну са главе свог брата и венчао га на православно краљевство, стратешка нит која је у зависности од околности само мењала своју форму, била је (и остала) – борба против српског православног народа до истребљења. Од бројних Крсташких ратова који су се више водили против Православља него ислама, преко књиге Croatiarepiva Павла Ритера Витезовића штампане у Бечу 1701. године (по његовој шизофреној идеји, на овим просторима живе само Хрвати, а Србија и Бугарска се називају црвеном Хрватском), његовог духовног потомка Људевита Гаја, па Анте Старчевића и праваша, до Павелића, Броза и Туђмана - Ватикан је баштинио и свесрдно подржавао концепцију великохрватске расистичке србоцидне идеје. Дакле, ксенофобна, расистичко-патолошка идеја велике римокатоличке етнички чисте Хрватске - захваљујући пре свега Ватикану - надживљавала је све државе које су пропадале и расистичко “Хрватско државно и историјско право” као феникс је уз логистичку подршку Ватикана, оживљавало са истом силином у новим државама, независно од политичког и друштвеног система. Србоцид се спремао и спроводио како у римокатоличкој Аустро-Угарској монархији и клеро-нацистичкој НДХ, тако и у комунистичкој Југославији.[4] На “Првом хрватском католичком конгресу” одржаном 1900. године у Загребу, практично су донете смернице клерикалног деловања за читав XX век, постављени су темељи за клеронацистичку НДХ у којој је остварена тако интимна симбиоза усташа и римокатоличког духовенства, да је апсолутно потребно приликом сваког помињања ове монструм државе користити термин који је најбоље карактерише – клеронацистичка НДХ.

После обарања Конкордата у Краљевини Југославији (захвалност за то дугујемо пре свега владици Николају Велимировићу и отрованом - по изјави др. Ксенофона Шаховића који је вршио обдукцију - Патријарху Српском Варнави Росићу), злослутна претња Србима стигла је са највишег места. Римски папа Пије XII овако је 17. децембра 1937. године у званичном гласилу Ватикана OsservatoreRomano окарактерисао одбијање Срба да прихвате Конкордат: “Доћи ће дан а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен – доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле велико добро као што је оно, што је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи…”. И као што знамо, “дубоко уверени” папа није се зауставио само на претећим речима - Ватикан је био више него значајан покретач стварања клеронацистичке НДХ, а око 1. 400 припадника римокатоличке јерархије учествовало је у физичком, верском и духовном затирању Срба (Бернбаум – представник САД на састанку Међународне комисије за истину о Јасеновцу у Њујорку). Ово кратко подсећање је неопходно да би се лакше схватио Јасеновац и уопште, србоцид у НДХ током Другог светског рата. Тај србоцид је у клеронацистичкој НДХ обухватао биолошки геноцид, културни геноцид и духовни геноцид, што је академик Динко Давидов назвао “Тотални геноцид”. У овом реферату подробније ћемо писати о духовном геноциду, рату до истребљења против СПЦ, који је спровођен са циљем да се затре историјско присуство и корени српског народа на српским територијама западно од Дрине. Тако на самом почетку битисања ове монструм државе ступа на снагу “Законска одредба о забрани ћирилице”. Истог дана објављена је наредба да су сви православни становници НДХ обавезни да око руке носе траку са словом П. Потом 2. јуна 1941. године излази наредба о укидању “свих српских конфенсионалних пучких школа и забавишта”, а ускоро и наредбе о промени имена места која на било који начин подсећају на српски народ, његову веру и историју. (Српска Митровица постала је Хрватска, Српске Моравице – Хрватске Моравице, Сремски Карловци – Хрватски Карловци, Српско Поље – Хрватско Поље, место Раскршће постало је Крижање, Ново Обилићево - Звонимировац, Његошевац - Нашички Антуновац, Градинско Карађорђево - Томиславовац итд.). Међутим, то није све, у рату против СПЦ клеронацистичка НДХ је забранила и назив “српска православна вера” па је донела законски акт: “Министарска наредба о називу грчко-источне вере”. Тако се трећини становника те монструм државе практично забрањује припадност српском народу. Донете су и уредбе којима је озакоњена пљачка свих црквено-верских и национално-културних институција српског народа[5], а пошто су Хрвати раније прихватили српски језик као свој, “Државни уред за језичка питања” је био задужен за стварање “новоговора”.

Да je плански смишљена и систематски спровођена акција против СПЦ и српског народа била базирана на претходном споразуму са Римском куријом, јасно се види и из једног акта Конгрегације за Источну цркву у Риму од 17. јула 1941. године упућеног Загребачком надбискупу. У овој Конгрегацији између осталог пише, да у Риму очекују велике успехе, "на обраћању неуједињених (тј. православних Срба у Хрватској) у покорност папи", да je РКЦ захвална Загребачком надбискупу на успесима у досадашњој његовој акцији на покатоличавању Срба, уједно подстичући Степинца и његове бискупе да наставе рад на правилном развоју католицизма "пошто сада постоје толике наде за o6paћaње несједињених." Овај акт је састављен у Риму непосредно после посете поглавника НДХ др. Анте Павелића папи Пију XII, у тренутку кад су српски народ и СПЦ били стављени изван закона. Павелић је током посете поднео папи исцрпан извештај о унутрашњим приликама у Хрватској држави и смерницама хрватске унутрашње политике у садашњости и будућности. Очекивања наведена у Конгрегацији брзо су остварена у пракси, па је убрзо међу православне Србе у Славонији и Срему растурен један летак одштампан у “Бискупској тискари” у Ђакову. У њему стоји да по Христову наређењу треба да буде једно стадо и један пастир и да сходно томе треба спровести у НДХ црквено јединство путем поновног сједињења свих православних са РКЦ, с тим да je римокатолички бискуп у Ђакову вeћ хиљаде православних примио у крило римокатоличке цркве. У летку се истиче да ћe православни Срби једино на овај начин "моћи остати у својим домовима", и "даље нeће бити прогањани и убијани, и осигураће спас својих душа.” Ова свестрана акција на покатоличавању православних Срба имала је за последицу прелаз око 240.000 православних Срба у римокатоличку веру.

О томе да је србоцид спровођен у потпуној симфонији световне и “духовне” власти, то јест Павелићевог режима и римокатоличког клира, постоје многобројна необорива сведочанства. Навешћемо речи двојице Хрвата римокатолика, бивших свештеника тзв. Римокатоличке цркве. Хрватски књижевник Ђуро Виловић, као бивши свештеник тзв. РКЦ одлично је познавао њено унутрашње устројство и рад свештеника и фратара између два рата, па у свом делу “Крвава црква” пише:”Хрватски попови и фратри, дали су усташком покрету за време Југославије неразмерно више и издашније у громорним беседама са олтара, проповедаоница, исповедаоница, конференцијских столова разних црквено-религиозних организација - него се то било каквим опипљивим документима даде утврдити. Тај је њихов усташки рад широк и многострук”. Велики историчар Виктор Новак, овако је окарактерисао ту симфонију римокатоличанства и усташтва:”Учествовање католичке цркве у усташком покрету дало му је пред широким масама сигуран изглед легитимитета, ма и он сам, уз помоћ фашизма и нацизма, никад не би освојио… У својим сазнањима о усташтву често не можете разликовати што је усташко а што клерикално, што је клерофашистичко, а што католичко. И странцу који би се нашао у НДХ за тих година окупације, морало је бити јасно да се у тој НДХ није нитко, ниједна странка, ниједан друштвени ред, није толико ревносно залагао за усташтво као католичка црква”. Поглавник Анте Павелић и “Министар за богоштовље” Миле Будак, 3. маја 1941. године потписали су “Законску одредбу о прелазу са једне вјере у другу”, а тзв. РКЦ у НДХ је прихватила све законе о покрштавању, чак и примат државе у том процесу и већ 15. маја канцеларија надбискупа Степинца објављује циркуларну посланицу - “Одредбе Надбискупског духовног стола у Загребу” - у којој се детаљно наводе услови за покрштавање. О прејемству србоцида под покровитељством Ватикана, илустративно нам говори биографија Ђаковачког и Сремског бискупа Антуна Акшамовића. Овај римокатолички великодостојник који је дуго година предавао “Хришћански морал”, од самог стварања НДХ подредио се усташким начелима. Само 12 дана по стварању НДХ, 22.4.1941. године, бискуп Акшамовић износи свој политички став у виду званичног акта: “Поклонствена адреса бискупске конзисторије”, који представља својеврсну оду поглавнику Павелићу. Врло брзо на простору његове бискупије долази до биолошког, културног и духовног геноцида над Србима. И док је клање и покрштавање Срба у његовој бискупији у пуном јеку, на годишњицу НДХ римокатолички проповедник морала уз оду поглавнику упућује и наредбу за покатоличавање: “…Велики Ослободитељ Хрватског Народа удружен с Вођом Њемачког Рајха и са Дучеом сусједне Италије, након осам и пол стољећа удара темеље ускрснулој Држави Хрватској. Поглавник наше младе НДХ и њезине оружане снаге обнавља дух хрватских витезова у снажном зову: За Дом спремни! Поглавник земаљског врховништва обнавља дух црквенога јединства у савременом зову: Натраг вери отаца! Јединство је у католичкој цркви!” Овај римокатолички бискуп на чијој се души налази хиљаде присилно покатоличених Срба, десетине порушених православних храмова и ко зна колико убијених, од стране поглавника Анте Павелића добио је “за предану сурадњу с државном владом у вјерским питањима своје бискупије” орден “Ред за заслуге, Велеред са звијездом”. Хрватски Лист од 3. маја 1943. године доноси “дирљиву” захвалницу овог професора римокатоличког морала усташком поглавнику: “Ја господо ову чињеницу наглашавам у ту сврху, да изјасним своју радост, што Поглавар, носилац државног врховништва наше НДХ у представницима католичке цркве види своје помагаче”. Треба одати признање овом бискупу да бар није био хвалисавац, јер је тешко оценити да ли је у бестијалности над Србима римокатоличко свештенство било помагач усташама или су усташе били помагачи римокатоличком свештенству. Ни после слома нацизма СПЦ није била у могућности да зацељује страшне ране од ратног погрома, јер је и послератна власт чинила све да забашури страдање српског народа и његове цркве. Иако је по завршетку Другог светског рата “Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и домаћих помагача у Београду” непобитно утврдила одговорност Акшамовића за геноцид и насилна покрштавања, он је у Југославији мирно наставио свој посао бискупа и професора морала. Али то није све. Веровали или не, овај монструм и у Југославији добија орден!!! Ђаковачки бискуп после ордена од стране Павелића, године 1959 добија орден и од Тита - Орден братства и јединства I реда! Врхунски цинизам јесте, али неочекивано није – већ смо писали о волшебним васкрснућима србоцида у најразличитијим државним творевинама.

“Блажени” тзв. Римокатоличке цркве, ратни злочинац, надбискуп геноцида Алојзије Степинац, надбискуп хрватски, није био само црквени вођа него и војни викар усташке војске, то јест, највећи војни свештеник усташа и домобрана. То у преводу значи да је Загребачки надбискуп као војни викар војске НДХ, у име папе управљао црквеним животом војних јединица НДХ, то јест војска НДХ је Dejureпредстављала посебну бискупију “krozkojudjelujesvetakatoličkaiapostolskaKristovacrkva” како каже канон 368 тзв. Римокатоличке цркве. “Блажени” Степинац је одобрио Цецељин молитвеник “Хрватски војник” за усташку војску. У јуну 1941. године (у време кад је клање Срба увелико у току), Степинац постројава пред Павелићем целокупно бискупство испред цркве светог Марка у Загребу. “Блажени” је служио и свечану мису задушницу Јури Францетићу, вођи Црне Легије. Зиста, каква црква, такви и свеци.

Прекрштавање. Степинац у једном писму папи наводи да је укупно 244. 000 људи прекрштено. Вероватно само Каптол и Ватикан знају тачан број, међутим, по неким показатељима и подацима појединих високих римокатоличких великодостојника, у клеронацистичкој НДХ прекрштено је преко 350. 000 лица. Ако узмемо у обзир да је око 180. 000 Срба протерано у Србију и да их је само у Јасеновцу убијено више од 700. 000 како је утврдила Међународна комисија која је суорганизатор ове конференције, можемо поуздано утврдити да су у НДХ више од 1,5 милиона Срба били жртве само због своје православне вере и српске националности. Тешко је наћи историјски пандан страдања због вере, сличан голготи српског народа и СПЦ у НДХ.

Страдање СПЦ. Срби су и у време Турака, преживљавали свакојаке зулуме уз набијања на колац, али “удружени злочиначки подухват” тзв. Римокатоличке цркве и усташа који су преживели за 4 године постојања клеронацистичке НДХ, превазилази вишевековна страдања под Турцима. Већ првих дана стварања клеронацистичке НДХ, власти у Загребу су издале строго поверљиву тајну наредбу подручним органима, да православни свештеници и учитељи буду прве жртве, тако да је њихов бесомучан прогон почео одмах по проглашењу НДХ.[6] На интервенцију Милана Недића Немци су реаговали код власти НДХ, па је један број српских свештеника са породицама пребачен у Србију пре оснивања логора Цапраг. Из сачуване документације јасно се види да су немачки официри у Загребу разговарали о питањима српског свештенства и са надбискупом Алојзијем Степинцем, који им је потврдио да тзв. Римокатоличка црква одобрава протеривање српског свештенства. Само захваљујући вазалном односу према Немцима, 4. јуна 1941. године на заједничкој седници немачких и хрватских представника, основан је Одбор за пресељење православних свештеника у Србију. Захваљујући томе, један број свештеника СПЦ у клеронацистичкој НДХ је преживео. Поред логора Цапраг код Сиска, касније су за српско свештенство и чланове њихових породица отворени и сабирни центри Копривница и Славонска Пожега.

Епископи. СПЦ је на простору НДХ имала два милиона и триста хиљада својих припадника, који су живели у 9 епископија са преко 1. 100 цркава и око 800 парохијских свештеника. У 31 манастиру подвизавало се преко 160 монаха. Већ првих месеци друге половине 1941. године, сва та организација је била потпуно уништена. У клеронацистичкој НДХ је страдало 5 српских епископа, тројица су убијена, двојица подлегла од последица мучења. Митрополит Дабробосански Петар Зимоњић, Епископ Горњо-Карловачки Сава Трлајић и Епископ Бањалучки Платон Јовановић свирепо су убијени уз животињско иживљавање, а Митрополит Загребачки Доситеј Васић (умро 1945) и Епископ Захумско-Херцеговачки Николај Јокановић (умро 1943) подлегли су у недићевској Србији од последица мучења и злостављања у НДХ. Далматински епископ др Иринеј Ђорђевић, чија је епархија поред НДХ обухватала и окупациону зону Италије, имао је у почетку добре односе са италијанским властима. Међутим, пошто је оклеветан од стране усташа, интерниран је у логор близу Фиренце где је дочекао крај рата, а епископска зграда и архива су спаљене. Епископ Зворничко-Тузлански Нектарије спасао је живу главу захваљујући чињеници да је као члан Синода био потребан Немцима, који су га под пратњом довели у Београд на седницу Синода. Ту је обављао дужност члана Архијерејског Синода до краја рата. Епископ Славонски Мирон и Викарни Епископ Сремски Валеријан упокојили су се у првим данима рата. Епископ Бачки Иринеј чији су делови епархије припадали НДХ, скоро све време рата је провео у Новом Саду под мађарском окупационом влашћу.

Свештенство. У књизи “Усташки злочини над српским свештеницима” протојереја Велибора Џомића наводи се именом и презименом 205 убијених српских свештеника и монаха у НДХ, уз кратку биографију и опис страдања. Споменица православног свештенства жртава фашистичког терора, Београд 1960, наводи имена 196 клирика СПЦ. Душан Кашић у својој књизи Српска црква у тзв НДХ наводи имена 217 страдалих клирика СПЦ у НДХ, међу њима тек неколицина су убијена од стране Немаца и Италијана, па се види колико је неумесна комунистичка реторика о “фашистичком терору”. У НДХ није било никаквог фашистичког терора – на делу је био класични клеронацистички усташки терор. Треба рећи да ни у једном списку нису навођена имена многих свештеника који су убрзо после интернирања у Србију умрли од последица мучења у НДХ. По подацима комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ, 599 српских свештеника је из НДХ избегло и прогнано у Србију. Међутим, како примећује Вељко Ђурић у својој докторској дисертацији “Голгота СПЦ 1941-1945”, та комисија је евидентирала само оне случајеве свештеника који су се писмено обратили Синоду. Драгослав Страњаковић је још 1941. године имао на располагању многобројну документацију о страдању српског свештенства и он пише да је око 700 прогнаних и избеглих свештеника стигло у Србију из НДХ.[7] Три свештеника успела су да избегну из НДХ у зону коју су окупирали Италијани. Двадесетак прогнаних и избеглих свештеника умрли су брзо по доласку у Србију од последица усташког мучења и малтретирања, међу њима и Еископ Загребачки Доситеј Васић.

Православни храмови. НДХ је била апсолутно јединствена клеронацистичка творевина чак и у нацистичкој Европи. Ни у једној другој држави није уништен толики број светиња и културно-историјских споменика једног народа, као што је то учињено са српском баштином у НДХ. Народ “тисућљетне културе” може се подичити и јединственом административном установом – “Уред за рушење православних цркава” - који је основан 1941. године у Загребу.[8] (Због стварања друге усташке институције, неканонске тзв. “Хрватске православне цркве” у априлу 1942. године укинут је овај фамозни уред).

Послератна “Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” у својим елаборатима је наводила да је било преко 450 порушених и 800 оштећених православних храмова на територији клеронацистичке НДХ. Цркве су углавном прво биле опљачкане (преко 1. 000 опљачканих храмова), а неке православне цркве претворене су у римокатоличке. Апсолутно непроцењиво културно-историјско наслеђе српског народа заједно са тим храмовима збрисано је са лица земље: монументални иконостаси, огромна архивска грађа, ретке књиге и велики број рукописа, матичне књиге, огроман број сваковрсних црквених утвара, светиња и реликвија, обредних предмета итд. Са храмова су масовно скидана црквена звона, нека су топљена, нека стављана на римокатоличке храмове, а поменута Државна комисија наводи да је опљачкано преко 700 црквених звона. Дакле, бројне историјске знаменитости и културне тековине српског народа током тоталног геноцида у клеронацистичкој НДХ заувек су нестале. Уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX века. Процењује се да би најнижи могући просечан број икона по иконостасу износио 35 (тај број се креће у распону од 20 до 70 икона по иконостасу). Када се овај најнижи просек од само 35 икона на иконостасу помножи са 450 (спаљених или порушених) храмова, добија се збир од преко 15. 750 уништених икона са иконостаса[9] (овде се не рачунају оштећени храмови где је такође било уништених икона на иконостасима, не рачуна се огроман број уништених целивајућих, литијских, заветних и других икона). Само на основу уништених икона са иконостаса уништених храмова, није тешко замислити какав је уметнички и духовни геноцид извршен над културом и цивилизацијским тековинама српског народа, каква је то била национална катастрофа за српски народ. Поред уништавања, на делу је била и пљачка српске црквене имовине. Само из Срема и богатих српских фрушкогорских манастира, у Загреб је однесено 40 камиона разних драгоцености из Патријаршијског двора, катедралне цркве, библиотеке и архива у Сремским Карловцима и из других сеоских цркава. Очигледна је тежња ове клеронацистичке монструм државе, да не само истреби Србе, него и да уништи сведочанства њиховог историјског постојања на њиховим етничким територијама.

У књизи Псуњског “Хрвати у светлу историјске истине” (Београд, 1944), аутор набраја 288 порушених, демолираних или спаљених српских цркава и манастира. Овде наводимо само цифре по срезовима из те књиге, уз напомену да су у великом броју тих цркви у њима спаљивани и живи Срби. Срез Петриња – 12, Војнић – 9, Глина – 10, Босанска Крупа – 8, Добој – срушена костурница жртава из Првог светског рата, срез Босански Петровац – 8, Бања Лука – 5, Босанска Градишка – 3, Бихаћ – 2, Босанска Дубица – 3, Босанско Грахово – 4, Босански Нови – 3, Дервента – 4, Брчко – 6, Бугојно – 1, Грачаница – 2, Власеница – 3, Маглај – 4, Јајце – 5, Котор Варош – 2, Мостар 1, Приједор – 2, Мркоњић град – 3, Теслић – 3, Сански Мост – 2, Травник – 1, Сарајево – 2, Цазин – 4, Доњи Лапац – 6, Книн – 1, Кореница – 4, Оточац – 1, Вргин Мост – 10, Слуњ – 8, Костајница - 10, Огулин – 2, Двор – 1, Ириг – 9, Илок – 1, Вуковар – 1, Сремска Митровица – 2, Стара Пазова – 3, Шид – 1, Земун – 1, Рума – 2, Бјеловар – 5, Подравска Слатина – 8, Вировитица – 8, Валпово – 1, Нова Градишка – 13, Доњи Михољац – 4, Новска -6, – Славонски Брод – 6, Славонска Пожега – 7, Пакрац – 2, Осијек – 3.

Поред православних храмова, у клеронацистичкој НДХ бесомучно су уништавани сви споменици културе српског народа, споменици српским краљевима, црквеним великодостојницима, изгинулим Србима из Првог светског рата… Клеронацисти су ратовали и против мртвих Срба, па су уништавaна многобројна српска православна гробља и костурнице, многа гробља су преоравали после рушења споменика, како се никада не би знало где су сахрањивани Срби. Тако су посмртне остатке Бањалучког Митрополита Василија Поповића усташе извадиле из капеле на Петрићевцу код Бања Луке, капелу су срушили, а остатке митрополитове пренели на сточно гробље-мрциниште на Влашком Бријегу и тамо закопали. То нису били појединачни случајеви, широм “Лијепе њихове” вођен је прави бесомучни рат и против српских гробова. Изгледа да су папини поданици са “тисућљетном културом” дословно схватили речи српског песника А. Шантића: “И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”.

ПРЕГЛЕД ПОБИЈЕНОГ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ВРЕМЕНУ 1941-1945 ГОДИНЕ

Епархија

 

Нeмаца

Италијана

Усташа

Бугара

Мађара

Арнаута

Партизана

Југoс. војске

Четника

Недићеваца

Љотићеваца

Енглеско-америчког бомбардовања

Свега

 

Београдско-карловачка

16

 

7

 

l

 

31

 

4

1

 

2

62

 

Банатска

9

         

3

         

12

 

Бачка

       

15

             

15

 

Браничевска

8

         

25

 

l

     

34

 

Бањалучка

4

 

5

     

5

         

14

 

Будимска

       

l

             

1

 

Горњокарловачка

3

1

64

     

5

         

72

 

Дабробосанска

1

l

10

     

14

       

l

27

 

Далматинска

   

21

     

6

         

27

 

Загребачка

1

 

7

                 

8

 

Злетовскострумичка

           

2

     

1

l

4

 

Зворничкотузланска

4

 

27

     

12

 

l

     

44

 

Захумскохерцеговачка

1

 

24

     

6

         

31

 

Жичка

9

   

l

 

1

22

 

5

1

   

39

 

Нишка

2

         

17

 

1

   

3

23

 

Охридскобитољска

2

   

3

   

2

         

7

 

Пакрачка

1

 

5

     

2

         

8

 

Рашкопризренска

3

   

l

 

9

10

 

1

     

24

 

Скопска

4

   

5

 

4

4

l

1

     

19

 

Тимочка

     

l

   

11

         

12

 

Шабачка

10

 

1

     

10

     

l

 

22

 

Црногорско-приморска

3

6

     

1

25

         

35

 

Чешка

3

                     

3

 

УКУПНО

84

8

171

11

17

15

298

l

13

2

2

7

629

 

Србоцид и после капитулације. Непосредно после 9. маја 1945. године убијена су 63 свештенослужитеља СПЦ и то од стране партизана 62 и од стране Италијана 1 (Горњокарловачка Епархија). По Епархијама је то изгледало овако: Београдско-Карловачка – 13, Браничевска – 1, Бањалучка – 4, Горњокарловачка – 3, Дабробосанска – 9, Далматинска – 1, Зворничко-Тузланска – 10, Жичка – 11, Нишка – 7, Рашкопризренска – 1, Шабачка – 3. Број убијених свештеника СПЦ после рата је знатно већи (само у Црној Гори после рата је убијено око 120 клирика СПЦ)[10], али то није тема овог реферата.

Наставак србоцида у рату 1991-1995. У књизи Слободана Милеуснића “Духовни геноцид” (1997) налази се детаљан преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991-1995. године, што само потврдђује континуитет србоцида. Дакле, у том рату је порушено212цркава (парохијских, филијалних и капела) и 111 парохијских домова и осталих црквених здања.Оштећено је 367 цркава (парохијских, филијалних и капела) и 107 парохијских домова и осталих црквених здања.

Резиме. Примере скидања ћириличних натписа са уреда имали смо и у периоду између два светска рата, а криминалну олош штитила је римокатоличка црква.[11] Све ово показује да данашњи рат против ћирилице и усташке покличе на стадионима “Лијепе њихове” треба узимати веома озбиљно. Савремена хрватска држава не чини ништа да покаже да србоцид није саставни део њеног државног програма. Искуство обе Југославије, искуство последњих ратних збивања на тлу бивше Југославије, болно опомињу Србе на речи Јована Дучића, да је заједница убица и убијених могућа само у браку дегенерика.

Политика забране изношења истине о континуитету србоцида, наставља се, на жалост, и у наше дане. По некој иронији историје, инспиратори три геноцида над Србима у двадесетом веку, оптужују Србе за геноцид, а власт која је после бомбардовања 1999. године дошла на чело Србије, својом сервилношћу као да помаже остварење тог пројекта. У тренутку вазалског односа властодржаца према Западу у српској матици, ова конференција у Бања Луци под покровитељством највећих државних институција Републике Српске, показује да је заправо Република Српска у овом тренутку истински национални и духовни пијемонт српског народа.

 


[1]Stematografhia sive armorum Iliricorum delineation - Беч 1701. године. Енциклопедија СХС Витезовић Ритер Павао, књига IV, Загреб 1929.

[2]A.Starčević: Izabrani politički spisi, Golden Marketing-Narodne novine, Zagreb, 1999.

[3] NDH. Predsjedniштво владе. Glavno tajništvo, broj: 818-XI-2-1942. Архив Југославије F. бр. 6633

[4] Овде наводимо само један пример као потврду континуитета србоцида у Јуославији. Књига “Докумети протународном раду једног дијела католичког клера” која је штампана у Загребу 1946. године одмах је забрањена. А та књига имала је и следећа поглавља: Учешће клера у оснивању усташке организације; Улога клера католичког у покрштавању Срба; Суделовање свећеника у усташком клању (!); Католички бискупи на челу с надбискупом Степинцем – главна подршка усташама и њиховом злочиначком и протународном раду.

[5] “Narodne novine” бр. 132 (29.9.1941) и бр. 143 (3.10.1941)

[6] Виктор Новак – Маgnum Crimen 62

[7] Д. Страњаковић, Највећи злочини садашњице.

[8] Сачувани документи са печатом овог јединственог уреда налазе се у Елаборату Покрајинске комисије за утврђивање ратних злочина, Музеј Срема у Сремској Митровици.

[9]Да поменемо само неколико иконостаса из XVIII и XIX века са преко 300 икона, који су представљали истинска уметничка ремек-дела: Монументални иконостас Павла Симића (1886-1887) у цркви у Глини (у којој је поклано 1. 500 Срба); Иконостас у Старој Градишки из 1747. године; Иконостас у Слатинском Дреновцу руског сликара Василија Романовича из 1758. године; Иконостас у Великој Писаници сликара Јована Четиревића из 1780. године; Иконостас фрушкогорског манастира Раковац, сликара Василија Остојића из 1763. године; Иконостас сликара Теодора Крачуна у манастиру Хопово из 1776. године; Само драги Бог зна колико је уништено старијих икона непроцењивог културно-историјског значаја о којима нема сачуваних бележака.

[10] Види: “СПЦ у Другом светском рату” из Архива САС СПЦ – приредио Епископ Атанасије (Јефтић).

[11] Карактеристичан је пример Миховила Праскића, криминалца и фалсификатора новчаница, разбијача ћириличних натписа, коме римокатоличка црква даје жупу и он уз дужност “пастира” постаје учитељ вере и морала.

 

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com