„Руски дневник“ Ранка Гојковића – први део („посрбљени“ текст са „Руске Народне Линије)
По благослову Патријарха Србског Иринеја, председник «Руског сабрања у Србији» и генерални секретар „Свесрпског словенског покрета» Ранко Гојковић и његов брат Славко Гојковић су 25. јула текуће године предали епископу Тарском и Тјукалинском Саватију на дар копију иконе Мајке Божије «Троеручице», коју је Тарској епархији поклонио у Србији познати духовник игуман манастира Рукумија јеромонах Симеон. Тој свечаности претходило је поклоничко путовање браће Гојковић по Уралу и Сибиру, које је почело у Јекатеринбургу. Ми смо већ публиковали текст Ранка Гойковића, у коме он објашњава околности доласка иконе «Троеручице» у Русију, а сада почињемо са публиковањем његовог својеврсног поклоничког дневника...
15. јул
Сам долазак у Русију обележен је за нас пријатним утиском. Још на аеродрому Шереметјево, док смо чекали лет за Јекатеринбург, обрадовали су нас Афро-Французи који су са простодушном црначком емоционалношћу прослављали победу фудбалера Француске који су растурили репрезентацију чији су играчи са задовољством провоцирали руске патриоте узвикивањем парола укајинских нациста.
„Слава Украјини“ се међу руским становништвом доживљава на исти начин како Срби доживљавају паролу „За дом спремни“ усташких клеро–нациста.
16.јул
Слава Богу, у Јекатеринбургу смо смештени недалеко од Храма на Крви, па смо раније стигли на трг око кога се са доласком сумрака почело окупљати не десетине него стотине хиљада верујућих људи. На неколико места чули смо родну српску реч па смо се и упознали са неколицином својих сународника.
Пред долазак Патријарха Кирила, позив из Београда, преносим утиске за руску информативну агенцију „Спутњик“ из Београда. По завршетку Архиерејске Литургије, промислитељска проповед Патријарха Кирила никога не оставља равнодушним. После речи руског Првојерарха Крсни ход дугачак више од 20 км већ не изгледа тако исцрпљујући.
Крсни ход је кренуо око 2:30 ноћу и све време без прекида у огромној маси људи се пева „Исусе Христе Сине Божији помилуј нас“. Мноштво икона, посебно Светих Царских Мученика.
Ганина јама, 17. јул 2018.г.
17. јул
На Ганиној јами видео сам још неколико српских познаника, тамо су била и два српска епископа. Без обзира на огромни ред поклоника, успео сам да целивам велики поклони крст који се налази поред јаме…
Славко Гојковић са иконом Царских Страстотерпаца.
Руски козаци су се одмах по одласку са Гајине јаме упутили у Алапајевск на нови Крсни ход, а нашим српским ногама ненавикнутим на такве Крсне ходове неопходан је био одмор. Тако да смо се са „Тројеручицом“ поново срели 18. јула кад смо се упутили из Јекатеринбурга у Тјумењ.
18. јул
Одмах по доласку у Тјумењ упознали смо се са Дебус Људмилом Викторовном, руководиоецем научног и издавачког одељења Тарске епархије Руске Православне Цркве. До завршетка нашег боравка у Сибиру( из Омска смо отпутовали 27. јула ујутру) Људмила Викторовна је бринула о нама пројављујући неисцрпну енергију, непрекидно решавајући организациона питања повезана са многим догађајима у којима смо ми учествовали. Анђела чувара и ниски поклон Људмили Викторовној.
Ноћили смо у манастирском хотелу у Тјумењу, а вечерали у манастиру Рождества Пресвете Богородице, где је икона боравила у ноћи 18-19. јул
Богородично - Рождественски Иљински манастир у Тјумењу.
По благослову матушке Нине, игуманије манастира, у мраку смо се спустили степеницама до пристаништа где је подигнут спомен–крст на том месту где су једну ноћ одморили Свети Царски Мученици на путу за Тобољск.
Код спомен-крста са матушком Нином.
Спомен–плоча са речима из Дневника Цара Николаја о боравку у Тјумењу.
19. јул
Ујутро приликом праштања, матушка Нина нас је замолила да замолимо оца Симеона за молитве и ми смо раним јутром отпутовали за Тобољск. Нажалост умор је учинио своје јер ми две ноћи уопште нисмо спавали (једна је прошла у путовању, а друга у Крсном ходу од Храма на Крви до Ганине јаме). Ујутру на путу за Тобољск, у аутомобилу нас је савладао сан. Тако ми нисмо видели село Покровскоје и кућу Григорија Распућина. А тако сам желео! Опрости нам Григорије Јефимовичу…
Кремљ у Тобољску са предивним саборним Софијским храмом и Архиерејским дворцем. Једноставно одушевљава како предивним погледом на град тако и изузетним градским музејом.
Са оцем Михаилом у Тобољском Кремљу.
Тамо нас је очекивао отац Михаило из Тарске епархије који је био на одмору у Тобољску. Он нас је сместио у црквени хотел и разговор са њим је био веома интересантан. Икону смо унели у предивни саборни Софијски храм где ме је посебно обрадовало сазнање да се ту налазе мошти Светог Јована Тобољског, просветитеља Сибира и деде Јована Шангајског који је постао монах у Србији и о коме сам писао у свом диптиху о знаменитим Србима у Руској историји.
Код моштију Светог Јована Тобољског
Тобољск има велику и значајну историју тако да не чуди што се тамо налазе два изузетна музеја. Први – „Тобољски историјско-архитектонски музеј „Заповедник“. Од Јермака до данашњих дана, историја културне престонице Сибира открива се пред посетиоцима.
Други музеј у Тобољску посвећен је породици императора Николаја II и он је октривен 27. априла ове године. То је први у Русији државни музеј који је у потпуности посвећен Светој Царској Породици.
Музеј порододице императора Николаја другог у Тобољску отворен је у бившем Губернаторском дому где се од августа 1917. године до априла 1918. године налазила затворена Царска Породица све до слања у Јекатеринбург. Датум отварања музеја није случајно изабран – управо 26. априла 1918. године комесар Јаковљев који се стигао у Тобољск, објавио је Царској Породици да води из Тобољска Императора. Нови музеј ће постати једно од филијала Тобољског историјско-архитектонског музеја – Заповедника. У новом музеју стручњаци су отворили 13 просторија дворца са коришћењем меморијалних елемената и ствари које су сачуване из периода кад су ту живели велики затвореници. У фондовима музеја «Заповедник» стручњаци су спровели рад на приказивању предмета који су припадали Царској Породици. Ради се о иконама, свиленим шаловима који су припадали царици Александри Фјодоровној, Свето Јеванђеље са екслибрисом Императрице, породичним фотоалбумом са аматерским фотографијама који је попунила Царска породица у Тобољску, чаробни фонар за пројекцију слика који је припадао Царевићу Алексеју...
Последња фотографија Царевића Алексеја.
Сто где су ручали Царски Мученици
И док смо ми беседовали у трпезарији са оцем Михаилом, Тобољчани су сазнали за светињу и почело је читање акатиста. Верујући су питали да ли икона још може остати у Тобољску. Но, икону смо већ у вечерњим сатима пренели у Јовано-Ваведенски манастир, вечера код игуманије Ане, отац Михаило служи молебан у храму.
«Тројеручица» у храму Јовано-Ваведењског манастира.
То је управо онај манастир из кога су непрестано доносили храну Светим Царским Мученицима за време њиховог боравка у Тобољску. Због те љубави према Царским затвореницима игуманија и неке монахиње су потом платиле главом.
Јовано-Ваведењски манастир у околини Тобољска.
20. јул
Раним јутром путујемо у Уст- Ишим, веома лош пут, неасфалтиран, много прашине. Александар, возач епископа Саватија са којим смо прешли хиљаду километара по Сибиру, као да вози ауто-путем. Овај бивши специјалац руске армије, својом ћутљивошћу и послушћношћу више личи на неког узорног монаха него на професионалног возача. Свечан дочек иконе од стране народа и свештеника, «Тројеручицу» дочекују свештеници - отац Владимир и отац Вјачеслав.
Отац Владимир и отац Вјачеслав.
У Свето-Никољском храму у Уст-Ишиму
Молебан, затим ручак, веома топао дочек и свештеника и народа. После ручка два догађаја, први – Округли сто о циљевима експедиције путевима руске емиграције, утисци учесника.
Предавање у Уст-Ишиму
А потом представа театра Омске филхармоније по књизи митрополита Тихона (Шевкунова) «Несвети, а свети». Само једна реч – изузетно!
У Тевриз смо допутоваи увече и дочекује нас отац Алексеј – отац осморо деце и очекује девето. Спаси Господе баћушку Алексеја. Преноћиште код Петра Павловича, поштованог домаћина у Тевризу, где сам први пут у животу сазнао шта значи парење у руској бањи...
Наставак следи...
