Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, Вашој пажњи препоручујемо књигу Драгана Милошевића "Срби који су задивили свет". Овом приликом публикујемо рецензију поменуте књиге из пера главног уредника "Саборника"...
† † †
Драгана Милошевића упознао сам на промоцији књиге моје колегинице, новинарке, не знајући да је и он пореклом Херцеговац. Скоро годину дана после тога, пишем рецензију за његову нову књигу и да сам којим случајем прочитао ову књигу пре познанства са Драганом, мислим да бих погодио да се ради о писцу из Херцеговине. Молим за опрост, нисам присталица локал-патриотизма и свестан сам да ја лично и моји Херцеговци генерално, имамо много мана, мање изражених код Србадије у неким другим србским земљама. Али то једно свесрбско осећање које тако дивно дефиниса Шантић у стиху «мене све ране мога рода боле» - могао је изразити само Србин из Херцеговине јер тај свесрбски архетип нигде није тако јако изражен као код Срба из Херцеговине. То осећање испливава и из Драганове књиге «Срби који су задивили свет» за коју пишем ову рецензију.
Симпатичан је запис у књизи са једног кафанског састанка србских интелектуалаца са Петером Хандкеом у Београду. Тада је покојни Милован Данојлић, поменувши Србе као мали европски народ, од истог Хандкеа био прекинут следећим речима: «Миловане, молим те немој више никада рећи за свој србски народ да је мали, чак ни пред нама, пријатељима твојим. Јер, србски народ је велики народ, један од највећих и најстаријих у Европи. Можда сте ви Срби знали понекад да будете досадни, али нисте мали, нити сте то икада били. Да не набрајам сад, због чега сте тако велики; сви ми, који седимо овде, то добро знамо.» Поштовани читаоци, ова истина коју изрече Хандке, одлично се потврђује и књигом коју држите у рукама. Срби данас јесу бројчано мали народ, али Срби су и као бројчано мали народ до данашњег дана очували менталитет великог народа. Тај менталитет великог народа красио их је током целе њихове историје, од античке, преко Средњег века, па до модерног доба. Зар је мали народ могао једини од свих европских народа онако листом и грудима стати испред османлијског освајача и спречити поробљавање Европе? Зар је мали народ могао и у време ропства непрекидно дизати буне и маштати о ослобођењу? Нека опросте браћа и Бугари, и Грци и Румуни, па и они народи под Аустро-угарским ропством – само Срби се никада нису мирили са тим ропством. Зар је мали народ могао изродити Карађорђа који из темеља потресе моћну светску империју? Зар је мали народ могао после два тешка Балканска рата, бити у рату са три велика и моћна светска царства – Аустро-Угарским, Немачким и Турским – изаћи као победник, а три моћне империје нестају са карте? Зар је мали народ могао изродити чак два ослободилачка покрета против Хитлера? Зар је мали народ могао бити у рату са Империјом зла оличеном у НАТО пакту? Зар мали народ може и данас, у овом русофобном лудилу западног света, бити једино русофилско острво у НАТО океану који га окружује?
Наравно да само велики народ, народ великог менталитета, може имати такву историју и Драганова књига кроз десетине и десетине великана о којима се у књизи говори, потврђује ту истину изречену од стране великог нобеловца Петера Хандкеа.
Знам да ће многи рационалистички умови заграктати како морамо да се оканемо националне митоманије и да морамо бити свесни да светом владају само интереси, и томе слично. Е па господо рационалистичка, ви никада нећете бити у стању да истински спознате историјске истине ако мислите да је историја занат идентичан занату патолога који равнодушно сецира лешеве. Никакав „објективизам и непристрасност“ историчара нису могући ако се одбаци Христово учење, јер је Христос Пут, Истина и Живот. Тако и историчари рационалисти који тумаче историју ван контекста Светог писма, ван контекста Православља, који су равнодушни према кршењу Божијих заповести, само помажу претварању својих читалаца из богообразних у зверообразна бића и ничему их не уче.
Драганова књига је својеврсно путовање кроз нашу историју, од праисторије до наших дана, кроз приче о великим Србима и Србкињама као да пред нама израња својеврсна србодисеја. Од Цара Константина до Новака Ђоковића и других србских «јунака нашег доба», читајући књигу као да пловите по узбурканом мору србске историје.
Указао бих само на један страх од претераног величања наше древне, прехришћанске прошлости.
Свакако да нисам од оних који верују у ватиканско-германску причу о досељавању Словена на Балкан у VI веку. Пре свега, то негира и “отац руске историје”, Нестор Летописац у свом величанственом делу “Повест минулих лета”. Више сам него уверен да су Срби староседеоци на овим просторима, међутим, морам да признам да ме је помало страх од помаме писања на ту тему. Некада тумачење историјских процеса тих нових историчара неодољиво подсећа на својевољно тумачење хришћанства како се коме прохте од стране протестаната, или својевољно тумачење Старог Завета како се коме прохте од стране талмудиста.
За младе патриотски опредељене људе то може бити веома опојна и опасна прича. Говорим као неко ко озбиљно прати политичке технологије и зомбирање малоруског народа на територији вештачке државне творевине под називом Украјина. Тамо се са Запада деценијама натурала та прича о Украјинцима као народу малтене старијем од Адама и Еве, младе генерације су васпитаване на миту о Украјинцима као најстаријој нацији, о Украјинцима који су владали читавим простором Европе и Индокине, украјински језик је по тој историографији био практично Адамов језик, Украјинци су потомци становника древне Спарте, итд. итд. У оваквој причи неверујући историчари могу нанети катастрофалне штете читавој нацији што показује и потпуно сулудо стање у данашњој Украјини. Јер, током времена део народа почиње веровати томе и неминовно се код младих људи јавља питање – ако смо ми најстарији народ, онда смо ми бољи од осталих народа, а то већ помало мирише на нацизам. Јер ако смо најбољи, ако смо најстарији, онда су други нижа раса. Таква је била социјална основа те трагедије која се данас одиграва у Украјини. Да се деценијама та омладина васпитавала на вредностима Кијевско-Печерске Лавре, а не горе наведеним глупостима, данас омладина у Украјини не би као у трансу скакала и вриштала – убиј Москаља.
Код појединих таквих наших историчара и књижевника већ се пројављује нескривена мржња и према светој браћи Ћирилу и Методију јер су они наводно криви што се не помиње српска древна писменост. БОГОСЛУЖБЕНИ језик који су Словенима на њиховом језику подарила Богом надахнута света равноапостолна браћа, узнео је до неслућених висина дух Славена претворивши их у Словене, оне који служе Слову од кога све поста. Како би било уопште могуће да Јафетови синови напуне шаторе Семове без овог величанственог анђеоског језика? Уколико историчари и књижевници не схватају да је служење Слову једина истинска писменост која изграђује и надограђује и појединце и народе, онда они у ствари ништа и не схватају. Највероватније јесте истина да је старосрбски језик представљао прајезик свих Славена, али ми морамо схватити једну ствар – постоји свега неколико СВЕШТЕНИХ језика у историји људског рода. Последњи међу тим СВЕШТЕНИМ језицима је ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ језик. Дакле, језик као такав није створио никакав народ, језик је Господ у својеврсној синергији са Адамом подарио првом човеку. Сваки од СВЕШТЕНИХ језика је настајао у својеврсној синергији са Господом, па тако је и црквенословенски језик настао у синергији свете равноапостолне браће Ћирила и Методија са Господом.
Друга исто тако опасна вековна тенденција која се форсира у србском друштву јесте западњачење. Космополитске, рушилачке идеје Запада које се Србима намећу већ вековима, немају у себи ништа стваралачко нити организационо, масонска прича о слободи, братству и једнакости, јалова прича о толеранцији, не представљају ништа друго него поткопавање вековних здравих, државотворних хришћанских начела нашег народа. И брана том поткопавању су и књиге попут Драганове. Све западне идеологије засноване су на лажи и обмани - комунизам, фашизам, толерантност ка свему девијантном, разврат, космополитизам,.. – све су то продукти туђих руку и туђих умова, потпуно страних духовном устројству и цивилизацијским тековинама нашег народа.
Наравно да су четири слова «С» на србском грбу свеспасоносна за наш многострадални народ, али не смемо никада сметнути са ума да се та четири слова не налазе на неком пустом месту – него се налазе око Крста Господњег!
Срби су се читаву своју историју од Светог Саве до данас, генерално гледано, руководили принципом “држи се Истине”. Савременим софистицираним пропагандним технологијама данас се и најдобронамернији и најчеститији Срби “хватају на удицу” добро осмишљене западне пропаганде. Намеће се једна слика у којој велики народи (са потпуним стављањем знака једнакости између Руса и западних народа) брину само о својим интересима, а мали народи су ту колатерална штета и да мали народи “треба да гледају само своје интересе”. Па шта је друго радио бугарски народ у својој историји? Опростите, али када бих могао да бирам чији бих историјски приступ изабрао у србској будућности, бугарски “приклони се јачем” или србски “приклони се Истини” – без двоумљења бих се определио за вековни србски приступ.
О том србском приклањању Истини, можете много тога прочитати у књизи «Срби који су задивили свет» аутора Драгана Милошевића, коју искрено препоручујем.
