Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, овај текст о Митрополиту Амфилохију написан је на молбу главног уредника Руске Народне Линије на руском језику. Уочи сахране великог архијереја наше свете Цркве, Вашој пажњи нудимо посрбљену верзију тог текста...
♦ ♦ ♦
Митрополит Амфилохије био је два пута у најужем кругу – међу три епископа између којих се жребом бира Србски Патријарх. Први пут жребом је изабран Његова Светост Патриајрх Павле. За време болести Патријарха Павла, Митрополит Амфилохије је био Местобљуститељ СПЦ. Ваш покорни слуга је био сведок када је приликом чина освештања новог храма у Земуну којим је началствовао Митрополит Амфилохије, тај архијереј плакао као дете када му је Ђакон пренео вест о упокојењу Патријарха Павла. После кончине Патријарха Павла, Митрополит Амфилохије је други пут добио већину гласова србских архијереја, али је жребом од тројице изабран тадашњи Епископ Нишки Иринеј...
Руски верујући људи се сећају да је слична ситуација била у Руској Православној Цркви – када је после упокојења Патријарха Пимена, Местобљуститељ постао Филарет, Митрополит Кијевски. Он је очекивао да ће постати Патријарх, али пошто се то није десило, кренуо је у раскол. Слава Богу, Митрополит Амфилохије није кренуо тим путем и за то му се мора одати признање. Упркос званичној политици Црне Горе, која се током протеклих неколико деценија кројила у Вашингтону и Бриселу, Митрополит је успео да сачува јединство СПЦ и секта Мираша Дедејића, тзв «Црногорска православна црква» је безначајна организација са лошом репутацијом.
Многе одлуке Митрополита одушевљавале су србска патриотска срца, али се дешавало да та срца понекад обухвати и хладна језа. За мене лично је чињеница о учешћу СПЦ у такозваном «Свеправославном Критском сабору» представљала разочарење и улога Митрополита у доношењу одлуке да се учествује на том сабору била је велика. Није било тешко схватити да је Вартоломеј обична марионета, најамник САД и талац ЦИЕ. Митрополит Амфилохије је ипак био грчки ђак. Била је то озбиљна грешка СПЦ, без нашег учешћа расколник Вартоломеј би са Критским сабором доживео истински фијаско. Међутим, мора се рећи да је одмах после ужасног корака Вартоломеја и признања ПЦУ од стране Вартоломеја, Митрополит Амфилохије то признање расколника назвао веома штетним кораком и великом грешком.
Могуће да је учешће СПЦ на Криту тада у Русији протумачено као непријатељски корак према Русији, међутим, љубав Митрополита према Русији никада није изазивала сумњу. Он је не једном указивао пронатовским русофобним владарима у Црној Гори на страшну клетву његовог великог претходника на Цетињском трону, светог Паетра Цетињског: „Нека је проклет и онај ко би покушао да нас одврати од верности поштеној и христољубивој Русији, и свако ко би од вас – Црногораца – пошао против Русије – од истог племена и исте вере, да му Бог да да му живом месо отпада од костију и да му нема добра ни у овом, ни и у будућем животу!“
На жалост, политичари и дипломате не поступају увек онако како жели већина становништва. Православни Срби сигурно неће поздравити ни једну тачку срамног «Вашингтонског споразума», међутим председник их је све потписао. На жалост, некад нас је срамота и од корака руске дипломатије. Уверен сам да огроман део руског народа не би одобрио оно што је урадио амбасадор Русије у Загребу, величајући Фрању Туђмана, отвореног присталицу клеронацистичке НДХ и човека који је иницирао највеће етничко чишћење у Европи од завршетка Другог светског рата, када је са својих огњишта протерано неколико стотина хиљада Срба.
Немогуће је писати о Митрополиту Амфилохију а не поменути његову бригу за србски православни народ на Косову и Метохији. Његов «Летопис новог косовског распећа» у 4 тома већ је постао сведок времена, када су синови пакла јуришали на незааштићени србски народ на распетом Косову... Та његова борба и бескомпромисна позиција по питању Косова, скупо га је коштала. Свакако да нису сви били спремни на тако отворену критику власти због остваривања пузеће издаје србске колевке.
Нека о другим књигама пише неко други, хтео бих још истаћи неколико момената, неколико праваца у којима је Митрополит Амфилохије оставио дубок траг.
- За разлику од неких других србских епископа, који по питању «нетрадиционалних» имају мишљење блиско мишљењу Римског јеретика, Митрополит се није устручавао да говори и да се бори против «култа смрти», гендерске идеологије и наметања содомије...
- Митрополит је у Црној Гори целом свету показао да није неопходно и да не сме Црква бити аполитична уколико јој прети уништење светиња и ако је угрожен фундамент хришћанског морала. Наравно, не политичким протестима, како су то радили политичари, него црквеним начином борбе – мирним Литијама. Показало се да Литије не пролазе само кроз градове и села, него и директно кроз срца људи. Литије су створиле један нови предиван храм – храм преображења србског народа у Црној Гори. Само захваљујући томе, било је могућно уклонити безбожну и богоборачку власт Ђукановића. Захваљујући томе, може се рећи да је владика Амфилохије живот окончао као победник...
- Та лекција није значајна само за Србе у Црној Гори, него генерално за цео род србски. То је сигнал и за Вучића – шта га чека у случају издаје Косова...
Постоји и једна веза препуна симболике, која повезује Митрополита Амфилохија са његовим претходницима на Цетињском трону. Свети Петар Цетињски и Петар II Петровић Његош, свој животни пут окончали су на празник светог апостола и Јеванђелисте Луке. Интересантно је да је апостол Лука сачувао десницу Крститеља Господњег, да су се свети Петар Цетињски и Његош упокојили на светог Луку и да је после пада Руске империје десница Крститељева доспела управо на Цетиње, поред моштију светог Петра Цетињског и близу праха Његошевог. Шта рећи, посебна веза светог апостола Христовог са Цетињским владикама...
- Митрополит је био национални борац у најбољем смислу те речи. Пре 4-5 година заједно са главним уредником Руске Народне Линије Анатолијем Дмитријевичем Степановим присуствовао сам светој Литургији на празник светог Архангела Михаила у великој србској светињи на обали Јадрана – у манастиру Михољска Превлака. За време Литургије на Великом Входу, Митрополит Амфилохије је читајући имена за здравље прочитао и имена свих заточника антисрбског казамата у Хагу. Било је то још једно сведочанство његовог србског гена и оваплоћење речи великго песника србске Херцеговине Алексе Шантића: «Мене све ране мога рода...».
Посебан лични однос према Митрополиту Амфилохију имам и као председник Управног одбора «Православне фондације». Сутрадан по објављивању Извештаја о првој години рада "Православне фондације", све нас је дубоко потресла тужна вест о упокојењу Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија. Управо по благослову Преосвећеног Митрополита Амфилохија, ПФ је основана на Покров Пресвете Богородице 2019. године.
Господ га данас призва на боље место. Чланови Управног Одбора "Православне фондације" изражавају искрено саучешће свом клиру Митрополије Црногорско-Приморске Српске Православне Цркве, свим његовим духовним чедима, због великог губитка које је задесило и њих и све нас верујуће и нашу мајку Српску Православну Цркву.
Упокој, Господе, душу раба Твојега, Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, прости му сагрешења вољна и невољна и насели га у Насеља Праведних, где нема болести и туге и уздисања.
Ранко Гојковић, издавач, публициста и преводилац, председник УО «Православне Фондације», председник «Руског Сабрања у Србији», генерални секретар «Свесрбског словенског покрета», уредник портала «Саборник србско-руски»
Извор: Руска Народна Линија
Фото: ИН4С
