Ранко Гојковић
Спремао сам се да 29. октобра одслушам предавање оца Јована Пламенца о духовним аспектима вантелесне оплодње у библиотеци „Милутин Бојић“ у Београду, кад су почела да стижу изненађујућа саопштења на друштвеним мрежама да је предавање отказано. Наравно, одмах сам прочитао шта је отац Јован ставио на свом Фејсбук налогу.
Иако отац Јован у свом извињењу (видети ОВДЕ) свима који су желели да дођу на то предавање, није навео конкретан разлог, нити било које конкретно име или институцију, више је него јасно да је забрана стигла од свештеноначалија СПЦ, тачније из саме Патријаршије.
Мислим да није спорно то што један добар део нашег свештеноначалија не прима са одобравањем ставове оца Јована по питању политике и политичара у Србији, али то не би смео да буде разлог да се забрањује и његова пастирска и мисионарска делатност која нема везе са политиком. Уосталом, ваљда и свештеници имају право на своје мишљење о свим питањима нашег живота?
Апсолутно је јасно да је и за државу и за Цркву добро да постоје што бољи односи, ако већ није могућа симфонија световне и црквене власти каква је била у елитним вековима наше историје, у епохи светих Немањића и потом србске деспотовине. Гледајући споља, изгледа да су данас веома добри односи између србских власти и свештеноначалија СПЦ. Међутим, суштина истинске симфоније световне и црквене власти није у томе да Црква благослови сваки потез власти, нити да држава буде покровитељ Цркви кад затреба финансијска помоћ. Тамо где су молитва и благослов само уобичајени протокол, благослов одступа макар храмови сијали као суво злато. Православна вера је вера исповедника, Православна вера је жива вера а не некаква декорација, па ни државна ни црквена власт не би смела да се сматра некажњивом. У поменутим елитним вековима србске историје, нашим благочестивим владарима је било најважније спасење душа њихових поданика. Наравно да је то радовало истинске Христове пастире у нашој Цркви и да смо имали предивну симфонију духовне и световне власти.
Међутим, ко то данас може рећи да је власти у Србији стало до спасења свих? Пре би се рекло да је властодршцима на уму само богатство изабраних. У таквој ситуацији свакако да није добро да наше свештеноначалије аминује или прећуткује сва непочинства власти. Јер вера није бренд који служи свештеноначалију да подржи сваку циничну рачуницу власти, вера је савест и саборност и само тако вера и они који је исповедају могу бити од помоћи и свом народу и својој држави. Помоћ држави није забрана пастирског деловања оним пастирима који су се осмелили да кажу и неку критичку реч против србских властодржаца.
Плашим се да је то пут да се вера спушта у катакомбе а државна власт да постане не само нехришћанска, она је то на жалост одавно, него и богоборачка. Србски благочестиви пастири никада нису уступали партији место које припада Богу, нити су Крст Христов уступали идеологији. Црква мора бити огледало савести а никако институција која се беспоговорно повинује пред култом силе.
Ето због чега сматрам да је забрана наступа оцу Јовану Пламенцу погрешан потез нашег свештеноначалија.
