Око Савиндана текуће године, у неколико наврата сам говорио за поједине портале и радио-станице, о култу Светог Саве у Русији. Верујем да није сувишно ставити то и на папир, јер дело нашег духовног сверодитеља, првог србског Архиепископа, није само од огромног националног, него и Васељенског значаја…
У животу и делима везаним за његово име, како за живота тако и после његовог упокојења, као да је све прожето нитима Промисли Господње, од молитви његових родитеља и њиховог каснијег благочестивог супружништва, преко узрастања у духовног горостаса за свога земнога живота, до развоја његовог светитељског култа широм Васељенског Православља. Његов култ и утицај није био занемарљив ни међу Грцима, Бугарима, Румунима, на Светој Земљи и Светој Гори…, али чини се – нигде његова мисија није оставила тако дубок траг као у братској Русији, па је то и главна тема редова који следе. Покушаћемо да хронолошки наведемо најзначајније карике ове бисерне огрлице која повезује Светог Саву и нашу руску браћу…
Долазак руских монаха на Немањин двор, само је једно зрно у бисерној огрлици Промислитељских веза Срба и Руса (овде би се србски поштоваоци слугерање језуите Јернеја Копитара могли коначно досетити због чега је Риму и Бечу била потребна онаква реформа србског језика – да ли би било могућно такво одушевљење србског принца да није имао заједнички језик са руским монасима). Дакле, за одлазак на Свету Гору србског принца и нашег равноапостолног светитеља, можемо заблагодарити руским монасима. Међу њима, у древном Русику, наш светитељ и прима монашки образ.
Ко пажљивије проучава језик Крмчије Светог Саве, приметиће да у овом изузетно значајном, Васељенски значајном типикону, „Законоправилу Светог Саве“ како га други зову, има и одређен број русизама, што сведочи да је наш светитељ у изради овог зборника имао и руске сараднике.
Да је Свети Сава добро познавао и руску историју и да је поштовао велико дело равноапостолног Владимира и његових благочестивих наследника, сведочи његова поруџбина да се за манастир Милешеву изради фреска Владимирових синова Бориса и Гљеба. Била је то и својеврсна порука његовим синовцима (Владиславу, Радиславу и Урошу) да је најважнија братска слога, а свети Борис и Гљеб су пре били спремни дати своје животе него учествовати у братском крвопролићу. Свакако су нашем светитељу после измирења своје рођене браће на очевом гробу, тешко пале вести о свађи својих синоваца, такође рођене браће, па их фреском Бориса и Гљеба упозорава до какве трагедије може довести борба браће за власт...
У дубоко Промислитељским србско-руским везама, више него упечатљива је историја чудотворне Пећке иконе Мајке Божије. Овде ћемо само укратко навести да је ова икона насликана руком оснивача иконописања у хришћанству, светог Јеванђелисте Луке још за живота Пресвете Богородице, да је у 5 веку стигла у Византију, да је обишла Русију, да се пред њом крстио Владимир, Крститељ Русије и да је Свети Сава добио на поклон од стране Патријарха у Никеји приликом добијања грамате о Србској Архиепископији. Данашње име добија после изградње Пећке Патријаршије где се и данас налази. Дакле, не неки велики догађај, него НАЈЗНАЧАЈНИЈИ догађај у историји како Руса, тако и Срба, одиграо се под омофором Пресвете Богородице и Њене чудотворне Пећке иконе. Јер, у руској историји нема значајнијег догађаја од Владимировог Крштења Русије, нити у србској историји има значајнијег догађаја од мисије Светог Саве.
По Доментијану, још за Савиног живота су у Русији одсликаване фреске са његовим ликом, али нема сачуваних потврда тога. Али има мноштво сачуваних потврда о присуству руске редакције Савине Крмчије у Русији још у XIII веку. По молби Кијевског Митрополита Кирила, Крмчију је у Кијев 1262. године послао монах Јаков, бивши кнез Свјатослав, који је пред монголским нашествијем избегао на Балкан и замонашио се. Најстарија сачувана руска редакција Крмчије је Рјазањска и она је само 22 године млађа од најстарије сачуване србске редакције. Превод тумачења црквених правила које је приредио Свети Сава сједињена је у Русији са древним преводом тих правила из Х и XI века. Та руска редакција Законоправила Светог Саве вековима је представљала правну основу црквеног устројства у Русији, а у доброј мери и државног. По великом руском литургичару ХХ века Сергеју Тројицком, све до краја XIX века тај зборник је представљао правну основу устројства РПЦ.
Већ у XV веку Свети Сава је веома познат у руским црквеним круговима. Дело „Повест о Србској и Бугарској Патријаршији“ било је од огромног значаја и за стицање Московске аутокефалије.
Најстарији записани помен Светог Саве у руским служебним Јеванђељима и Апостолима, имамо у Јеванђељу на пергаменту преподобног Кирила Белозерског (прелаз између 14 и 15 века). Интересантно је да Василије III дуго није могао да има деце и тек после доласка у манастир и молитви светог Кирила Белозерског, рађа се Први Руски Цар Иван Васиљевич Грозни, или како би ми Срби рекли – Иван Силни.
Касније је Василије богато наградио манастир, а Иван Грозни ће у време своје владавине уздићи култ србског равноапостолног светитеља до висина којих није удостојен ни један други светитељ. Поуздано се зна да је светогорски старац Исаија 1517. године поклонио Василију III, оцу Ивана Грозног, Теодосијево „Житије Светог Саве“. Можда је то житије утицало и на несебичну помоћ коју је Василије III слао србским манастирима. Забележено је да је помагао Ангелину Србкињу и манастир Крушедол, као и манастир Сисојевац код Параћина. Према руском историчару Е. Сизову, управо је Теодосијево „Житије Светог Саве“ утицало на Ивана Грозног и отуд и фреске у Архангелском храму Московског Кремља, отуд и толика заступљеност србског светитеља у његовом „Лицевом своду“ о чему ниже пишемо.
У ХV веку за јачање култа Светог Саве у Русији заслужан је и велики руски светитељ србског порекла који је после пада Константинопоља и Смедерева са Свете Горе стигао у Русију, свети преподобни Сава, Крипецки чудотворац, који је у околини града Пскова основао велику монашку обитељ – Крипецки манастир. Небески покровитељ Светог Саве Крипецког био је Свети Сава Србски и у том манастиру Крипецки чудотворац је сазидао параклис посвећен Светом Сави Србском. Једна од великих светиња тог манастира вековима је била и велика чудотворна икона србског светитеља, али је она на жалост нестала у лудилу бољшевичке пошасти када је овај манастир био разрушен. Свети Сава Крипецки се упокојио 1495. године, да би скоро 60 година касније (1554. године) обретене његове нетрулежне мошти уз пројаву истинског чуда Господњег. Дакле, прослављење светог Саве Крипецког везано је за период владавине благочестивог Цара Ивана Грозног и служења Митрополита Макарија. Небројена су чуда која су се десила на гробу овог светитеља, та обитељ је касније дала још велики број светитеља, од којих је последњи прослављен преподобни Корнилије 1999. године. Као што смо рекли, бољшевичка олош је разорила манастир, монаси су покушавали обнову, једна је покушана у ратно време 1943-1944. године, да би први конзерваторски радови били урађени 60-их година прошлог века. Почетком 90-их година почиње обнова ове светиње и данас је то предиван манастир који је засијао некадашњом лепотом и сјајем.
Мноштво је веза Првог Руског Цара са србским родом, његовим венама је текла и србска крв, како преко очеве, тако и преко мајчине линије. Постоји и апокрифна легенда (историјски непроверена) да је тајно из Дечана донета круна Цара Душана за крунисање Ивана Грозног, а потом тајно враћена у Дечане. Било како било, духовна веза Првог Руског Цара са србским равноапостолним светитељем је нешто заиста јединствено. У Архангелском храму Московског Кремља, Иван Грозни, у чије време је фрескописан овај храм, посебну почаст је доделио Светом Сави. Он је наредио да се поред светитеља из заједничког календара и својих предака-владара који се налазе на 4 стуба, одсликају и четири „странца“, што је представљало својеврсну «потврду на царство». То су: Михаило VIII Палеолог, који је ослободио Константинопољ 1261. године од папских јеретика, као и свети Симеон Мироточиви, Свети Сава Србски и свети великомученик косовски Лазар. Тиме је Иван IV демонстрирао, да води порекло и од последњих Ромејских Царева, Палеолога и од Немањића. На поменутој фресци (на највећем, доњем делу стуба) Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви потписани су као „србски чудотворци“.
На истом стубу са друге стране, у трећем низу одоздо, одсликан је и свети кнез Лазар чији је култ у Русији такође био снажан и то је представљало путоказ Ивана Грозног да су у Православној држави и Господари спремни да мученички жртвују свој живот као и њихови поданици, за свету веру Православну.
И то није све, Свети Сава је једини два пута одсликан у том храму, јер се његова фреска налази и у олтарском делу Архангелског сабора. Свакако да је његова бака, Србкиња Ана Јакшић Глинска, имала значајног утицаја на васпитање Ивана Грозног, који је као што видимо веома поштовао србског светитеља и према појединим летописним сведочењима, Иван Грозни је сматрао да је управо захваљујући молитвама Светитељу Сави он спашен од погубљења током устанка 1547. године.
Друго грандиозно уздизање култа србског светитеља од стране Ивана Грозног видимо у великој распрострањености његових житијских икона, прво у „Хронографу“ а потом у чувеном „Лицевом своду“ (штампан током 60/70-их година ХVI века). У четвртом тому Лицевог свода који је посвећен Немањићкој Србији, од 160 слика, преко 100 је посвећено Светом Сави. „Лицевој свод“ представља јединствену у свету историју света, од Постања до периода владавине Ивана Грозног, у десет томова са преко 20 хиљада страница и преко 17 хиљада минијатура. То је највећи књижени споменик на свету, са више слика него текста. У Србији је пре пар година изашла књига „Свети Сава у руском царском летопису“ која говори о заступљености Светог Саве у тој „Цар-књизи“ како је зову браћа Руси. Дакле, у овом вишетомном летопису, нико није толико заступљен колико србски равноапостолни светитељ! Да додамо и то, да житијске илустрације у „Лицевом своду“ превазилазе по обиму све што постоји на ту тему у србској средњевековној уметности!!! Захваљујући савременој технологији, данас се и преко интернета може изучавати ово грандиозно дело руске културе из периода владавине Ивана Грозног.
Било би неправедно не истаћи и велику помоћ коју је Иван Грозни упућивао многим србским манастирима, све док један непромишљени монах није отишао да тражи помоћ од Ивановог крвног непријатеља Курбског. Тако србски монаси са Хиландара 1556. године од Ивана Грозног добијају завесу за Царске Двери коју је извезла лично његова супруга Анастасија, на којој су поред руских светитеља извезени и србски светитељи Свети Сава и Симеон. Та завеса се и дан данас чува у Хиландару. Иван Грозни је манастиру Милешеви поклонио покров за ћивот Светог Саве и чашу која се чува у Музеју СПЦ у Београду.
У Руској енциклопедији уметности, где је обрађена и црквена уметност, наилазимо на податак да се само у храмовима Москве налази 13 древних икона Светог Саве Србског из периода владавине Ивана Грозног.
Древне представе о Светом Сави у Русији налазимо и у неколико великих руских музеја (Псковском, Новгородском, Тетрјаковској галерији у Москви итд.). Тако, на чувеној икони из XVII века која се чува у Псковском музеју, налазе се 4 светитеља који стојећи узносе молитве пред иконом Богородице са Христом. То су: Свети Јефросиније Псковски, Свети Апостол и Јеванђелиста Јован Богослов, Свети Сава Архиепископ Србски и Свети Сава Крипецки.
У XVII веку култ Светог Саве у Русији је већ постао неодвојиви део руске културе и црквеног живота РПЦ. Руска историчарка Л.К. Гаврјушина тврди да је пре појаве првог штампаног издања Теодосијевог „Житија Светог Саве“ сачувано 88 преписа тог житија и тврди да је ово житије вековима представљало образац за писање житија у Русији. Крмчија Светог Саве је први пут штампана у „Печатном двору“ 1652. године. Касније је више пута издавана и ово штампано издање Крмчије постало је познато и у Србији. Да кажемо да је и „Карејски типик“ Светог Саве веома много утицао на „Скитски типик“ који је био јако раширен у Русији између XV и XVIII века.
У XVIII веку још један великан руске историје србског порекла, Херцеговац рођен у околини маленог градића Гацка, Сава Владиславић Рагузински, руски гроф и блиски сарадник Петра Великог, и у далеком Забајкалљу промовише култ свог небеског покровитеља - Светог Саве Србског. Нећемо говорити о осталим грандиозним заслугама овог великог човека за руску историју и културу, само ћемо рећи да је у далекој Бурлатији као шеф руског посланства основао читав град и назвао га Тројицко-Савск (комунисти су касније променили назив у Кјахту) у коме је потписао чувени државни споразум са Кином којим су утврђене границе између Русије и Кине (које су, ако изузмемо Монголију, практично и данас на снази). Град је назван Тројицко-Савск у част Живоначалне Тројице и Светог Саве Србскога. Касније је Тројицко-Савск постао веома значајан центар који је добио назив „Северна Венеција“, а Сава Владиславић је у њему саградио и велики храм са два олтара – Светој Тројици и Светом Сави Србском. На жалост и овај храм је разорен у време бољшевичког лудила али отац Олег, који је последњих пар година два пута посетио Србију, започео је обнову храма и покренуо иницијативу за повратак старог имена овог града.
У XIX веку у селу Игумново Серпуховског рејона Московске области, на око 130 км од Москве, 1810. године је освештана црква са два олтара од којих је један посвећен светој браћи Флору и Лавру из села Липљана са србског Космета, а други Светом Сави Србском (Параклис Светом Сави изградио је 1807. године трговац Олимпијев). Служба у том храму је вршена наизменично. Храм је 1937. године затворен и у богоборачко време служио је на жалост и као складиште и као клуб. После рестаурације црква је 1996. године освештана и поново су почела богослужења, али је реконструкција у потпуности завршена током 2007-2008. године.
Старо Србско подворје са црквом Светог Саве Србског (изграђеној 1849. године) које је својевремено Хиландарском подворју поклонио Иван Грозни, било је место окупљања великих словенофила приликом прикупљања помоћи и слања хиљада добровољаца у Србију. Налазило се у центру Москве, на Сољанки, али је затворено у време бољшевичког безумља. Ново подворје СПЦ у Москви отворено је 1948. године са благословом Алексеја I, такође у центру Москве.
На крају овог кратког хронолошког прегледа веза нашег равноапостолног светитеља са братском Русијом, пробаћемо у неколико тачака извући основне заслуге нашег светитеља за успостављање и јачање онога што данас са пуним правом називамо – Светом Русијом.
- Политичко искуство и пример Светог Саве било је дуго времена од велике користи за руске националне (и државне и црквене) делатнике.
- Утицај Константинопоља у православној Русији је био грандиозан. Међутим, у својој позној фази ово Православно Царство почиње на таласима грчког етнофилетизма испољавати цезаропапистичке тенденције и мисија Светог Саве на стварању самосталне србске Цркве и државе у том погледу има великог значаја за Русе.
- Дакле, црквена и државна самосталност Србије и после Флорентинске уније и србско неучешће на том скупу, свакако је имало одјека и у тадашњој Русији, па не чуди ни реакција прадеде Ивана Грозног који је одмах затворио Исидора чим је поменуо Римског јеретика на Литургији…
- Однос Светог Саве према Риму који Ватикан никада није назвао црквом него латинском јереси, могао је само импоновати благочестивим руским владарима па не чуди ни онакав импозантан богословски одговор Ивана Грозног језуити Посевину. Већ смо говорили о великом поштовању Ивана Грозног према Светом Сави…
- Крунисање монарха представља још једну важну поуку из наслеђа Светог Саве и мудри Макарије саветује Ивана, да се пре брачног венчања – венча на Царство. Крунисање је извршено у помињаном Архангелском храму у коме је једино Свети Сава Србски заступљен са две фреске.
- И по питању материјалног обезбеђења манастира, пример Светог Саве имао је велики значај за Русију. О томе су се спорила чак и два велика руска светитеља – Јосиф Волоцки и Нил Сорски и тада се Јосифов ученик Данило позвао на искуство Светог Саве Србског и његово материјално обезбеђење србских манастира, јер је Свети Сава био свестан изузетне социјалне улоге србских манастира.
Наравно, могло би се још набрајати, но овде ћемо стати. Верске, културне и духовне везе Срба и Руса окарактерисао је кратко али тачно руски историчар Николај Иванович Петров у свом раду "Исторический взгляд и связи отношений между сербами и русскими", Киев, 1876 г., стр. 28: "У временима за њих благородним, Срби су стварали своју културу, но, губећи политичку самосталност и потпадајући под турско ропство, они су предали плодове свога образовања Русији, која је, касније, користећи се тим плодовима, са своје стране постала њихова Защитница и Учитељица Србима". Дакле, после учвршћивања учења о „Москви као Трећем Риму“ значај средњевековне Србије као државног обрасца више није био толико велики нити неопходан у Русији, али култ Светог Саве није слабио.
Овај осврт о улози Светог Саве у историји Русије (и руској улози у његовом животу и делу), још једном потврђује Промислитељске везе између наших истородних и истоверних народа и потврђује нешто чега на жалост ни данас многи Срби нису свесни, а то је - не само национални, него и васељенски значај нашег духовног родитеља. Да су многи Срби тога свесни, на дневном реду данас не би биле никакве европске интеграције Србије - које нису ништа друго него дезинтеграција онога што је вековима интегрисало величанствено дело Светог Саве Србскога…
Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!
Прва публикација на Аналитичком форуму:http://www.anfor.org/
