Ранко Гојковић
Напомена уредника: Поштовани читаоци, на дан светог Нестора Летописца публикујемо текст који сам написао пре десет година, први пут публикован 2013. године на руско-србском ресурсу "Фонд Стратешке Културе", који је укинут крајем 2017. године вољом моћника овог света...
† † †
Можда ће некоме речи из наслова “Отац руске историје” – изгледати препотентне. И заиста, шта је то што Нестора Летописца издваја из мора руских историчара? Издваја га пре свега његов духовни ниво, ниво светитеља Господњег, његово светитељско смирење.
Када читајући Несторова сочињенија често наиђемо на места где он себе назива “грешним”, “недостојним”, “злим”, морамо бити свесни тога, да је за светитеље Господње чак и сами наговештај грешне помисли представљао грех. Уосталом, за верујућег човека, Сам Господ је дао најбољи одговор на питање зашто се он сматра оцем руске историје, очувавши његове свете мошти нетрулежним.
Један од првих текстова које сам превео са руског језика, био је текст о Нестору Летописцу. Тада нисам ни слутио да ћу се једног дана поклонити његовим светим нетрулежним моштима у Ближњим пештерама Кијевско-Печерске лавре и да ћу једног дана писати о њему као једном истинском бисеру из неисцрпних “Ризница Свете Русије”.
* * *
Нестор Летописац родио се на Белом Језеру 1056. године и 1073. године са 17 лета ступа у Кијевско-Печерски манастир, још за живота Теодосија Печерскога. Замонашен од стране игумана Стефана, наследника Теодосијевог, а 1091. године учествовао у откривању моштију светог Теодосија Печерског. По речима Нифонта епископа Новгородског из Патерика Печерског, “преставио се прожививши дуго лета”.
По манастирском послушању летописац, поред Руског летописа (Повест минулих лета), до нас су сачувана Житија Печерских угодника (део чувеног “Патерика Печерског”) и Житије Бориса и Гљеба. Како нам приповеда Кипријан, епископ Симон[1]у предговору сочињенија Несторових је записао: “Иако су многи писци о Русима писали и раније, њихово писање је или од старине искривљено, нешто мало од Константина је сачувано, али Несторова сочињенија је Силвестер Видобожски очувао у целини. Због тога, ма колико других извора било, Несторова историја се може (не само код Руса него и код свих словенских народа), међу сачуваним историјама поштовати као прва и најстарија.
Јер све друге су или нестале или су исправљане и преправљане или допуњаване”. Нестор Летописац и сам се подвизавајући у Кијевско-Печерској лаври, за овај врт Пресвете Богородице пише: “Ваистину је било дивно чудо видети братију светог Печерског манастира. Јер је Господ сакупио такве црноризце у обитељи Матере Своје, који су сијали врлинама у Руској земљи, као светли светионици”.
У допунама за три дела “Патерика Печерскога”[2], у “Житију преподобног оца нашег Нестора, летописца Руског” каже се: “Сваки догађај, ако се не запише, заборавља се и губи му се траг. Тако, да нам Мојсије, научен Богом, није у својим књигама оставио повест о самом почетку и првом уређењу света, и о самом родоначелнику нашем Адаму, све би то у току времена покрила нека тама и прешло би у заборав. Али Бог, који чува спомен о Својим чудесима, даје описиваче, да би наредна покољења, читајући што су ови написали, могла се тиме користити.
Тако је Господ и нашој Руској земљи дао у светом Кијево-Печерском манастиру незаборавног писца, преподобног оца нашег Нестора, који просвети очи наше, описавши нам што је корисно за нас, и тиме нас подстакао на благодарност Богу. Он је писао о почетку и првобитном устројству нашег руског света, не само спољњег него првенствено унутарњег, духовног, – то јест о оснивању и благоустројству монашког живота у Русији, засађеног у светом Печерском манастиру као у рају, и о духовном родоначелнику нашем, преподобном Антонију и о другим светитељима Печерским, рођених духом његовим и следбеницима његовим.
Један од њих беше и овај славни писац Нестор, који светолепа житија њихова написа не само пером на хартији него и сличним подвижничким делима на беспрекорној души својој. Тиме он и себе сама уписа у књиге вечнога живота, те је и сам достојан чути о себи: Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10. 20)”.
Погледајмо како је Нестор дубоко ценио истинско знање, сједињено са врлинама смирења и покајања: “Велика је корист од учења из книга, оне нам налажу и упућују нас на пут покајања, јер се од књижких речи стиче мудрост и уздржање. То су реке које су напојиле васељену, од којих долази мудрост. У књигама је неизмерна дубина, њима се тешимо у тузи, оне су узда која задржава. Ако у књигама пажљиво затражиш мудрост, добићеш велику корист за своју душу. Јер, онај који чита книге, беседује с Богом или светим оцима„.
Из ових речи видимо да су и у Русији, исто као и у Србији, манастири били расадници истинске просвете, настале у атмосфери усрдне молитве, нелицемерне љубави, истинског уздржања од свега ружног и греховног.
“Повест минулих лета” представља главно животно дело Нестора Летописца, настало 1112-1113. године. Пре него што је почео да приповеда, Нестор практично уместо предговора, у једној реченици указује на циљ свог дела: “Откуд је пошла руска земља, ко у Кијеву поче први да кнезује и откад је постала руска земља”. Нестор је имао веома широк круг историјских извора, од великог броја старих летописа, манастирских записа, византијских хроника, прича стараца и трговаца, војника и путника, али је све осмишљено са једне црквене, православне тачке гледишта. Поред историјских извора које је проучавао, несумњиво је био изузетан познавалац Светог Писма, познавао је грчки и латински језик и све то му је омогућило да руску историју сагледа у контексту светске историје.
И тако, почетак руске историје Нестор почиње од јединог могућег почетка за сваког озбиљног историчара, од Библије, Адама и Еве, Светског потопа… Несторова историја Русије није никакав списак чињеница и важних историјских датума, већ представља историју Русије као саставни део историје спасења рода људског.
A у свом крајњем исходу, та историја представља замисао Господњу о људском роду која се реализује у историјском времену које је Господ одредио. И пред читаоцем се ређају слике из којих само духовно слепо око не види да је у те догађаје умешан прст Промисли Господње, ређају се слике стварања руске Цркве, уједињења словенских племена око идеје хришћанства у јединствен народ руски, чији се први помен налази управо у црквеним изворима (866.г.), слике величанствене мисије равноапостолне браће Ћирила и Методија, слике Крштења свете кнегиње Олге, читамо о настанку прве цркве у Кијеву (945.г.), о Крштењу Русије од стране великог кнеза Владимира (988.г.), који због тог крштења Русије као да заузима посебно место у срцу Нестора Летописца, који га пореди са светим Јованом Крститељем. Једном речју, Нестор Летописац у овом величанственом делу пружа читаоцу истиниту, изузетно дубоку, духовно и богословски осмишљену историју своје Отаџбине, не занемарујући ни родољубиву компоненту. Због тога ово дело Несторово и представља један величанствен споменик не само руске, него уопште светске писмености.
И после скоро једног миленијума, савремени истинољубиви историчари немају поузданије и сигурније изворе о древној Русији од Несторових сочињенија. А сваки истинољубиви историчар који прочита Несторову “Повест”, тешко се може заразити западним либералним духом и постати тиква без корена, једноставно, та књига је вековни чувар руског идентитета, руског погледа на свет. Због тога и не чуди да је А.С.Пушкин као прототип свог летописца Пимена у драми “Борис Годунов“(1824-1825) узео управо основне црте карактера Нестора Летописца, коме је тежња за истином главни стваралачки мотив.
Христос је рекао – по плодовима ћете их познати. И погледајте духовне плодове светог Нестора Летописца: игуман Силвестр који је осавременио Летопис, игуман Мојсеј Видубицки који је продужио летопис до 1200. године, игуман Лаврентије (аутор знаменитог Лаврентијевског летописног свода 1377 године.), већ помињани свети Симон епископ Владимирски, који је написао највећи део “Кијевско-Печерског патерика” итд. Сви они се могу сматрати изузетним ученицима изузетног учитеља, како на пољу књижевном, тако и на пољу монашком. Но, Несторово дело и данас даје своје плодове, и данас представља крајеугаони камен у очувању православног руског идентитета.
* * *
Из сваке приче треба да се извуче нека поука, па се и из “Ризница Свете Русије” могу извлачити поуке и за нас Србе. Од “оца руске историје” могу много да науче пре свега српски историчари. Историчар мора бити свестан да је његов позив веома значајан и веома одговоран. Српска историја је толико кастрирана од стране Ватиканско-Германске историјске школе и српских историчара заглибљених у масонске опсене, да је потребно много труда и напора да се та историја почне третирати на прави начин.
Поједини српски историчари српске древне прошлости открију неке веома важне ствари, али због њихове неутврђености у вери Православној и због њиховог непознавања или непоштовања Библијске историје, њихов труд подсећа на краву која даје много млека, али се онда ритне и млеко се проспе. Шта вреде многе истините чињенице које се наводе, када се зачине “научним” глупостима о “милионима година историје”? Да ли су ти људи икада узели у руке Свето Писмо? Због чега је цео један век практично забрањено штампање историје Милоша Милојевића?
Због тога што Милојевић није себи дозвољавао такве глупости, због тога што је Милојевић био верујући човек, наставник веронауке и његов историјски и научни приступ није противуречио Библији, а истовремено је раскринкавао фалсификаторе.
Због тога данас нема историје од Милојевића, али се зато данашњи историчари српске древности штампају и рекламирају на сва звона. Наравно да не може свако живети животом светог Нестора Летописца, али сваки српски историчар треба бити свестан да тумачење људске историје ван Библијског контекста, или тумачење новије српске историје ван контекста Православља – једноставно представља мртво слово на папиру и само штети и његовом будућем угледу као историчара и истинском интересу његовог народа.
Недавно ме је затекло и забринуло питање десетогодишњег детета, које ме питало, да ли је истина да је Голијат био Србин. Морао сам да објашњавам детету да чак и ако је Голијат био Србин, што је веома тешко доказати, наше срце мора бити на страни Давида, од чијег колена је и Пречиста Дева, која нам роди Спаситеља Христа. Паганизам свакако није представљао нешто чему би требало да се диве наша деца. Тек са Светим Савом историја Срба као православног народа, постаје саставни део историје спасења рода људског, тек са Светим Савом наш народ масовно креће за Сунцем Правде. Као што рече свети владика Николај – “Кад Сунце (Христос) засија браћо, лампе се склањају у долап”.
Свети Несторе, моли Бога за нас!
[1] Симон (ум. 1226), епископ Владимирски и Суздаљски, аутор „Посланице Поликарпу црноризцу Печерскоме смиреног епископа Симона, Владимирског и Суздаљског“.
[2] “Патерик Печерский” – Издание Киево-Печерской лавры. Киев, 2010, С. 407.
