Ранко Гојковић
Грофа Саву Владиславића, истинског великана србског рода који је тако много урадио како за свој србски, тако и за братски руски народ, широј србској јавности први је открио кнез србских песника Јован Дучић. Милошћу Господњом, ни сам не знам како, имао сам част да лично присуствујем откривању споменика грофу Сави у Сремским Карловцима, потом у мом и његовом Гацку и на крају и у Шлисербургу код Петрограда. И да потом напишем и неко слово о њему у својој књизи „Знаменити Срби у руској историји“. Када се зна да се Сава Владиславић родио на Светог Саву Србског и да га је крстио Свети Василије Острошки, слава му и милост, постаје јасно да досезање таквих висина до којих је досегао Сава Владиславић нипошто није случајност. Ко верује у случајности не верује у Бога, ја не верујем у случајности.
Откривање поменутих споменика и приближавање јубилеја како Петра Великог, тако и Буринског споразума и јубилеја града Кјахта (Тројицкосавск) поново су србској јавности донекле приближили лик овог несвакидашњег Србина. (Дубоко верујем да ће се у јубиларној години повратити историјски назив града који је дао његов оснивач Сава Владиславић, назвавши град у име Свете Тројице и његовог небеског покровитеља Светог Саве Србског. Бољшевици су потом из идеолошких разлога преименовали назив града који се до данашњег дана зове Кјахта. Надамо се у Бога, неће се још дуго тако звати, него ће се поново у Тројицко-Савск преименовати).
Благодарећи потомку оца Саве Владиславића, брату Бранку Вукомановићу и његовој породици, већ неколико година широм србских земаља откривана је и открива се и даље предивна изложба о грофу Сави. Бранко је помогао и издање књиге „Дурбин грофа Саве“ покојног Веље Ивановића и активно је учествовао у снимању филма браће Козарски о грофу Сави Владиславићу, тако да се са сигурношћу може рећи да је огроман његов допринос у промоцији имена његовог великог претка. Али овај текст жели да укаже на још један значај извор и значајан допринос упознавању србске јавности са ликом и делом грофа Саве Владиславића. Краће речено, желео бих да кажем неколико речи о сјајној књизи још једног Херцеговца који није остао равнодушан на величанствено дело свог земљака, грофа Саве Владиславића. Ради се о књизи, поеми „Наш гроф Сава“ Миодрага Хрњеза Љума.
Овде морам поновити речи наслова овог текста - Љумова поема о грофу Сави достојна је најбољих традиција србске епике. Приликом поменутог откривања споменика грофу Сави у Шлисербургу код Петрограда (2010) и откривања спомен-плоче у Александро-Невској лаври, одржана је и предивна академија о грофу Сави у знаменитом дворцу Ермитаж. На тој академији говорили су многи познати србски и руски историчари и културни и државни делатници. На задњој страници корица Љумове књиге налази се следећи цитат са тог скупа који се дубоко урезао у мом сећању: „Петру Великом је у том тренутку била неопходна свеобухватна грандиозна личност („масштабнаја“) и у целој руској царевини није је могао наћи, па му Господ посла овог Србина“. У књизи је тај цитат приписан академику Владимиру Мјасникову, једном од говорника на том скупу. Лично сам посебно упамтио два „јарка“ момента из излагања руских научника на тој академији посвећеној грофу Сави у Ермитажу, један је овај цитат, а други моменат се односи на дивљење према језику грофа Саве. Наиме, истакнуто је да се ради о предивном чистом руском језику и да ни један лингвиста из рукописа Саве Владиславића не би могао помислити да се ради о човеку коме руски језик није матерњи. Некако је у мојој меморији остало записано да је овај наведени цитат са корица књиге изговорила Људмила Вербицкаја, тада ректор Петроградског државног универзитета, а да је академик Мјасников изнео дивљење чистоћи руског језика у рукописима грофа Саве. Можда и грешим, добро би било проверити ако је та академија снимљена, у сваком случају оба запажања истакнутих руских научника указују на величину Саве Владиславића. И тешко је наћи бољу похвалу руском грофу србског порекла од ових запажања истакнутих руских научника. Онај ко је озбиљније изучавао Савин живот и дело, свестан је да то нису никакве пусте фразе, него да се ради о непатвореној Истини.
Кад се прочита Љумова књига, човек може да дође до истог закључка. Али да би Људмила Вербицкаја и Владимир Мјасников могли тако сажето да прикажу Савину величину, било је неопходно да се озбиљно потруде и изуче његов живот и његово дело. Читајући књигу брата Љума, постаје очигледно да је и он дубоко заронио у изучавање живота и дела грофа Саве. Човек не може да се не задиви количини детаља које он презентује читаоцу, везаних за сваки део Савиног живота. Читалац не може да не уочи изузетну ерудицију писца, добро познавање и промишљање историјских процеса, идентитетску утемељност… Другим речима и у самом писцу се огледају многе особине које Дучић приписа Сави као „оличењу Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, а са његовим готово јелинским осећањем мере“.
Притом, све се то описује у строгом десетерцу, са строгим поштовањем риме, на преко три стотине страница књиге. Посебан значај ове књиге огледа се не само у строгом поштовању десетерца и риме, него у ономе по чему је србска епска народна поезија постала бесцен културно благо србског рода, дакле – вредност ове књиге огледа се у промовисању несвакидашњег моралног кодекса српског православног рода, несвакидашње етике, па тако и оне са нашег херцеговачког крша са кога је и Сава Владиславић потекао. Србску народну епику с правом можемо назвати србским народним Јеванђељем и Љумова поема о грофу Сави потврђује високу етику србске епике.
Слушајући србског гуслара, србско дете је непогрешиво усвајало позитивне етичке појмове попут храбрости, братољубивости, гостољубивости, дружељубивости, поштења, мудрости, скромности, разборитости… Исто тако, висока етика наше епике осуђивала је сваки грех и деца која су одрастала на тако узвишеној етици србске епике могла су да израстају у такве великане какав је био и јунак Љумове поеме, гроф Сава Владиславић. Његова поема заиста негује највише домете србске епске поезије, србског десетерца, србских гусала и гудала што су нам прошлост очувала.
Од херојског учесника Одбрамбено-Отаџбинског рата који нам је даровао Републику Српску, највеће државнотворно достигнуће србског рода у ХХ веку, тако нешто се могло и очекивати када је пушку заменио оловком. Пиши брате Љумо, пиши, нека би милостиви Господ дао да ти оловка увек буде наоштрена.
