Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, већ сам у два наврата на „Саборнику“ писао о ситуацији у Украјини, покушавајући дати ширу слику свега што се догађа око Специјалне операције Оружаних снага Русије у Украјини (ОВДЕ и ОВДЕ). Позиција либералних западњака је јасна, њих Истина не интересује, либерални дух само гледа ко је следећи коме ће чистити чизме, како би рекао велики Фјодор Михаилович. Професор С. Антонић сјајно разобличава пету колону србске либералне другосрбијанштине и на њих не желим да трошим речи. Желим само да појединим верујућим православним људима укажем на неке, по мом мишљењу, фалинке у њиховом начину размишљања, или можда тачније, да укажем на недовољно познавање материје о којој говоре и пишу. Не зарад личног истицања или жеље да будем некакав самозвани учитељ било коме, не дао Бог, него, сматрајући да нисам последњи човек који о „руским питањима“ може нешто рећи међу православном братијом и сестрама, па ако треба и спорити се, наравно, без свађалачког тона и у духу братске дискусије, речима благим, аргументима јаким. Да ли сам у праву, показаће време, ако ме живот и време које је пред нама демантује, нећу имати проблем да то признам и на овом истом Саборнику и пред том браћом и сестрама изнесем факт о својим заблудама…
Имена нису важна, цитирам размишљање једног брата у Христу, несумњиво добронамерног верујућег србског патриоте, како моја реплика на овакво размишљање не би могла звучати као истргнута из контекста, него да се види заокружена мисао на коју реагујем.
Драги у Христу, ми не знамо позадину свих политичких одлука као ни суштину ових гласања у УН. Рецимо онај ко није члан овог тела не може да потписује одређене споразуме, што у крајњем одговара и РФ која ће у том случају, хтела не хтела, морати да потпуно порази кијевски режим. Ако буде хтела!? С друге стране, треба раздвојити руски и србски народ од власти у Београду, али и у Кремљу. Наиме, Москва, под причом ми подржавамо само изабрану власт и не разговарамо са опозицијом, у ствари подржава режиме које бира НАТО, Америка и ЕУ. Дакле, САД и ЕУ разним активностима и механизмима изабирају власт у Србији коју после Москва подржава! Мало дебилно!? Да ли је неко од вас чуо за деловање НВО сектора у Србији!? Да ли смо чули за деловање и пројекте разних прозападних организација и удружења у Србији!? Јесмо. А где су такве исте активности Москве!? Не да их нема, већ супротно, ликови који наводно остварују некакву сарадњу између Србије и Русије су такве креатуре да је боље да их нема. Овде ћемо нагласити, да има ретких изузетака, међутим, њих ни административно нити финансијски, не подржава званична Москва. Они су остављени себи и својим сиромашним буџетима, па самим тиме и слабим могућностима док милиони и милијарде пара руског народа оде у приватне џепове и чак у џепове за антируско деловање. Дуго сам радио на пољу међународне сарадње и деловања и овакво понашање Москве, у данашњем свету је недопустиво, било да из незнања, било да је свесно лоше постављено. Па Москва је на територији Украјине имала најбројнију организацију, Руску Цркву. И шта је резултат!? Нацизам у Украјини, под изговором деловање Унијата, Америке, Сороша. А где је деловање православља!? Па Кремљ је признао резултате Мајдана и самог Порошенка, а није признао ДНР и ЛНР! Руски олигарси које Кремљ контролише директно су умешани у разбијање СРЈ, постизање независне Црне Горе и њено приближавање НАТО-у. Поред свега, спрема се и велики црквени раскол у Руској Цркви, као резултат никаквог или погрешног деловања Москве. Дакле, Московска патријаршија, политички и државни врх РФ како раде тако се, на жалост, Русима враћа. У складу са овим и Србима. Ја Русе и Русији волим скоро или исто као Србе и Србију и искрени Руси и Срби се не деле. Међутим, нико од нас данас више нема право да експлоатише жртву Св. Цара Николаја, нити речи Св. Владике Николаја Србског. Ми смо дужни да реално и трезвено сагледамо овај историјски и политички моменат и да видимо који и какви ветрови дувају на Православни род руски и србски.
Рекло би се, на први поглед, свака част, човек је у праву, нема ништа нетачно у изнетим тезама, а уствари, по мом мишљењу - текст је суштински нетачан. Често површна анализа доводи до ситуације када људи од дрвећа не виде шуму. Радећи на књизи о Светом Цару Николају, схватио сам да су неки тадашњи аутори писали текстове и против Цара Николаја (и однарођених царских чиновника) у којима су излагали неке конкретне факте са којима се тешко спорити, као што се излажу и у горе наведеном тексту. Но, као што знамо, критике у време ратног стања са спољашњим непријатељем биле су погубне, довеле су до револуције, сатанског цареубиства и потока крви. Ти критичари су потом горко жалили и плакали због својих заблуда. Али авај, није вредео превише плач на Вавилонским рекама „белих“ када су само неколико месеци после фебруарске револуције и свргавања Цара, схватили да су „црвени“, крвави бољшевици, преузели плодове њиховог деловања. Да се разумемо, не поредим ја ни власт ни личност Владимира Владимировича и Цара Николаја, нипошто, свестан сам да је свети Цар Николај један од највећих и најморалнијих државника у историји, само хоћу да подвучем да смо брзо заборавили Горбачов-Јељцински период. И да верујем и да се надам, да је епоха Владимира Владимировича, само прелазни период за поновну обнову Руског Православног Царства. И најважније, из Србије се не сме позивати на дистанцирање од подршке Русији у тренутку када се она бори за опстанак хришћанске цивилизације као такве.
Да се кратко задржимо на изнетим тезама.
† † †
Прво, Москва јесте водила помало аутистичну политику кад се узме у обзир дивљање западног фактора са невладиним сектором у нашој (и не само нашој) држави. Слажем се и лично сам о томе писао, да је невероватна доза лежерности и препуштености самом себи огромног проруског потенцијала у Србији, али да преузме начин борбе Запада како се сугерише - Русија једноставно није у стању и због тога се то не може назвати дебилним. Једноставно, упркос великим разлозима за критику руске владајуће елите, она није дошла, слава Богу, до такве демонске бездушности, непристојности, поткупљивања, очигледних дуплих стандарда који су апсолутно овладали западним политичарима, да би отворено радила против званичне власти неке државе на начин на који то ради Запад. Речју, руска идеја нема ту патолошку тежњу да овлада светом која покреће синове пакла, руска идеја може, уз Божију помоћ, синове пакла победити врлином а не такмичењем са њима у неморалним вештинама.
Друго, позивање на ослањање зарад геополитичких циљева на „најбројнију организацију Руску Цркву“ такође није сасвим на месту. Пре свега треба знати да је Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије потпуно самостална Црква, са својим Сабором, Синодом и Поглаваром кога бирају архијереји УПЦ МП без икаквог уплива Москве (белоруски Егзархат има нижи степен аутономије, имају свој Синод али Егзарха Минског бира Московски Патријарх). То је данак распада СССР-а када је Филарет прогласио самосталност после проглашења независне Украјине и Патријарх Алексеј је дао ПУНУ аутономију УПЦ МП само да остане у окриљу Московске Патријаршије. И наша Црква је после добијања Томоса 1219. године до добијања ранга Патријаршије била у окриљу Цариградске Патријаршије, али политички утицај Византије у држави Немањића после стицања самосталности СПЦ није могао да иде преко Цркве у тој мери као пре стицања аутокефалности. Даље, позивање на „најбројнију организацију“ такође не пије баш воду. Да РПЦ у Украјини има сваке недеље бар 10% верника на Литургији, могло би се говорити о могућности јачег утицаја Цркве на политику и политичаре и политичке процесе. Поставља се питање, који део друштва Црква са 2-3% активних верника може позвати на политички отпор против једне хунте која је дошла на власт путем државног удара? И колико би ефикасно било такво супротстављање? Сведоци смо да се зарад неког протеста наши црквени патриоти поделе на сто секти и фракција, све патриотскија једна од друге. Кад би хипотетички замислили да Црква у Украјини на молбу Кремља покрене политичку борбу против са Запада наметнуте власти. На кога би се могла ослонити у таквом случају? Плашим се да би највећа подршка стигла од мање-више равнодушних према вери левичара јер се они највише супротстављају капиталистима-транснационалистима. Да не говоримо о томе да данас екуменисти у Цркви желе да се вратимо у прве векове што се тиче свакодневног причешћивања, али не и дужине трајања обреда и спремности на жртву какву су имали први хришћани. А када је стигао корона циркус, одмах су ставили маске на лице и почели говорити како није неопходно често причешћивање указујући на пример свете Марије Египћанке. Другим речима, стављањем маски, скинули су маске. Са друге стране, „ревнитељи“ желе да се врате у доба Светог Саве без појма о томе да живе у периоду кад 2-3% становништва иде сваке недеље на Литургију. Кремљ апсолутно није могао искористити Цркву у Украјини као политички инструмент борбе, али је њен духовни значај непроцењив и упркос свим слабостима, то ће и бити она превага која ће донети победу руском свету.
Овде не могу да не поменем виђење једног старца поводом Новозаветне приче када су апостоли извукли мрежу и избројали 153 рибе. Наравно да у Новом Завету нема ништа лажно и случајно, па је одговор о броју 153 који је добио старац била визија три жене које персонификују Цркву у три животна доба. Број сто означава ранохришћанску младу жену (Цркву), у којој је свако присуство на Литургији носило са собом смртну опасност. И у раној Цркви спасавало се 100% верујућих. Број 50 означава средњи узраст Цркве у којој се спасавало 50% њених верника. И број 3 означава „остарелу Цркву“, Цркву предантихристовог и антихристовог периода у којој се спасава 3%, значи од 100 верујућих спасавају се три. Лепо је желети да ми и Руси имамо верујући народ и власт и црквене великодостојнике као у време светих Немањића или Руси као у време светих благоверних кнежева и Царева. На жалост, реалност је другачија и рачунати на снагу и политички утицај Цркве данас као у средњевековном периоду, више је него илузорно. Свети Игњатије Брјанчанинов поучава нас да „у предантихристова времена неће бити „сасуда Духа Светог“ и да се задовољимо ако добијемо савесног духовника.
Треће, пар речи о „олигарсима које контролише Кремљ“. Да би се писало о Русији, па и овој данашњој, потребно је нешто дубље познавати и њену историју. Благочестиви Цар Иван Грозни, био је присиљен да због тадашњих олигарха које су звали бојари, ствара Опричнину, неку врсту специјалне полиције. Цара Николаја II су махом издали тадашњи олигарси звани индустријалци. Да ли неко заиста мисли да је Владимир Владимирович био у стању да зарати против свих руских олигарха? Оно што је урадио на самом почетку своје власти, достојно је дивљења. Он практично и не преузима власт од пијаног Јељцина, него од олигарха који продају државу (Березовски, Гусински, Ходорковски, Дерипаска, Абрамович...). И све их окупља за један сто и тражи да своје милијарде уложе у обнову државе. Ходорковски, који је код Јељцина отварао врата ногама, одбија да то учини и завршава у затвору у трајању више од десет година. Тим новцем започиње огромни деценијски рад на обнови руског војно-индустријског комплекса који је за собом повукао дизање потпуно опљачкане руске привреде с колена. Ко хоће озбиљно да пише о Русији, мора престати са том филозофијом о свемоћи владара у Русији. Петар Велики је био можда једини владар који није морао да балансира са неким другим центром моћи у држави. Морао је то да чини чак и Јосиф Висарионович Стаљин током читавог периода своје владавине. Тако да није потпуно коректно користити те клишее од приучених политичких аналитичара, типа „олигарси под контролом Кремља“ и сличне.
И на крају, као четврто, нешто више о, за мене апсолутно неприхватљивом резону, тачније позиву на дистанцирање по питању подршке Русији у овој данашњој ситуацији. Штавише, рекао бих апсолутно супротно – у овом историјском моменту нико нема право да багателише речи светог Николаја Србског и омаловажава жртву светог Цара Николаја, Новог Лазара како га назва србски златоусти владика. Дакле, док се звер не зацари, православни људи се морају против звери борити. Русија то данас чини. Контекст опредељује интерпретацију. Свети Николај није писао ни мени ни онима који пишу да не смемо да експлоатишемо жртву Цара и писање владике. Светитељ је написао да нас савест наша приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. За мене лично је недопустив овакав позив на дистанцирање од данашње руске борбе и то ћу образложити опширније у даљем делу текст, прво се осврнувши на још неколико замерки православних људи на „специјалну операцију“ руске државе…
† † †
Навођени су и разлози за дистанцирање због тога што Русија није 2014. године интервенисала у Украјини. Пре свега, то није истина, интервенисала је Русија и без њене помоћи не би било ни Доњецке ни Луганске републике. Међутим, ни војна, ни социјална, ни економска, ни информативна (Телеграм канал данас контролише Русија, руски сателити) компонента није 2014. била у корист Русије. Самим тим, последице би биле неупоредиво трагичније, за ових осам година Русија се озбиљно спремала за рат, потпуно свесна да Запад спрема рат за њено потпуно уништење...
Суштинску ствар овде не схватају поједини православни ревнитељи – овде није од кључног значаја личност и квалитет руске власти, овде је питање да ли ће Русија постојати уопште као држава, у питању је борба на живот и смрт за опстанак руске државе и руског народа. Сатана и његове слуге данас не воде рат против Путина и владе Русије, него против Русије и Руса као таквих. Зато нема нико право да ниподаштава свете речи светог србског владике о Русији и Русима, у тренутку једног од најтежих искушења пред којима се тај народ нашао у својој историји и да позива на дистанцирање Срба од подршке Русима у овој ситуацији. Да ли је наша власт била златна увек када су руски добровољци потоцима долазили да дају своје животе за заштиту православне србске браће?
Нема савршеног друштва, свакако то није ни руско, али идеал Свете Русије и Небеске Србије су идентични и то православни Срби и Руси схватају. Пораз Русије не може донети мир, него пакао. Због тога је србско дистанцирање од овог рата Пилатовско прање руку...
Неки виде сатанизам и паганизам у словима Z и V.
Не бих улазио у тумачење, само бих подсетио на епизоду из Стаљинградске битке, када су сви црвеноармејци после једне борбе прса у прса (на капи су имали знак петокраке) били окренути лицем ка небу, а сви немачки војници (са знаком крста на каишу), окренути су били лицем ка земљи. Дечак који је ујутро после боја видео ту сцену, када су се војске повукле из села, касније је постао познати монах… Уз кога је био Господ? Уз оне који су били моралнији!!! Иако су на капи имали петокраку, сваки пали борац црвеноармејац је лицем био окренут ка Небу, а сваки немачки војник који је на каишу носио знак крста, био је окренут лицем ка земљи. Или сведочења медицинских сестара са Прохоровског поља, најважнијег окршаја током чувене Курске битке. Наиме, више болничарки је оставило записе да су црвеноармејци пре него што би испустили душу, са осмехом на лицу говорили да на небу виде Пресвету Богородицу. Ти записи медицинских сестара инспирисали су великог скулптора Вјачеслава Кликова да на Меморијалном комплексу трећег поља руске славе, Прохоровског поља, изваја статуу Пресвете Богородице.
Споменик на Прохоровском пољу, великог руског скулптора Вјачеслава Кликова, са статуом Пресвете Богородице на врху
Дакле, ако не знамо симболику нечега, боље да ћутимо. Наводим један пример из личног искуства. Пре 5-6 година један млади пуковник руске авијације поклонио ми је леп роковник. На моју опаску да је време да се руска армија ослободи идеолошког знака петокраке који сам одмах приметио на корицама (слика лево), руски пуковник се насмешио и указао ми на изглед нове стилизоване „петокраке“ која то у ствари више није, јер тако пресечена представља слова Алфа и Омега. Свесни су да је под тим знаком, уз Божију помоћ побеђен нацизам, што милионе Руса асоцира на патриотска а не негативна осећања, али су свесни и да тај симбол асоцира и на богоборство, па је са пресеком петокраке направљена асоцијација на нашег Спаситеља Који је Себе назвао Алфом и Омегом.
Такође, много је отрова од стране појединих верујућих православних људи изречено и против Владимира Владимировича Путина. Нисам ничији обожавалац и више пута сам критиковао помало немаран однос руске политичке елите према проруском потенцијалу србског народа, у више својих текстова сам изразио и чуђење и неслагање са политиком руских власти по питању ковид комедије и агитације за вакцинацију. Такође, више пута сам истакао да Путинову владавину сматрам прелазним периодом припреме за повратак Православног Цара на кормило руске државе. Дакле, места за критику свакако има али она мора бити конструктивна. Наши људи заборављају на заслуге. Може ли се заборавити повратак Крима у «родну луку», излазак из СТО, јачање рубље, повлачење америчке филмске индустрије (боље речено холивудске канализације) из руске дистрибуције, забрана хомосексуалне пропаганде међу малолетницима, заустављање необуздане насилне вестернизације у Сирији и самим тим повратак Русије на Блиски Исток, спречавање обојене револуције у Белорусији и Казахстану,… и на крају, 24. фебруар 2022 и престанак плаћања у доларима, што Миломир Степић назва највећим геополитичким преломом од Колумбовог открића Америке! Нећу више о дизању Русије с колена после силаска Јељцина и појаве Путина на историјској сцени, пошто је овај текст упућен православним верницима, неколико момената које православни људи не би требало да заборављају.
Један је везан за већ давну 2004. годину, када после победе на председничким изборима, Патријарх Алексеј II благосиља В.В. Путина а овај ускоро издејствује повратак из Чикага чудотворне иконе Богородице Тихвинске у Русију, а 2007. године већ смо сведоци историјског помирења РПЦ и њеног до тада одвојеног дела Руске Православне Цркве Заграничја, код нас познатије као Руска Загранична Црква. Патријарх Алексеј II је истакао велику заслугу ВВП за тај чин. Да напоменем да су ову икону звали „икона три царства“, да је у Русију стигла из Византије у 14. веку и дала је основу за тврдњу „Москва - Трећи Рим“. Изнета је из земље током Другог светског рата.
Можда то и није толико важно, мени лично је било пуно срце кад сам видео да се први пут после пада Руског Царства, први човек Русије причешћује (на Валаму) као и кад сам видео да је посетио великог старца Јована (Крестјанкина).
Или како заборавити новембар 2011. године, пред најтеже председничке изборе када је Медведев „куван“ од стране западног фактора да се поново кандидује и изазове велики раскол у руском друштву, а на „Блатном тргу“ се припрема „руски 5. октобар“ или „руски мајдан“, то јест, обојена револуција. Баш тада Богородичин појас долази у Русију, у организацији Владимира Јакуњина, човека блиског Владимиру Путину (имао сам част да га лично упознам). Случајно или не, први се Појасу Пресвете Богородице на аеродрому Пулково код Петрограда, поклонио управо Владимир Владимирович. Потом је она у облику Крста обишла сву Русију, од севера ка југу и од истока ка западу. Поклонили су се Појасу Пречисте милиони Руса, понекад на руској зими чекајући и по цео дан у реду. И „Блатни трг“, покушај обојене револуције у Русији, је пропао попут мехура од сапунице. Недељу дана пре тих можда најзначајнијих избора у Русији, Путин се поклонио Фјодоровској икони Пресвете Богородице у руском народу познатијој као Царска икона Мајке Божије.
Православни човек би требало и да се сећа дочека Путина на Светој Гори 2016. године, где је од грчких монаха постављен на место на коме су пре тога били удостојени да стоје само православни монарси.
Као и током целе своје историје, Русија се покреће вером и о њеној судбини не одлучује се само на земљи, него пре свега на Небесима. У многим историјским моментима било је очигледно да Русијом управља Господ Бог, њено постојање и победа над седам цивилизација зла другачије се не могу објаснити. Да није тако, зар би било могуће да мало и непрекидним ратовима изнурено Московско књажевство успе да испред носа отргне Сибир из руку моћних Кине и Јапана са њиховом огромном територијом и неизмерним богатством.
Велики руски гениј Николај Васиљевич Гогољ, рођен је и одрастао на простору Малорусије, данашње Украјине. Иако су велике патриоте своје земље били и Пушкин и Достојевски и многи други велики посленици руске писане речи, као најпатриотскији руски књижевник у њеној историји слови управо Николај Васиљевич Гогољ. Чувена је његова дефиниција - да нема ништа страшније од издаје Вере и Отаџбине. Није случајно да синови пакла великог Гогоља који је писао искључиво на руском језику, унакажено преводе на украјински (видети ОВДЕ). Кроз ликове два сина Тараса Буљбе, Гогољ као да пророчки слика данашњу ситуацију у Украјини. Један син је одан Вери и Руској Отаџбини до мученичке смрти, док је други син издајник Вере и Отаџбине. Тарас пред полазак са синовима у поход, обраћајући се мајци, као да персонификује обраћање данашњој Мајци Русији која шаље своју децу у рат за одбрану Вере и Отаџбине: „Сад благослови мајко своју децу! Моли Бога да војују храбро, да свакад штите част витешку, да увек бране веру Христову, а ако то не чине - боље нек пропадну, нек им ни трага не буде на свету! Приђите децо мајци – молитва материна чува и на води и на сувоти!“
И данас, једни бране Веру и Отаџбину попут Остапа, други срљају у издају као Андреј, прелешћени спољним бљеском. А Запад је како тада, тако и данас, већ наоружао земљу за рат против Русије. Гогољ јасно показује да је одмазда за издају сина Андреја, ма колико горка, била и неизбежна.
И они који данас плачу над судбином „невиних украјинаца“ нека се не заваравају да су већи верници и патриоте од Николаја Васиљевича Гогоља који се читав живот није одвајао од Јеванђеља Христовог (видети ОВДЕ) и који је читав живот проживео по Јеванђелским заветима, као монах у свету.
Ми смо данас сведоци да руска државност не ратује против Украјине, него по трећи пут у историји побеђује паразитску, нељудску, чудовишну државност Хазарског Каганата. Први је пре нешто више од хиљаду година уништио Свјатослав, отац Кнеза Владимира који је докрајчио сатанску пљачкашку државу. Други каганат је створен 1917. године и завршни ударац је доживео од Стаљина 1937. године. И трећи сатански Хазарски каганат створен је 2014. године Кијевским Мајданом, после чега синови пакла Украјину претварају у плацдарм за нови светски рат против православне Русије.
Дакле, позив на дистанцирање од подршке Русији мог православног брата, позив да „реално и трезвено сагледамо овај историјски и политички моменат и да видимо који и какви ветрови дувају на Православни род руски и србски“ - никако не могу прихватити као православни верујући Србин у данашњем контексту догађаја. Христос је мера свих ствари. Овај глобални рат и србски витешки код налаже нам да се молимо Богу за победу Русије у том глобалном рату, да се молимо за победу Остапа, а не Андрије Буљбе, јер неонацистички режим у Кијеву пре свега ратује против Свете Христове Вере Православне...
