Ранко Гојковић
Поштовани читаоци Саборника,
данас, 3. августа (21. јула по јулијанском календару) 2020. године, племенита душа матушке Атанасије (Рашић) је напустила тело и осећам дужност не само као дугогодишњи познаник, поштовалац и пријатељ, него и као главни уредник „Саборника“, написати неколико речи о матушки. „Саборник србско-руски“ је настао као оваплоћење управо њене идеје. Пре 4 - 5 године изненадила ме је питањем – а зашто ти брате Ранко не би имао свој сајт, србско-руски сајт, који би уређивао? И није остала на питању, него је, пошто сам добио благослов од духовника за уређивање сајта, замолила доброг брата Грују да уради костур сајта, заједно смо радили на изгледу и рубрикама. Тако да није претеривање рећи да за постојање „Саборника“ матушка Атанасија има више заслуга од главног уредника. Због тога у име свих читалаца Саборника изражавам искрено саучешће због великог губитка братији и сестринству манастира Рукумија и свим блиским људима драге нам матушке, Царство јој Небеско…
Како на дан упокојења написати нешто смислено о некоме ко Вам је не само духовно близак и драг, него вам је и много помогао у животу? Знајући да мати није волела личне утиске, покушао сам да са неке дистанце, као посматрач са стране, напишем неколико речи о њој на сајту за чији је настанак практично она заслужна. Тешко је повезати мисли, за скоро два сата нисам успео написати ни три реченице, зато се враћам личним утисцима…
Када се нешто деси, човек после жали што у неком тренутку није урадио нешто другачије. Жалим што приликом последње посете манастиру Рукумији, на празник иконе „Тројеручице“, не виђех матушку. После Литургије чекао сам читање акатиста „Тројеручици“ са намером да после тога одем на кафицу код матушке. На жалост, после читања акатиста, матушке није било у њеној познатој канцеларији-кухињи. Оставио сам на столу књигу „Свети руски ратници“ са намером да јој се јавим наредних дана. Нисам се јавио, превладале су бриге пред операцију ока. Опрости матушка…
Љубав према Русији, руском Православљу, била је наша заједничка црта, заједничка тема. Маштала је да посети 
светиње земље коју је волела посебном љубављу, али је била свесна да ће због слабог здравља то остати само жеља. Бар је дочекала да неке њене књиге изађу у Русији. Имао сам задовољство и част да игуману Даниловског манастира у Москви, о. Гермогену, предам кувар матушке Атанасије са посветом и да, као уздарје, предам матушки књигу „Кухиња баћушке Гермогена“ са посветом аутора.
Моји руски пријатељи, главни уредник Руске Народне Линије Анатолиј Степанов и његов заменик Павел Тихомиров, на вест о упокојењу матушке одмах су позвонили и питали за неке податке, док ово пишем, мислим да читаоци Руске Народне Линије већ читају некролог о матушки. Ни један њихов долазак у Србију, а било их је десетак, није прошао без посете Рукумији…
Корице за мој диптих „Знаменити Руси у србској историји“ и „Знаменити Срби у руској историји“ који је изашао у издању манастира Рукумија - урадила је матушка.
Издавашто манастира Рукумија по благослову оца Симеона и уз предани рад матушке Атанасије, сврстало се међу 
најзначајније у окриљу СПЦ. Матушка је волела књигу посебном љубављу, многа издања остаће упамћена не само по изузетном садржају, него и по предивним корицама. Није се штедела кад је био у питању рад над књигом.
За многе текстове које написах стигла је подршка од матушке, али за једно сам јој посебно захвалан. Деликатно, више се извињавајући него критикујући, наводећи да се нада да због тога неће изгубити пријатеља, указала ми је „да ме превише има“ у једној репортажи из Белорусије. Апсолутно је била у праву, уместо скромног паломника, уживео сам се у улогу дипломате и државника…
Опрости матушка, Господ тако уреди да ти ни на сахрану не могу доћи због операције ока, али искрено верујем да ћеш духом бити како са свима онима који сутра дођу на твој испраћај, тако и са онима који ће се искрено помолити за покој твоје племените душе.
Царство Небеско и вјечнаја памјат мати Атанасији…
Фотографије: Лична архива
