Ранко Гојковић
Саборник је летос писао о светињама које су из Русије стигле у манастир Рукумију. Милошћу Господњом, светиње из Русије се и даље множе у манастиру Рукумија, у ту сврху је и делегација која је у септембру предала икону Светог Саве и преподобног Сергија храму Тројеручице у Сибиру, донела неколико светиња из Русије као поклон манастиру Рукумија. У суботу 23. новембра манастир Рукумија је на поклон добио лепу икону светог новомученика Силвестра Омског у коју ће бити уграђена светиња добијена из Русије. Ниже приводимо краће изводе из житија великог свештеномученика из братске Русије.
Оно што ми је одмах „упало у очи“ када сам читао житије овог светилника вере Православне, јесте да је рођен (1860. г.) у Кијевској губернији у селу Косовка, па упознавање Србадије са животом светог Силвестра изгледа природније. Детињство будућег светитеља (мирско име Јустин) од малена је било испуњено атмосфером православног богослужења, пошто му је отац био ђакон. Још од младих дана истицао се мисионарским радом и знатно је помогао свом духовнику архимандриту, касније епископу Силвестру приликом његовог рада на прва два тома „Догматског богословља“. Уз овог великог подвижника и аскету млади Јустин је избегао многе младалачке заблуде и могло се пратити непрекидно узрастање прво мисионара, потом свештеника и на крају архијереја на врлинским лествицама његовог религиозно-моралног погледа на свет.
Јустин је 1883. године завршио Духовну семинарију, а 1887. године и Кијевску духовну академију. У том младалачком периоду по окончању академије, будући светитељ се посебно истиче у мисионарском раду на сузбијању и разобличавању нове опасне секте штундиста[1] која се појавила у Кијевској губернији и касније се проширила по целој Империји. Његов рад „Разобличавање штунде у библијским текстовима“ који је разобличио секташку делатност штундиста доживео је више издања и представљао је изузетно цењен приручник за мисионаре и пастире.
Познанство са преосвећеним Иларионом, благочестивим намесником Кијевско-Печерске Лавре, каснијим епископом Полтавским, довело је младог богослова Јустина до професорске катедре на Полтавској духовној семинарији, али без прекидања мисионарског рада. Кључни момент који је богослов Јустин истакао као узрок за настанак јереси штунде, јесте немаран однос духовенства према својој високој служби.
„Сада ви видите да су ти отпадници, штундисти разних назива, у суштини издајници и непријатељи Свете Цркве, издајници и непријатељи државе, издајници и непријатељи словенског рода. Због тога на свима нама, словенским синовима Православне Цркве и Руске државе лежи директна одговорност борбе са овим непријатељем, штундом“ – глагољао је велики мисионар. Као искусан мисионар Јустин је учествовао на многим мисионарским конгресима. Његова књига „Да ли сте ви у вери?“ представља споменик просветитељске делатности оца Јустина, који се крајем XIX века упознао и заједно служио са другим великим мисионаром Руске Православне Цркве - светим Јованом Кронштатским. Овај велики мисионар који је посетио и Свету земљу и многе руске светиње, преко 15 година је био начелних духовно-моралне просвете у школама Полтавске губерније. Отац Јустин је 1902. године награђен чином протојереја, а монашки постриг прима 1910. године у име преподобног Силвестра Печерског. Одлуком Светог Синода РПЦ 1911. године епископ Силвестер постаје викар Полтавске епархије. Његов говор приликом наречења сматра се светоотачким штивом и у њему су садржане и пророчке речи о сопственој судбини. Сматрамо корисним извући бар кратак пасус из тог изузетног текста:
„…О, како је снажна привлачност тела и света данас, наоружаног савршеним стањем науке, уметности и све технологије! Свет вуче на своју страну свим средствима, укључујући и физичко насиље, и одбацује наслеђе Божије. Световна зараза сада продире у богословску науку и свештенство. Сада више него икада, хришћанска црква је попут брода преплављеног великом узбурканошћу мора житејскога. За верујуће долазе времена исповедништва. Са те стране их сада опасују и воде, чак и ако то не желе. Тешко и страшно је данас архипастирство!“
Његово Преосвештенство Силвестер је одслужио прву архијерејску службу у Александро-Невској лаври, другу литургију у храму Јовановског манастира, где је сахрањен свети праведни Јован Кронштатски. Поставши епископ, он је појачао молитвене послове и ревносно вршио своје архипастирске дужности. Сваке недеље Високопреосвећени је служио Литургију четири дана. Ране литургије служене су у понедељак и суботу, позне литургије у петак и недељу; сваког петка епископ је читао акатист страдању Христовом.
Две године касније, 13. новембра 1914. године постављен је за епископа Чељабинског, викара Оренбуршке епархије.
Сам указ Светог Синода од 4. јуна 1915. године о постављењу Преосвећеног Силвестра за епископа Омског и Павлодарског затекао га је на путу и постао му познат тек недељу дана касније. Његово Преосвештенство Силвестер стигао је у Омск 8. августа 1915. године. Године 1917-1918, у Москви је одржан Помесни сабор РПЦ на коме је обновљена Патријаршија и за Патријарха је изабран Тихон, митрополит Московски. Епископ Силвестар је постао стални учесник саборских заседања. Његово благочестиво управљање Омском епархијом било је кратког века: почетком 1918. на власт су у Омску дошли бољшевици. У јануару је објављен декрет совјетске владе о раздвајању цркве од државе, који је црквени народ с правом сматрао почетком отвореног прогона Руске православне цркве од безбожне власти. На позив Помесног сабора у многим градовима Русије одржаване су Литије, па је тако 4. фебруара у Омску одржана верска литија, у којој су учествовале све градске парохије. На челу Литије је био пречасни Силвестер. Шетајући улицама града, грандиозни Крсни ход се заустављао код сваке цркве, владика је служио молебан, а потом се обратио народу речју опомене, позивајући их да чувају православну веру и чувају цркве, којима је претила пропаст под наредбом која је обнародована.
Сутрадан после великог градског Крсног хода, у три сата ујутру од 5. до 6. фебруара 1918. године, епископовој кући пришао је наоружани одред морнара-казненика; морнари су почели да куцају на врата куће. Пошто је много пре те ноћи преосвећени Силвестар, с обзиром на пљачке и насиље извршене у граду под видом претреса, наредио да се нико не пушта ноћу у кућу, послуга није отварале врата. После претњи да ће пуцати и разнети врата, по наредби економа владичанског дома, огласила се узбуна у звонику катедрале. Казненици су побегли. Људи су почели да притрчавају владичиној кући, а владика им је изашао у сусрет.
Нови одред бољшевичке олоши ипак је ухапсио владику, претходно из револвера убивши његовог економа Николаја Цикуру. На путу до Савета посланика и током првих сати његовог боравка тамо, богоборци су се непрестано ругали преосвећеном Силвестру. У то време широм града су звонила звона - друге цркве су се одазвале на звоњаву звоника катедрале. Гомиле људи појавиле су се у близини цркава, на улицама и трговима. Огорчени људи тражили су епископово ослобађање. На захтев верујућих мештана, неколицини делегација је било дозвољено да посете епископа. Сутрадан се цео град дигао на ноге, затворене су установе, продавнице, образовне установе. У граду се непрекидно пуцало – црвеногардејци су рафалима разгонили народ. Пуцњава се наставила целе ноћи. У дванаест сати увече дошла је истражна комисија у владичину кућу и запечатила владичанске одаје. Владика је 7. фебруара провео у затвору а 8. фебруара у дванаест сати после подне пуштен је на слободу уз услов да не напушта град. Ова околност је спречила Епископа да отпутује у Москву ради учешћа на Помесном Сабору.
Патријарх Тихон је 22. априла (5. маја) узвео епископа Силвестра у чин Архиепископа. Убрзо је почео грађански рат и белогардејци су ослободили град од бољшевика. У то време, Омск се, као и цео Сибир, нашао одсечен од Русије линијом фронта. У новембру 1918. године у Томску је одржан састанак архипастира Сибира који је организовао Врховну привремену црквену управу Сибира, на чијем је челу, на захтев архипастира, био постављен Преосвећени Силвестер. Своје активности започео је укидањем безбожног указа од 19. јануара 1918. године. Православној цркви су враћене земље и имања, а у школама је враћено учење о Закону Божијем. У Сибиру је обновљена образовна делатност у пет богословија и пет богословских школа.
Када је адмирал Колчак дошао на власт, пред архиепископом Силвестром је положио заклетву за врховног владара Русије 29. јануара 1919. године. У марту 1919. године, архиепископ је организовао верску процесију кроз град уз учешће Колчака и Колчакове владе. У мају-јуну је путовао у Томску, Краснојарску и Иркутску епархију, током којих је одржао више од стотину беседа у разним парохијама. Да ојача дух и морал официра и војника Беле армије, архиепископ Силвестар је обновио установу пуковских свештеника, а они су послали у војску више од две хиљаде пастира. Црквена управа, на чијем је челу био Високопреосвећени Силвестер, упутила је више од шездесет хиљада апела, који су објашњавали антихришћанску суштину бољшевизма. У Омску су почели да излазе часописи „За Свету Русију“ и „Сибирски јеванђелист“.
У августу 1919. године у Омску је одржан конгрес руских козачких трупа, на коме је врховни владар адмирал Колчак одржао поздравну реч, позивајући на одбрану православне вере, а Његово преосвештенство Силвестар је благословио војнике транспарентима са ликом крста и натписа: „Овим побеђуј!“.
У јесен 1919. године армија Колчака је почела да одступа из Омска у који су ускоро ушли бољшевици крајем године. Попут нашег свештеномученика Платона Бањалучког, Архиепископ Силвестер се није колебао у намери да дели судбину са својом паством и остао је у Омску. Архиепископ је ухапшен и током два месеца је мучен и тражено је од њега покајање пред новом влашћу. Пошто ништа нису добили, безбожници су подвргли светитеља жестокој и суровој смрти. Приковали су му руке ексерима за под и тако распетог су ужареном шипком пробили срце севтитеља. Од игумана Серафима сам чуо да му је ударцима био разнет доњи део вилице. Мученичка кончина епископа Силвестра свршила се 26. фебруара 1920. године.
Године 1998 Архиепископ Омски и Павлодарски Силвестер био је убројан у локално поштоване светитеље Омско-Тарске епархије као свештеномученик. Две године касније, на Архијерејском Сабору РПЦ у Москви прибројан је венцу новомученика руских.
У јулу 2005. године по благослову Митрополита Омског и Тарског Теодосија почела је обнова и рестаурација разрушеног 1935. године од стране бољшевика Успењског катедралног сабора у Омску. Дана 16. јула археолози су пронашли оштећену икону Черниговске Мајке Божије која је испливала у јужном делу раскопина остатка храма и на икони је са задње стране била написана посвета епископу Силвестру. Када је испумпана вода, пронађен је гроб и на зиду над гробом монтиран крст са иконом Кијевско-братске Мајке Божије, а на крсту натпис «1918. година». Сахрањен је испод мраморне плоче испод степеништа и гроб је био замаскиран испод пода у одаји где су вршена заупокојена богослужења. Ковчег са великим делом моштију извађен је 21. јула и били су пронађени остаци архијерејске одежде, бројаница и «орлец» који се налазио на ногама.
На леђима је пронађен монашки паранам, а на дну ковчега четвероугаони ексери као оружје за мучење свештеномученика. Судско-медицинска експертиза потврдила је да се ради о моштима Архиепископа Омског и Павлодарског Силвестра. На тај начин је разјашњена и потврђена тајна о мученичкој кончини и погребењу моштију свештенимученика Силвестра, који је до краја испунио свој хришћански и пастирски дуг служења Богу и својој Отаџбини.
Свештеномучениче Силвестре моли Бога за нас!
[1] Штунди́зм, шту́нда (од нем. Stunde «час», подразумева се у смислу «читања и тумачења Библије) — представља хришћански религиозни покрет, који се раширио у XIX веку прво у јужним (Херсонској, Јекатеринославској, Кијевској) губернијама, а затим и у другим регионима Руске империје (примедба аутора).
Икона светог Силвестра у манастиру Рукумија
Поклоњење моштима светог Силвестра у Успењском храму у Омску
