Са Мирославом Ивановићем разговарала Милана Бабић
На тлу Балкана, а поготово на тлу бивше Југославије одвија се борба између две снаге: западне, у лику моћне Романо-германске цивилизације и аутохтоних сила које су оличене пре свега у лику Словенске цивилизације
Философ Мирослав Ивановић човјек је широке лепезе интересовања, великог знања и образовања. Магистрирао је на Одсјеку за логику и општу методологију са темом Рационалност науке у филозофији Попера, Куна и Лакатоша, већ као апсолвент философије студирао је двије године Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету а паралелно са постдипломским студијама студирао је физику на Природно-математичком факултету.
Студије њемачког језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду уписује у доби од 38 година и студирао је двије године. Провео је и три мјесеца у Институту за филозофију РАН у Москви на специјализацији из руске филозофије. Од савремених руских филозофа одржавао је контакте са Сергејем Хоружим и Александром Зиновјевим. Од Зиновјева ће преузети термин „велика прекретница“ који је ушао у наслов његове најзначајније књиге.
Радио је у Институту за криминолошка и социолошка истраживања. Објавио је три књиге на социјалне и криминолошке теме: Религиозност и криминалитет, Идеологија у доба велике прекретнице и Наркоманија као друштвена игра као и већи број радова из области социологије, философије, философије науке, теорије друштва, геополитике. Сарађивао је са семинаром за Историју и епистемологију природних наука у Институту за теоријску физику у Земуну гдје као плод многобројних конференција излази књига Религија између истине и друштвене улоге коју је приредио са Владетом Јеротићем.
Мирослав је полиглота, говори руски, енглески, француски, њемачки и шпански. Бави се и преводилачким радом (превео је двадесетак књига са руског и енглеског). Посљедњих деценија интересује се за старе културе, прије свега кинеску и индијску (учио је кинески језик на Институту Конфуције у Београду и ишао на курс у Пекингу).
Непосредни повод за наш разговор су дубоки увиди из књиге Идеологија у доба велике прекретнице која је још 2008. године најавила све оно што живимо данас а уједно кратко и јасно назначила у ком правцу се може кретати словенска цивилизација у наредних сто љета.
Почнимо наш разговор причом о идеологији. Још 2008. године, у Вашој књизи Идеологија у доба велике прекретнице, указали сте на то да без идејне, односно јасне, чврсте и усвојене идеологије, није могуће остварити велике друштвене промјене, очување аутентичности словенских народа и стварања моћног словенско-евроазијског савеза. На чему би требало да се гради та идеологија и колико су реалне могућности за њену реализацију у времену у којем се још увијек налазимо у стању пољуљаног идентитета и наметнуте западне идеологије?
– Словенски свет је проживео добар део XX века са прихваћеном идеологијом марксизма напуштајући традиционалне вредности и прилагођавајући се променама које је наметнула индустријска револуција. И претходни XIX век је већ био обележен усвајањем идеологије, друштвеног уређења и културе која је долазила из неколико држава Западне Европе.
На европском тлу се сусрећу две цивилизације, западна, Романо-германска и на истоку Словенска. Прва је доживела изузетан процват од средњег века па наовамо. Словенска је започела да добија своје јасније обрисе негде око деветог века са прихватањем хришћанства и културе која је долазила из Источног римског царства (Византије). Од XVIII века почиње знатнији утицај Западне цивилизације на Словене.
Ово је историја која је кулминирала у претходном веку. Тада долази до краха комунистичке (такође западне идеологије) и прихватања либерализизма и демократије, владајуће идеологије и друштвеног уређења које је Запад развио и проширио по свету. Уместо да се Словени врате својој традицији, они су поново прихватили западне моделе и укључили се у светски поредак који је формирао Запад. Све словенске земље су тако постале нове колоније Запада и подвргнуте су експлоатацији и културном осиромашењу. Русија сада покушава, уз велике напоре, да се ослободи овога јарма.
У Русији су једино свесни недостаткa адекватне идеологиje и било је више покушаја да се ово исправи, неки мислиоци су покушавали да сачине ту нову идеологију која би заживела. У Србији је било покушаја да се осмисли српски нови пут, српски програм, Ново начертаније, итд. Све је то погрешно и тамо и овамо. Идеологија се не ствара, она се рађа. Рађа се на основу идеја које завладају масама, не само у интелектуалним круговима.
Идеје руских словенофила и евроазијаца у првом реду су добра основа да се оформи таква идеологија. Делом су враћене оне базичне идеје које се тичу вере, то је дошло са обновом Руске православне цркве. То није довољно, осим тога и позитивно искуство социјализма би требало сачувати, пре свега када се ради о социјалним и економским аспектима развоја друштва. Ово важи, с нужним разликама, и за остале Словене. Међутим, ове идеје немају још увек адекватне проходности у словенским друштвима, интелигенција која би требало да их шири и држава која би требало да их укључи у школе и на факултете још увек су позападњачени.
Наша права елита увијек је била најприје духовна, али је и она сада пољуљана. Екуменистичка струјања, подјеле, губитак природне билингвистичке позиције са одсуством знања (у ширим народним масама) наших црквених језика (српскословенског и рускословенског), сорошевски кадар на факултетима, вјештачке подјеле на за и против , сужење перспективе код маса, одгајање либералне свијести и индивидиуализма, у којем је најбитније постати роба на тржишту, и мноштво других околности су наша реалност. Како се „не угушити“ у свему овоме у домаћој политици и сагледати садашње стање словенског свијета? И ко би били предводници те идеје?
– Ако погледамо последња три века, српски народ је заиста опстао и очувао свој идентитет захваљујући Српској православној цркви и њеном свештенству. Она је и раније играла ту улогу под турском владавином. Последњих векова, са ослобађањем од Турака и уласком у Европу као Романо-германску цивилизацију, морала је да опет брани српски идентитет јасно уобличен од времена Светог Саве.
Дакле, последњи векови су обележени отпором другим изазовима, а то су били покатоличавање, потом секуларизација и марксизам и данас модернизам у својим екстремним формама. Данас је модернизам захватио све сфере српског друштва, Црква није остала по страни. Ово се може запазити не само у секуларизацији маса, већ и у редовима највишег свештенства. С времена на време чак поједине владике задају тон и отпор традицији, како у црквеним питањима, тако и у световним, чак политичким. Надајмо се да су ово само пролазне болести.
Српско друштво у целини иде погрешним путем и то већ врло јасно и недвосмислено од 19. века. Од тог времена сви напори наше интелигенције су усмерени на то да се модернизујемо, а заправо да напустимо властиту традицију коју баштинимо од средњег века па надаље. Задатак нам је да постанемо Европљани.
Да не би било забуне, не Европљани у географском смислу, што јесмо, већ Европљани у културном, цивилизацијском, по могућству религиозном (кроз екуменизам и слично) и економски обједињени, то јест, једном речју да постанемо део Романо-германске цивилизације. Задатак, колико тешко изводљив, толико и апсурдан, али огромна енергија се улаже у њега и рађају се стални друштвени сукоби на тој основи.
Како и да ли ће се уопште Словени ујединити као цивилизација је неизвесно. У сваком случају то је дуготрајан процес. У деветнаестом веку, поготово с настанком Панславистичког покрета, изгледало је да је то ствар неколиких деценија. Први и Други светски рат су унели велике промене на политичкој карти Европе. После Другог светског рата изгледало је да су се Словени како-тако објединили, с несрећним случајем Брозове Југославије.
Истина, основа њиховог обједињавања је била маркситичко-лењинистичка идеологија. То на дужој временској скали није морало много да значи. Идеологија је напуштена, али с њеним напуштањем је дошло и до разлаза међу Словенима. Сви познати сукоби и ратови који и данас нису окончани уливају мало наде. Сада нам изгледа да смо од тог циља удаљенији него икада. Ипак, прерано је доносити радикалне закључке и одустајати од нечега што диктирају порекло, историја и светски процеси, пре свега обједињавање у светским размерама на нивоу цивилизација.
У поменутој књизи сте рекли да се у периоду од једног вијека можемо надати рађању словенско-евроазијске империје, која ће бити кадра да обезбиједи слободу и сигурност народима које обухвата. Која идеја би дала могућност евентуалног поновног уједињења у оквиру исте цивилизације? И каква би била позиција Словена католичке вјероисповијести у оквиру те империје?
– Ако би требало да одредим колико је времена потребно да протекне да би се Словени ујединили, опет бих поновио да је то око једног века. Као што видимо, тренутне међународне околности врше притисак на нашу свест. Још пре десетак година ситуација међу Словенима није била тако лоша, ако занемаримо односе у бившој Југославији, па и ту је било дошло до извесног смиривања напетости, али данашњи рат између Русије и Украјине је много већих размера и има кардинални значај за будћност словенског света и чак за односе у целом свету.
Не постоји нека једна обједињујућа идеја која може да изврши интегративну функцију. Цивилизација постоји као систем много фактора: језички фактор, религија или религије, народни обичаји, начин живота, облачења, природа привредне активности, архитектура, култура, уметности итд. Словенска цивилизација постоји, то је чињеница; Словени су разједињени, и то је чињеница. Пропаст цивилизације се догађа на разне начине. Садашња претња Словенској цивилизацији долази искључиво од Романо-германске цивилизације, која је у овом тренутку најизраженија у САД, и често их заједно са Западном Европом називамо Западом, Западном цивилизацијом.
Религија је само један од фактора и у том смислу није значајнији од других, осим ако се не питамо шта стоји на врху пирамиде. На врху пирамиде су духовне вредности, духовни слој, на дну материјални слој, то на чему почива физички живот. По законима онтологије, нижи онтолошки слојеви су чак јачи од виших, виши лакше пропадају од нижих. Нижи служе као основ и носиоци виших.
У том смислу католички Словени као такви нису проблем, мада могу бити реметилачки фактор ако се изазивају религијске распре које слабе узајамне односе. Само у Хрватској (НДХ) је католичанство имало тај чудовишни амалгам с нацизмом, пољско католичанство јесте било један од фактора сукоба са Русијом, али не једини и не главни.
Словачко католичанство је било довољно пацифистичко, а у Чешкој једва да га има. Номинално нешто мање од 40 одсто Чеха су католици, али знатно мање их практикује верски живот, исто толико је атеиста. Читав живот Чеха од 10. века па наовамо протекао је у сменама религија и вероисповести. У поређењу с Чесима и Чешком, Србија је стабилна православна земља а Срби су православни већ више од десет векова.
Можете ли дати оцјену тренутне геополитичке ситуације у свијету?
– Још 2018. године објавио сам чланак Главни геополитички вектор у постсовјетском времену…, где сам као тај главни вектор означио наступ Колективног запада према Русији. То јест, глави правац притиска иде преко Централне и Југоисточне Европе ка Русији. Други пратећи правци иду са Кавказа и Централне Азије где се налазе бивше Совјетске републике.
А други део наслова гласи: …и како одговорити на њега. Ту сам навео да ће Русија морати да тражи демилитаризацију Источне Европе, неширење војног присуства НАТО-пакта и САД на Кавказу и у Централној Азији итд. Једном речју, то што сам тада написао било је поновљено у захтевима које је Русија упутила САД уочи војне интервенције, у децембру 2021, захтевајући безбедносне гаранције за Русију. Ово је сада познато као «Путинов ултиматум» који су САД одбациле и Специјална војна интервенција у Украјини је почела фебруара следеће године, два месеца после овог ултиматума. Мало ко је прочитао мој рад и обратио пажњу на њега.
Што се тиче геополитике, ништа битно није се променило за последњих седам година, нити ће се променити ускоро. Читава друга половина XX века прошла је у конфронтацији Запада и СССР-а. Сада се то исто наставља у промењеним околностима. Оне су, с једне стране, неповољније за Русију јер се рат води на њеним историјским територијама, па и на њеној територији (Курска авантура). С друге стране, светске околности су се битно измениле јер су многе земље, пре свега Кина и Индија достигле технолошки ниво западних земаља.
Поставили су се нови захтеви за прерасподелом моћи у свету. Уколико Колективни запад то прихвати, могућ је релативно миран развој света и договарање око горућих проблема планете. Лично не верујем у то и склон сам апокалиптичкој визији будућности човечанства. Ствар је у томе да је „воља за моћ“ (Ничеово највеће откриће) достигла граничне вредности код западног човека. Осим тога, висок животни стандард и живот на рачун рада људи из Трећег света их је потпуно омамио и неће га се тако лако одрећи.
Да нагласимо, од исхода садашњег готово директног сукоба између Русије и САД и неколиких западноевропских земаља зависи будућност човечанства. Друге неуралгичне тачке, као што су перманентна криза око Тајвана и Блиски исток, биће лако решиве у зависности од овог исхода.
Такође, јачање Запада кроз ЕУ и њена милитаризација могли би бити заустављени само војном победом Русије у Украјини и даљим инсистирањем на „Путиновом ултиматуму“. Јер тамо је истакнут захтев и за општом демилитаризацијом света, то јест неширењем војне активности ван националних граница САД и НАТО-пакта.
Гдје су у свему томе српске земље? Можете ли дати оцјену спољне политике Републике Српске и Србије?
– Што се тиче глобалне геополитике, мале земље нису никави актери у тим процесима, њихова улога је мала. Српске земље су сада рашчлањене и поновно окупљање српских земаља биће процес који ће се одвијати током овог века. У том смислу, на плану глобалних геополитичких процеса потребно је да будемо спремни као што је то био случај уочи Првог светског рата и непосредно после њега.
Ако не дође до Трећег светског рата, који би се по свој прилици водио и нуклеарним оружјем, с неизбежно катастрофалним последицама, већ само до политичког прекомпоновања Европе и шире, морамо настојати да издејствујемо за себе најповољнији исход. То значи да макар поново објединимо оне српске земље где се народ и субјективно осећа Србима, а не само да су у питању објективне карактеристике.
С гледишта објективистиче теорије етноса, Срби су заправо тај велики етнос од Словеније до Македоније. Имена народа и такозваних народа ту мало значе. Али, прича о српском етносу је посебна тема. Дилема ће бити, и већ сада је, сасвим једноставна. Или смо за свесловенску тачку гледишта и у том смислу подржавамо Русе као главног геополитичког актера, или смо за Запад, с неизбежном последицом денационализације и нашег претварања у етнички материјал за туђу цивилизацију и културу, што смо већ више пута у историји искусили.
Спољна политика Србије је тренутно маневарска, покушавамо да сачекамо повољнији исход по нас јер смо у западно-натовском окружењу. Сматрам да бисмо ипак могли бити одлучнији у одбрани наших права (нарочито на унутрашњем плану политика мора бити одлучнија и не правити компромисе са нашим јаросним западним агентима утицаја).
Оријентација на Русију, Кину и уопште земље БРИКС-а мора бити активнија. У том смислу Република Српска је храбрија иако нема довољно суверенитета ни слободе склапања савеза и договора будући да је у неуобичајеном стању тзв. „ентитета“, што је појам који је тек последњих деценија ушао у политичку терминологију. Први корак у обједињавању српских земаља могло би бити уједињење Републике Српске и Србије. Већински, народне масе обе ове земље су расположене за такво уједињење и жељно га чекају.
Који је основни проблем српског друштва и како видите српско национално питање у XXI вијеку?
– Ја бих ово питање рашчланио на два, на први и на други део. Премда су они у зависности један од другог, из дидактичких разлога потребно их је одвојено разматрати. Мислим да постоји више проблема у српском друштву, а не један основни. Тачније, тај основни проблем би се могао посматрати као предуслов, а тај предуслов је српско национално питање. Так када он буде решен, можемо у потпуности разматрати проблеме српског друштва.
Где је српско друштво, где су његове физичке границе? Две области се данас недвосмислено самоодређују као српско друштво. То су Србија и Република Српска. Међутим, ни ове две области где живи српски народ као већински народ, не могу се сматрати довољно уједињеним, оне живе засебним животом по многим аспектима. Под претпоставком да и друге области укључимо у заједнички живот, суочићемо се с проблемима који и данас муче српско/а друштво/а.
Ти проблеми неће нестати, они ће бити наслеђени и трајаће деценијама. Набројаћу неке без намере да их овде даље анализирамо: менталитет нашег народа који захтева свесне корекције, враћање аутохтоној традицији и напуштање колонијалне форме живота, класно уравнотежење друштва које ће бити све разједињеније с развојем колонијалног капитализма који сада практикујемо, образовање које мора бити у равнотежи, тј. егзактне науке које прате светска достигнућа (природна наука је инваријантна свагде у свету – објективно знање) и хуманистичке науке које се морају бавити властитом традицијом и проблемима, а не проблемима удаљених друштава као да су наши (нпр. америчког или британског).
Осим тога, форма владавине такође би требало да буде промишљена, демократија каква нам је наметнута од стране Запада мора бити напуштена или битно коригована. И тако даље, и томе слично, проблема је много и захтевају једну дебљу књигу да би били промишљени.
Српско питање у XXI веку је питање свих питања! Дакле, крај XX века означио је неприхватљиво разједињење српског народа. Та подела је изведена од стране Запада као резултат Хладног рата, то јест његов наставак који је означавао између осталог и прекомпоновање Европе.
Искоришћени су наши сепаратизми, али они не би обавезно били успешни да нису потпомогнути споља. Сепаратизама има широм света, па и у Европи. Шкотски и ирски у Великој Британији, баскијски и каталонски у Шпанији, венетски у Италији, фламански у Белгији, баварски у Немачкој итд, ово су само најизраженији. Упркос свему, Велика Британија и Шпанија још се нису распале, а ни друге западноевропске државе. Истина, ове сепаратизме споља нису помагале ни Кина ни Русија.
Срби, који су се и субјективно тако осећали, углавном су живели у Југославији, у мањем броју у околним балканским и средњеевропским државама. Ако за основу анализе узмемо неутралнији појам етноса уместо нације, видећемо да и Словенци и Хрвати и Македонци спадају у тај јединствени етнос. Једина већа групација која није словенска су Албанци (Шиптари). Покушај да се превазиђе проблем именовања народа у Југославији је био неуспешан. Сви су се држали својих регионалних имена.
Запазимо да се Словенци једноставно називају заправо Словенима, а немају засебно име за своју етничку групу, Хрвати баштине име одавно, али осим верске разлике спрам православних мало шта могу понудити као одлику засебног етноса, о Црногорцима не вреди ни расправљати, а Македонци су живели заједничким животом с осталим Србима и у заједничким државама од времена Стефана Првовенчаног (XII век и даље) до пред крај XX века, то јест, осам векова. Срби и Бугари су исто веома блиски и овде је само историја одиграла улогу поделе овог истог етноса на два народа, нације.
Уколико би дошло до општег Словенског савеза могли би се уредити и унутрашњи проблеми. Потребно је увек имати у виду да се словенска тачка гледишта разликује од југословенства. Југословенство је био пројекат који је требало да примири хрватски и делом словеначки сепаратизам, а на штету српског идентитета и историје. Искуство двадесетог века нам говори да је хрватски сепаратизам изузетно јак и да је „цементиран“ колективним злочином за време НДХ. У том смислу потребно је примирити ничим немотивисану агресију тзв. Хрвата.
Једно рационално решење би била подела на српске крајине и остатак данашње хрватске државе. Ту би католичка мањина могла живети слободним животом без претензија на територије настањене већински православним Србима (барем до пред крај двадесетог века или до 1941. године – то је ствар одлуке и договора). Уколико би дошло да агресивних одговора, вероватно би се морало прибећи демилитаризацији, па и денацификацији, по руском моделу који се сада спроводи у Украјини, уколико је могуће мирним путем и договором.
То што се од оснивања Краљевине СХС импутирало да Срби нечим ограничавају католике је наравно била само ирационална сепаратистичка фантазија. Слични проблеми су пратили и остале сепаратизме. Засебан живот нових псеудо-нација уопште не гарантује мир и стабилне односе. Динамика живота је нешто друго, управо смо сведоци даљих притисака на већинско језгро српског народа. Нове државе склапају већ војне савезе усмерене против Србије и Срба. Миран живот на Балкану и шире, унутар јединственог српског етноса где би сви делили заједничку културу, јединствен информациони простор, слободну економију итд, то је основа за унапређење друштва по свим проблемима које смо поменули горе, а и оним које нисмо поменули.
Можемо ли контекст Балкана сада ставити у шири оквир кретања разматрајући наметнути угао пројекта „сукоба цивилизација“. Када смо заједно били на једном округлом столу ви сте рекли да данашње прилике треба разматрати не у контексту држава већ цивилизација, између цивилизацијског приступа Хантингтона, Шпенглера и Данилевског који бисте одабрали и зашто?
– Почнимо од краја Вашег питања. Хантингтон је тумачио савремене међународне односе указујући на тенденцију да главни политички субјекти на међународној сцени престају да буду засебне државе, већ то постају огромни савези сродних држава које чине цивилизацију. Како одредити цивилизације и које цивилизације данас постоје остаје ствар тумачења. Ипак и Даниевски и Шпенглер и Тојнби инсистирали су на овам појму, истина под различитим називима.
Суштина је да тако обједињене нације постају моћнији субјекти од разједињених. Данас имамо неспорно неколико таквих групација које се не доводе у сумњу. То је Запад (Западна цивилизација), Кина те Индија. Ове две последње цивилизације су уједно и суперетноси пошто су успеле да разнородне народе интегришу у релативно хомоген етнос. Индија је, додуше, половином двадесетог века доживела велики лом јер је подељена на две државе Индију и Пакистан (касније је од Пакистана одвојен Бангладеш). Све ове три земље и данас осећају трауму раздвајања које се одиграло на основу верског фактора и затечених околности проузрокованих тадашњом колонизацијом Индије.
Совјетски Савез са земљама Источне Европе је имао добре шансе да постане тај четврти суперетнос или цивилизација. Ту су Словени били доминантна групација уз мноштво других малобројнијих народа где се истицала туранска групација као највећа после Словена. Разматрања цивилизације код поменутих аутора нису међусобно искључива већ се допуњују. У том смислу бесплодно је опредељивати се за један или други модел.
Балкан је већински настањен Словенима, а остали народи су такође православни с одређеним бројем муслимана и католичких Словена. У том погледу цео Балкан би по логици ствари требало укључити у Словенски савез и цивилизацију. Грчка данас не представља засебан свет, поготово не онај велики и моћни који је створен у време Александра Македонског. Румунија и Албанија још мање. Међутим, на Балкану су се испресецали утицаји Запада и приметно такође муслиманског света што доноси одређену аберацију.
Будући да је процес укрупњавања тенденција која се неће лако зауставити, мудре су оне земље и народи које се ефикасно удружују у своју цивилизацију. Инсистирати на националном суверенитету је само частољубивост малих народа. На тлу Балкана, а поготово на тлу бивше Југославије одвија се борба између две снаге: западне у лику те моћне Романо-германске цивилизације и аутохтоних сила које су оличене пре свега у лику Словенске цивилизације.
Овај процес се одиграва у колективном несвесном народа, у политичким борбама, у култури, у медијском простору. Многи актери уопште нису свесни своје улоге. Често заробљени уским идеолошким погледима немају никаву јасну представу шта заправо чине, а своју делатност описују залагањем за прогрес, правду, узвишене идеале сваке врсте итд.
Ово је нарочито заоштрено у српском етносу где се језгро тог етноса у виду Срба који се још увек тако осећају грчевито супротставља растакању које долази од друге стране. Ако бих нешто могао да саветујем народним вођама, рекао бих – уздигните се мало изнад народа и погледајте где су остали сродни народи ваше цивилизације. И покушајте да се уједините.
Интервју је водила Милана Бабић и биће део њене наредне књиге која ће носити наслов „Словенско питање“
Извор: Нови Стандард
Опрема текста: Саборник
