Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека
Петар II Петровић Његош
После изласка из штампе шокантног, скандалозног, мало је рећи умоболног „Црногорског буквара“, у коме су појмови попут „авијона“ и „камијона“ из сатиричног серијала о полуписменом Шојићу ушли у црногорске уџбенике, јавност је ових дана шокирана још једним умоболним „бисером“ који стиже из црногорске „просвете“.
Ових дана у једној школи у Црној Гори десио се пример кажњавања ученика од стране наставника историје, због изношења непобитних историјских чињеница. Ево како је текао разговор наставника и ученика на часу историје у једној школи у Црној Гори (према сведочењу оца ученика Рада, који је од стране наставника историје кажњен јединицом због изношења непобитних историјских чињеница), у коме ће историја дати наставнику историје јединицу која се не поправља, а ученику Радету историја ће дати чисту петицу из етике:
Рачићу, реци ми нешто о настанку Црне Горе? – питао је наставник.
Црна Гора је прва српска држава која се прије звала…
Тада је наставник прекинуо ученика и повикао:
Стани, стани, стани, ђе то пише у књизи?
Раде је тада одговорио наставнику:
Не пише ниђе, наставниче, то сам у кући научио, то сви знају.
На то му је наставник рекао:
Сједи, ево ти један!
Сигурно ће овај догађај ући у народне умотворине везане за узречицу „седи, један“ и премда ми је понекад жао неких појединаца, са којима се и не слажем, на које се обруши лавина подсмеха у јавности и на друштвеним мрежама, но, овакав „просветни радник“ се не сме жалити. Реч просветитељство у корену има реч светитељство и човек, человек, човек загледан у век, у вечност, може доћи до истинског просветитељства само преко истинске светлости и светости своје душе. А душа наставника који даје јединицу због истине, далеко је и од светости и од светлости…
У свом тексту „Паралеле украјинизације и црногоризације“ већ сам писао о истинским надахнитељима и пропагаторима дерусификације у Малорусији и десрбизације у Српској Спарти, па се нећу понављати, само ћу истаћи нека искуства из Малорусије (данашње Украјине) која могу бити више него поучна за данашње становнике Црне Горе. Знам да је код Бога све могуће али искрено не верујем у преображај оваквих наставника-конвертита, али на такве ствари треба указивати због ученика Радета и његових храбрих другова из разреда који су га подржали, не плашећи се јединице „наставника“. Тој деци се мора пружити подршка.
Дакле, трагедија данашње Украјине историјски је лако схватљива и може се свести на једну реч – издаја. Прво се кренуло са издајом Христа, стављање папине круне на главу од стране Данила Галицког и његових наследника. На то се надовезала Брестска црквена унија и данашње лудило у Украјини је просто закономерност – издаја Христа доводи до братоубиства. Украјински унијати ће стати на страну и Хитлера и Обаме, служиће самом ђаволу, само да би се борили против православних Руса – јер Каинов печат не да мира. Украјинска нација је створена у Ватикану на бази русофобије и она без мржње према Русима не може да живи, та нација нема смисла свог постојања без мржње према Русима. Плашим се да нема велике разлике ни са ситуацијом у Црној Гори. Нација настала у Титовом Јајцу (наравно, такође уз покровитељство Ватикана) настала је на бази србофобије и она нема смисла свог постојања без мржње према Србима, не може се ничим другим хранити него србофобијом. Дакле – издаја Христа, па издаја нације, а онда и братоубиство. Све то смо имали и имамо у данашњој Украјини, то смо имали у Црној Гори у време Другог светског рата, не дао Бог да се та трагедија понови у данашњој Црној Гори…
Оно што је у историји Црне Горе, средњевековне јуначке српске Зете, непобитно, јесте печат српства и печат Православља, као што је у историји средњевековне јуначке Малорусије, данашње Украјине, непобитан печат руски и православни. И као што је дерусификација Малорусије неминовно повезана са братоубиством и самим тим и Каиновим печатом на челу украјинца-русофоба, исто тако је десрбизација Црне Горе неминовно повезана са братоубиством и Каиновим печатом на челу црногорца-србофоба.
Није случајно да вероватно нико у руској историји није тако узвишено писао и прославио руски језик, нико са толико љубави није писао о руском народу, као Рус из Малорусије Николај Васиљевич Гогољ. Као што ни писану реч на српском језику у којој се тако величанствено прославља српски православни род и српски вожд Карађорђе, нико није тако уздигао и прославио као Србин из Црне Горе, Петар Петровић Његош. Као да је Господ унапред знао за долазак оваквих црнонаставника које данас са ужасом посматрамо у Украјини и Црној Гори, па је народу даровао Гогоља и Његоша, да ни један русофоб у Украјини и србофоб у Црној Гори, не може имати пред Богом оправдање за своје русофобство или србофобство.
„Пред вама је громада – руски језик! Дубоко уживање вас призива, да са насладом уроните у сву његову неизмерност и уловите све његове дивне законе…“ – пише одушевљено Гогољ и наставља – “Треба се часно односити према речи, јер је реч виши поклон од Бога човеку… и невоља је ако о предметима светим и узвишеним, почне да се разноси гњила реч: нека се о гњилим стварима разноси гњила реч!”.
Овакав Гогољ се у данашњој Украјини скрнави и преправља, као што се и Његош у данашњој Црној Гори скрнави и преправља. Но, нема тог инжењеринга моћнијег од Гогољеве руске и Његошеве српске речи, гњила реч не може поништити свету и узвишену и тога ће бити свестан свако ко трага за истинским значењем Слова-Речи и такав неће кренути за ђаволском обманом.
Због тога се мора дати подршка ученику Радету. И његов велики имењак имао је у тадашњој Црној Гори таквих изрода који су били спремни да служе туђину, али велики Раде није био слуга Ватикана, Брисела или Вашингтона, него је био достојни ученик свог великог учитеља Петра I Петровића, познатијег као свети Петар Цетињски. И српски властодржци уместо подршке мафијашком и дубоко србофобском режиму Мила Ђукановића (која се може објаснити само личним интересима), уместо умоболних прича о покушају државног удара у Црној Гори без иједне пушке и пиштоља, треба и морају да подрже овакву децу попут малог Радета. Као и у Србији, у Црној Гори може бити једнакости народа и религија пред законом, али пред културом и историјом Црне Горе не може бити једнакости. Како може у историји и култури Црне Горе неко да буде равноправан са српским народом и вером Православном? Књижевност, архитектура, музика, сликарство, речју – целокупна културна и не само културна историја Црне Горе, носи на себи печат српства и Православља. Сваки и најситнији појам у Црној Гори, у генетској је вези са српством и Православљем. Због тога је ученик Раде апсолутно у праву када каже да је Црна Гора била српска држава…
Данас, када се у српској држави спрема законско кажњавање због негирања непостојећег геноцида, када српска држава мирно гледа како се српска деца осећају као странци у Црној Гори, оно што може и мора да учини српски верујући човек, јесте да пружи подршку и помоли се Богу за младог Радета и његове храбре другове из разреда. Да дете осети да има подршку свог народа ако је већ прогоњен и остављен од отпадника свог рода. Ученик Раде и његови другари из разреда који се нису уплашили наставника-конвертита, заслужују пуну моралну и молитвену и сваку другу подршку сваког православног Србина. Драги Раде, нека ти Господ подари снаге и разума да останеш и опстанеш на страшном месту, чувајући част и образ, чојство и јунаштво, јуначке Српске Спарте. „Без муке се песма не испоја, без муке се сабља не сакова“ – појао је твој велики имењак, владика Раде. Нека ти његово бесмртно дело буде показатељ у животу. Многаја и благаја љета, теби и твојим ближњим.
