Напомена уредника: Овај текст добио сам путем мејла од једног пријатеља. Не улазећи у богословску дубину и исправност свега написаног, сматрам да је талас потпуно некритчиког и саборно неутемељеног модернизма у нашој цркви узео исувише маха и да добронамерни верници имају право на забринутост. Због тога и публикујемо овај текст као један покушај осмишљавања и указивања на опасност од поменутог бујања модернизма...
У фебуару 2015. године Руска Првославна Црква је објавила текст „О учествовању верника у Евхаристији“, који представља плод свестраног разматрања овог изузетно важног питања у животу Цркве. (http://www.pravoslavie.ru/srpska/77096.htm)
Тај документ представља став Руске цркве о припреми за Свето Причешће и ово питање је у њему свестрано обрађено, позивајући се на историјски развој приступања овој Тајни, правила Цркве и поуке Светих Отаца, узевши у обзир пост, исповест, молитве и друге аспекте достојне припреме за ову Тајну над Тајнама. Главни тон овог текста наводи на закључак да је пожељно што чешће причешћивање, позивајући се на учење Отаца, али и да је сваколитургијско причешћивање без припреме постом и исповешћу прихватљиво, што је новина, бар за мене.
Србска Православна Црква је тај документ прихватила и кренула у његову примену, ево већ пар година позивајући вернике да се причешћују у што већем броју на свакој Литургији, некада и по више пута недељно. Може се рећи да је ово кратак осврт на плодове те примене код нас.
Са дужном припремом, а највише – са страхом и трепетом!
Прво, чини се да наше свештеноначалије није добро прочитало текст јер се у њему уопште не инстистира на сваколитургијском причешћивању, већ се оно сматра прихватљивим, уколико се човек достојно припремио постом, исповешћу, учествовањем на богослужењима, читањем прописаних молитава пред Причешће, уздржавањем од брачних односа, опраштањем свима и низом других услова, прописаних канонима, који се наводе у овом документу, и то по благослову духовника. О духу покајања, скрушености и страха Господњег,који су неопходан предуслов за приступање Чаши, код нас се, изгледа заборавило, иако се и то помиње у наведеном тексту: „Светим Тајнама се причешћујте чешће, како духовни отац дозволи, само се трудите да увек приступате и са дужном припремом, а највише – са страхом и трепетом како навикавши се не бисте почели да приступате равнодушно.“ (Свети Теофан Затворник), или „Чији поступак ћемо одобрити? Оних који [се причешћују] једном [годишње], или оних који се причешћују често, или оних који се причешћују ретко? Ни једних, ни других, ни трећих, већ ћемо одобрити поступање оних који се причешћују чисте савести, чистог срца и беспрекорног живота. Они нека увек приступају; а они који нису такви [не треба да се причешћују] ни једном [годишње]“ (Свети Јован Златоусти).
Тако да, треба уочити: нико од Светих Отаца није био против честог причешћивања, уколико је причасник био високог, може се рећи и беспрекорног живота, и духовник га је познавао и одобрио му, остала су сведочанства о таквим благословима Светог Јована Кронштатског, Теофана Затворника и других Отаца 19. и 20 века. Али омогућити свима или већини установити то као правило - да се причешћују на такав начин, што се код нас десило, било би на суд и на осуду, и то препознаје и руски текст. Осим тога, сви Свети Оци инсистирају на припреми, без које не треба приступати Светом Причешћу, иначе нам бива на суд и на осуду.
Уопште, можемо слободно да тврдимо да је предањски став према учесталости причешћивања код нас и код Руса, у последња бар три века следећи, и он чини наше предање: „Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље, док су међу садашњима само малобројни они који воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује онима који ревнују на побожном животу, да се исповедају пред духовним оцем и да се причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а свима – неизоставно бар једном годишње“. „Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“. (Катихизис св. Филарета Московског). Овде такође видимо да је код нас предањски став да је обавезна исповест пред Причешће. Овакво мишљење имали су и: Свети Димитрије Ростовски, Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник, Амвросије, Макарије и Варсануфије Оптински (са осталим Оптинским Старцима), Владика Николај и Јустин Поповић, Серафим Саровски (он је додавао и 12 великих празника), и многи, многи други:
Свети Димитрије Ростовски: „Света Црква озаконила је да се причешћујемо током сва четири поста, али је неписменима – сељацима и мирјанима који раде сопственим рукама, заповедила да се, под претњом смртног греха за непослушност и непричешћивање, неизоставно причешћују једном годишње, око Свете Пасхе, тј. током Великог поста“ (из „Одговора о вери и осталом, што је неопходно да знају хришћани“).
Свети Николај Србски (Вера светих): „Колико би се често требало причешћивати? Најмање – четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће“.
Свети Игњатије Брјанчанинов: „Морамо се причешћивати, у крајњој мери, током сва четири поста, четири пута годишње. Ако, на жалост и на несрећу, житејске бриге ни то не допуштају, онда се неизоставно морамо причестити бар једном годишње“. „Није важно да се често причешћујемо, него да се суштински припремимо за причешћивање и да услед тога пожањемо велику корист. Током свог дугогодишњег живота у пустињи, света Марија Египатска се није ниједном причестила: такав њен живот био је припрема за Причешће, којега се удостојила тек пред крај живота“. (Писмо од 16. фебруара 1847. г).
Св. Теофан Затворник: „Требало би се причешћивати током сва четири поста. Томе се може додати и причешћивање два пута током Великог и Божићног поста… Можемо се причестити још понекад, али не исувише често, да не бисмо постали равнодушни“ („Писма“, I,185) „Што се тиче ‘учесталости’, не би требало учеставати, будући да та учесталост у значајној мери лишава страхопоштовања према овом великом делу… а под тим подразумевам припрему за св. Причешће и само причешћивање. Чини ми се да сам већ писао да је довољно да се припремимо и причестимо током свакога од четири велика поста“ („Писма“, III, 500).
„Онај који трага за савршенством требало би да се припрема за св. Причешће током сва четири велика поста. Тако је и записано у ‘Православном исповедању’. Уосталом, тиме се не постављају границе усрдности оних који желе да се чешће, па и стално припремају за св. Причешће, исто као што се ово не поставља ни као јарам на оне који услед својих околности нису у стању да то испуне“ („Пут ка спасењу“, III, 2).
Преподобни Макарије Оптински: „У првим вековима хришћанства сви су приступали причешћивању Тајнама на сваком служењу Литургије, али је Црква затим установила неизоставно за слободне четири пута годишње, а зa заузете пословима бар једном приступање причешћивању Тајнама“. „Тражи од Њега помоћ да поништи непријатељске замке, а удаљити себе током дужег времена од причешћивања живототворним Тајнама, веома је штетно. Макар три дана припреми се са смирењем и Бог ће можда дати мир, а где је смирење – тамо је и милост Божија (Писма, 212).
Преподобни Варсaнуфије Оптински: „У првом веку следбеници Христа Спаситеља причешћивали су се сваки дан, али су водили и живот равноангелски, и били су спремни да сваког минута предстану пред лице Божије... Али први векови су прошли, прогони од стране неверних су престали, није више било сталне опасности. Тада су се, уместо свакодневно, почели причешћивати једном недељно, а сада чак и једном годишње. Код нас у скиту држе се светогорског типика, који су саставили свети старци и који су нам предали за назидавање. Сви монаси причешћују се шест пута годишње, али по благослову понекад и чешће. На то су се толико навикли, да чешће причешћивање изазива свеопшту пажњу…“ (Из беседе 12. априла 1911. године).
Свети Серафим Саровски: „Неизоставно се исповедати и причешћивати у свим постовима и, сем тога, на дванаест великих празника: што чешће то боље – не мучећи себе мишљу да си недостојна; и не треба пропуштати случај да се што чешће користиш благодаћу, која се дарује причешћем светим Христовим Тајнама“.
Преподобни Амвросије Оптински: „Ако се с вером неосуђено причешћујемо Тајном Крви и Тела Христових, онда све замке наших душевних непријатеља, који нам досађују, остају неделотворне и узалудне. Неосуђено се причешћујемо онда, кад овој Тајни приступамо, као прво, са искреним и скрушеним покајањем и исповедањем својих грехова, као и са чврстом решеношћу да им се више не враћамо; као друго, ако приступамо без злопамћења, помиривши се у срцу са свима који су нас ожалостили“ (Писма монасима, 20).
Сви они спомињу причешће у четири поста а по могућности чешће. Зашто се држе четири поста? Зато што је то за већину људи њиховог времена (а они су кудикамо били морално више чистоте него ми) била златна средина – царски пут, без опасности да се духовно ризикује. Остало – по благослову духовника.
Тако да ни они не споре оним верницима, који се припреме доличном припремом, да се причешћују онолико колико имају благослов свог духовника, ако то могу да носе, као што и Свети уче. Али, ко то данас може носити?
Обратимо пажњу на речи Св. Филарета Москвског, који у 19. веку говори: „Међу садашњима су само малобројни они који воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни.“ Да ли су данас ствари другачије?
Треба знати и да је сваколитургијско причешћивање новина и у руском предању, јер руска традиција у тексту подразумева пост од најмање три дана на води и исповест („Данашња уобичајена пракса у складу с којом човек, који се причећује неколико пута годишње, пости три дана пре причешћа, у потпуности одговара црквеном предању“), док је србско предање по том питању припрема од 5 или 6 дана на води, што је, заправо, поштовање црквеног Устава (Типика).
Дакле, у тексту постоји једна важна спорна реченица, која је у црквеном смислу против-уставна: „Такође, прихватљивом се сматра и пракса кад човек који се причешћује сваке недеље или неколико пута месечно, а притом поштује вишедневне и једнодневне постове одређене Уставом, приступа Светом Путиру без додатног поста или држећи једнодневни пост или пост од вечери пре причешћа. Одлуку у вези с овим питањем треба донети по благослову духовника.“
Оваква пракса, данас је код нас прихваћена као норма. Она је суштински новотарија –новина непозната србском (и руском) православном предању, којом се реформише православље и о томе ће овде бити више речи.
Аутор овог текста, будући већ скоро 20 година парохијанин једне од београдских цркава, са везама познанства и пријатељства са старим монаштвом СПЦ, које је васпитавао Свети Владика Николај, као и са савременим монаштвом, са Светогорцима, од којих су неки покојни а били су високог духовног живота и, на крају, са савременим руским монаштвом и свештенством, распитавши се о овом питању код њих, желео је да подели своја размишљања о овој појави и да одреди њене узроке својим оскудним разумом и искуством, уз Божију помоћ...
Со страхом Божиим и верою приступите!
Већ дуже време ме растужује призор који видим у нашим београдским храмовима: црква је пуна и Литургија иде својим током, али када дође возглас: „Со страхом Божијим и вјероју приступите!“, ја уместо радости осетим огромну тугу. Зато што се народ обичном недељом причешћује у великом броју, као да је Божић, а да већина њих претходно нити је постила, нити се, чак, исповедила! То је последица позивања на ону спорну реченицу од горе. Али тамо, опрезне руске владике ипак говоре: „Одлуку у вези с овим питањем треба донети по благослову духовника.“ Значи духовник сноси одговоност! Знају добри свештеници поуку Светог Јована Златоустог да ће одговарати за свако Причешће, које су дали некоме, не дај Боже да није било достојне припреме. Они ће одговарати Богу, који им је рекао: „Не дајте светиње псима“. „Пси“ су блудници и они, који се нису достојно припремили за ову Свету Тајну, по Златоустом.
Игуман Сава Рукумијски, ревносни члан Николајевог богомољачког покрета, у монаштву духовно чедо схи-игумана Саве из Испоснице Светог Саве у Кареји, говорио је: „Можеш и сваки дан да се причестиш, ако у међувремену ниси примио ниједну грешну мисао!“
Распитавши се код руских свештеника из више епархија, сазнао сам да велики број владика и свештеника и даље задржава њихову предањску праксу, инсистирајући на посту од три до пет дана на води, у зависности од свештеника! Они, бојећи се Бога, инсистирају на томе, знајући да је то руско предање, а предање не греши јер је потврђено вишевековним опитом светитеља. Док је код нас прихваћен став свештеника (који, по правилу, ни немају свој став): „Патријарх је благословио!“ и крај! Што више причасника – то боље. Припрема није битна...
Притом, за разлику од руских, васпитаних верника, код нас народ није у стању да испуни ни основне норме побожности по питању облачења и спољњег изгледа. Али не зато што је народ глуп или му нешто фали – већ зато што га нико томе не учи. Препуштен је самом себи и ћутању наших пастира, који се баве пречим проблемима.
Тако, код нас жене често прилазе Светом Путиру у фармеркама, панталонама, чак и хеланкама, без и речи протеста од стране свештеника. Свака трећа има мараму (ако се тако може назвати неки шал или не знам ни ја шта, некад и капу), немарно и неуредно пребачену преко главе. Осим тога, велики број жена има кармин на уснама и шминку на лицу. Знам за случај и да је један прота причешћивао жене у току циклуса, што канони изричито забрањују. Деца се у неким храмовима причешћују чак и ако су јела пре тога...
Сећам се како је пре двадесет година изгледала црква у мом селу. Већином су тамо биле баке са уредно везаним марамама испод браде – што се каже забрађене (данас погрдно кажу жени: „Шта си се забрадила, к'о нека баба“ или „к'о муслиманка!“), и покоји дека, сви уредно и свечано обучени за недељни дан и Свету Литургију – виде се ред, васпитање, поштовање светиње - милина за очи и за душу! И, наравно, знало се: ко хоће да се причести, мора да пости од понедељка до суботе на води, да се исповеди и да се у недељу причести. Може и у суботу да се причести али онда не може и у недељу. То је било неприкосновено правило побожности. Шта би оне рекле данас да виде овај храм у који ја идем? Претпостављам да би само питале: „Који је ово народ?“. Само ми то пада на памет...
Али, да кренемо редом.
Код нас је свако богослов...
Иако је сваколитургијско причешћивање само једна од многих пројава модернизма или црквеног либерализма у СПЦ, на њему се прелама један врло важан али невидљив принцип духовног живота, који модернизам немилосрдно гази, а то је потирање Светог Предања.
Свето Предање као догматски принцип установљено је на Васељенским Саборима, а можда је најјасније формулисано на Седмом Васељенском Сабору речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним (не уводећи никакве новине) сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања).
Принцип Светог Предања, изложио је и Свети Теофан Полтавски у свом делу: „О непоколебљивости Цркве и верности Светом Предању“ речима: „Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви – каже свети Василије Велики – неке имамо изложене у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам Апостолског Предања. Али и једно и друго има исту силу за побожност. Ово последње нико неће оспоравати, ако се макар мало разуме у црквене одредбе. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ћемо повредити и оно најважније у Јеванђељу, или боље рећи: од апостолске проповеди остала би само празна реч“. На верности апостолском предању, писаном и неписаном, почива и истинитост Васељенских сабора. „Ми неприкосновено чувамо сва Црквена предања – сведоче оци Седмог Васељенског сабора – следећи древни закон Католичанске Цркве. Ми чувамо одредбе Отаца. Оне који нешто додају учењу Католичанске Цркве или одузимају од њега предајемо анатеми. Ко презире било које црквено предање, писано или неписано, нека је проклет“.
Једном донете одлуке Цркве, којима су решена догматска питања, било је забрањено поново износити на разматрање и решавање. „Молим вашу светост – писао је Оцима Трећег Васељенског сабора Картагински епископ Капреол – да ви, уз садејство Духа Светога, Који ће, не сумњам, бити у срцима вашим приликом ваших дејстава, силом древног предања победите нова и до сада нечувена учења, не дотичући се оних која је Црква раније већ одбацила, како под изговором поновног истраживања не би било обновљено оно што је претходно одбачено. Јер, ако неко почне да подвргава новом истраживању предмете који су већ решени, за таквога је оправдано да се каже како он не чини ништа друго, него сам сумња у ону веру која је дотле имала силу“. „Такво је мишљење свих нас: сви ми говоримо исто!“ – одговорили су на изјаву Картагинског епископа Оци Трећег Васељенског сабора.
Тако нас учи Католичанска Црква. Чујемо ли ми њен глас и слушамо ли га? Одговорићу на ово речима светог Григорија Богослова: „Процветала су и дивно су некад текла наша дела. Тада у дому Божијем није било места за ово непотребно слаткоречиво и, како сада видимо, лукаво богословље. Напротив, рећи или чути о Богу нешто ново, што би само задовољило радозналост, значило је исто што и играти се камењем и брзином њиховог жонглирања обмањивати поглед, или засмејавати гледаоце разним покретима који су својствени женама. За побожност су сматрани једноставност и благородство речи. Али након што је у наше Цркве, попут какве тешке и злоћудне болести, продрла философија и склоност ка препиркама, празнословље су почели да сматрају за ученост и, као што се у књизи Дела апостолских каже за Атињане, ми се више ничим другим не занимамо, него да штогод ново говоримо и слушамо. Који ће Јеремија данас једини бити у стању да како доликује оплаче нашу срамоту и помраченост?“. Дрско се поново разматрају древне одредбе Црквеног учења и не мање дрско објављују се потпуно нове! Код нас је „свако богослов, па макар му и хиљаду (греховних) мрља лежало на души“. Заборављају наши нови богослови да се „нико не може упустити у богословље и рећи оно што доликује о Богу, осим Духом Светим“.
О чувању Светог Предања у наше време, говори нам и велики старац Оптине пустиње, Свети Варсануфије Оптински, који на самрти даје завет својим монасима:
„Верујте ми, свети оци и братијо, да су се сви моји напори и делање сводили на једно – да очувам свете завете и правила древних отаца-подвижника и наших великих стараца, у свој њиховој божанственој и чудесној лепоти, од разних трулежних утицаја овога века, којима је почетак гордост сатанска, а крај - огањ неугасиви и мука вечна!... Боље пристаните да примите хиљаду смрти, него да нарушите божанске јеванђелске заповести и дивна монашка правила. Будите мужаствени у подвигу, не одступајте од њега, макар читав ад устао на вас и цео свет киптео против вас злобом и претњама, и верујте: “Близу је Господ свих који Га призивају, свих који Га призивају у истини“. (Пс. 144, 18)“.
О томе сведочи и Свети Серафим Саровски: „Наша Црква нема никакве мане, тешко ономе човеку, који једну реч дода или изостави, тешко ономе ко се дрзне да унесе било какве измене у богослужење и уставе ове Цркве која је ''стуб и тврђава истине″ и о којој је Сам Спаситељ рекао да је врата паклена неће надвладати, да ће она непромењено остати до краја – до Другог Доласка. Свака жеља да се унесе некакво тобожње усавршавање, измена у правила и учење Свете Цркве, јесте јерес, жеља да се створи своја посебна Црква по измишљотинама људског разума, одступање од заповести Светога Духа, и то и јесте хула на Духа Светога, која се неће никада опростити. Тако су поступали и поступаће сви који су отпали од јединства са Светом Апостолском Црквом, о чему ап. Павле говори: ″Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није дакле, ништа велико ако се слуге његове претварају да су слуге праведности којима ће свршетак бити по делима њиховим“.
Нећемо погрешити ако живот и учење Цркве поделимо на три степена, која се морају испоштовати: догмате, којима се бави догматика, и они регулишу оно најважније у нашем животу: нашу веру, исправност нашег веровања, онако како нам је пренео Господ наш, Исус Христос, преко Апостола и Светих Отаца.
Други степен су црквена правила (канони), које су писали Свети Оци на Васељенским и Помесним саборима, или су то правила неког од Отаца укључена у општа правила по сматрању Цркве, и она регулишу правни аспект нашег духовног живота у крупнијим стварима. Њима се бави, грубо речено, црквено право.
И трећи степен: црквени устав-типик, који регулише основне поставке у духовном животу, као и највећи део практичног свакодневног живота једног хришћанина: богослужење (црквену молитву), јело и пиће, брачне односе (за брачнике) и друге.
Типикон, сиесть Устав
Пођимо редом. Црквени текст, који уређује приступање Светом Причешћу, о чему је овде реч, јесте црквени устав или типик (типикон). Црква познаје више устава али најчешћи, и у СПЦ, од наследника Светог Саве - Светог Никодима Србског - усвојени устав је Јерусалимски - устав Светог Саве Освећеног. То је и устав Руске Цркве. Јерусалимски устав је званично и данас на снази у СПЦ. Његов пуни назив је: „Типикон, сиречь изображение церковного последования во Иерусалиме святыя лавры преподобного и богоносного отца нашего Саввы» (Типикон, сиесть Устав. Т. I. СПб., 1992. С. 9).
По пропису овог типика, припрема се у обично време (ван вишедневних постова) састоји од једнонедељног – од понедељка до суботе – поста и уздржања од забава, посећивања богослужења, појачаних домаћих молитава, читања духовне литературе по могућности, и дела милосрђа. Такође, за мирјане је обавезно да се у ове дане уздржавају од брачних односа, ако су у браку. Овако пише у Јерусалимском типику:
„Егда хочет кто причаститися Святых Христовых Таин, подобает ему сохранити всю седмицу, от понедельника пребыти в посте, и молитве, и трезвости совершенной всеконечно, и тогда со страхом и велиим благоговеинством приимет Пречистыя Тайны“ (Типикон. Т. I. Глава 32. С. 85)
„Ако неко хоће да се причести Светим Христовим Тајнама, треба да се сачува целе недеље, од понедељка, у посту и молитви и трезвењу савршеном, разуме се, и тада, са страхом и великом побожношћу, нека прими Пречисте Тајне“. Припрема се завршава исповешћу у суботу увече или пре недељне Литургије, и учешћем у Тајни Причешћа.
То предање потврђује и Учитељноје известије (Поучно упутство), у саставу руског Служебника из 1699. године: „Ако неко пожели да ван уобичајена четири поста приступи светом причешћу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у питању прека потреба: а у случају преке потребе, нека пости три дна, или нека пости само један дан).“
Дакле, имамо нерекинути низ Светог Предања од Светог Саве Освећеног из 6. века, преко Светог Никодима Србског, који узима Јерусалимски типик за Србску цркву у 14. веку, до 18. века и Учитељног известија, а после њих - преко Светог Владике Николаја, Јустина Ћелијског и других србских Светих - до нас данас! Неки би цео тај период назвали „латинским ропством“.
Колико штете настаје од нерасудног приступања...
Сви знамо, у почетку Цркве, док је била гоњена, хришћани су се причешћивали на сваком сабрању, будући да је било великог гоњења и страдања. Али данас нама желе да омогуће да се исто тако – сваколитургијиски причешћујемо, с том разликом што ми, још увек, нисмо у опасности свакодневно да морамо да пролијемо крв за Христа, нити да га исповедамо пред паганским светом спремним да нас због тога растргне.
Када је напуштен обичај свакодневног причешћивања свих верујућих, Четрдесетница је постала припрема за достојно примање Светих Тајни, које је било одређено за дан када Их је Спаситељ установио - Велики четвртак или Васкрс.
Свети Јован Златоусти о томе каже: „Некада су многи лакомислено и без расуђивања приступали Светим Тајнама, чак и на сам дан када их је Христос установио. Зато су Оци, када су видели колико штете настаје од нерасудног приступања Њима, договоривши се, одредили 40 дана поста, молитава, слушања Слова Божијег, молитвених сабрања, да бисмо, пажљиво очистивши се у све те дане молитвама, милостињама, постом, бдењем, сузама, исповедањем и свим осталим, ми приступали Тајнама са чистом савешћу, по мери својих могућности, да бисмо, очистивши се од грехова, којима на разне начине грешимо током године, ми са духовном бодрошћу, постали причасници те бескрве жртве“.
Блажени Јероним каже: „Сам Господ, истинити Јона, послан на проповед свету, постио је 40 дана и оставивши нам наслеђе поста, тим подвигом Он припрема наше душе за једење Његовог Тела“.
Говение (припрема за Причешће) на црквенословенском значи „страх, трепет, клањање, предострожност, пажња“.
Притом, вреди приметити да Свети Јован Златоусти наводи да су услед пада побожности и слабљења духовног живота, Оци повисили критеријуме за Причешће. А ми их данас, кад и неке владике и монаси једу месо (видели од Грка новокалендараца), а народ живи никад горе - снижавамо и понашамо се као да је морално и духовно стање народа никад боље. Осим тога, чини се да они, у оквиру „повратка раној Цркви“, а заправо спроводећи протестантску реформу Православља, желе да пренесу само учесталост причешћивања али не и остале околности живота раних хришћана, тако да је причешћивање код њих потпуно истргнуто из контекста, а самим тим и погрешно. Зашто не оставе на снази онда и правила Светог Василија Великог из 4. века, која налажу епитимију за чедоморство као за убиство – 35 година? Или за остале грехе са степенима покајања од стајања испред храма и припадања, до стајања у припрати па слушања Јеванђеља, па стајања у храму и тек на крају – причешћивања? Јер то би било исправно – пренети целокупне услове живота из ране Цркве а не само причешћивање, ако се већ позивамо на рану Цркву.
На шта се свела припрема за Причешће код нас, по благослову Патријарха и владика, које заговарају сваколитургијско причешћивање?
На пост, средом и петком и у сва четири годишња поста, који је обавезан и подразумева се за све хришћане, притом и то често у ублаженом виду („јер ми нисмо монаси“). Свети Серафим Саровски каже: „Ко не пости, тај није хришћанин“. Причешће није обавезно и не подразумева се јер сви имамо појединачни духовни живот и њега руководи духовник, без обзира на директиве и указе „одозго“. То је слобода и власт, коју је Бог дао духовнику и ту никаква виша јерархија нема права да се меша јер је то тајна између душе, духовника и Бога. За то ће он одговарати на Страшном суду. И то наводи руски текст. Јер духовник се руководи Уставом али са расуђивањем. Тако, ако неко подлеже епитимији, ако се труди у покајању, епитимија може да му се скрати!
Осим поста, код нас се од верника се очекује и да присуствује на Литургији редовно или колико му то обавезе дозвољавају. Исповест није обавезна јер су наше владике код Грка прочитале да ниједан канон не прописује Исповест пред Причешћем, тако да не мораш да се исповедиш, можеш и после Причешћа или за месец дана. Нема везе што целокупно руско и србско предање најмање последња три века инсистира на исповести пред Причешћем, сада је грчка пракса важнија.
О гресима, који су канонима прописани као препрека за Причешће, код нас нема ни говора, иако РПЦ и то наводи као важан предуслов.
У нашем свештенству, затим, распрострањено је мишљење да су брачни односи нешто сасвим друго од јела и пића и да се пост не односи и на њих, иако 40. правило Номоканона уз Велики требник, забрањује телесне односе у светој Четрдесетници са претњом да „Мирјани треба да се уздржавају од жена у току целог Великог поста. Ако пак неко падне са својом женом за време светог поста не треба да се причести чак ни за Васкрс, пошто је обешчастио цео пост“. А будући да је Велики пост праобраз поста у Цркви, и да су све среде и петци у току године као дани Великог поста, а самим тиме се то преноси и на друге постове, логично је да су брачни односи у току свих посних дана и празника у току године, као и у току припреме за Причешће – типиком забрањени, о чему Свети Оци довољно речито говоре (Свети Серафим Саровски, Амвросије и Лав Оптински, Јефрем Сирин и многи други). То препознаје и руски текст: „Канонско право налаже уздржавање од супружничког општења у периоду припреме за свето причешће. Пето правило Тимотеја Александријског говори о уздржању уочи причешћа.“
Најчешћи одговор, који се на ту тему може чути од наших свештеника је: „Црква се не бави брачним односима“, „Бог је дао тај нагон да се деца рађају, ту нема никаквог греха“, или још горе: „То су монаси измислили, они имају проблем са женама“. Какво незнање и саблазан! Заиста, како је говорио Свети Јован Кронштатски Чудотворац: „Највећи непријатељи монаха су свештеници“.
Царствие небесное нудится, и нуждницы восхищают е.
Али, ипак, устава за парохијске цркве тј. за мирјане, до сада код нас нема. Многи свештеници и мирјани се, јасно, жале да треба да постоји мирски устав, јер ми нисмо монаси, зар не? Сви ми живимо у свету, по потпуно другачијим условима и правилима живота него нпр. монаси Лавре Светог Саве Освећеног у Палестини, који је познат по својој строгости. Зар није логично да ми имамо неки „мирски“ тј. светски типик? Заиста, то се чини потпуно оправданим, разумним и логичним за наше време. Али... само нашем палом разуму. Зашто?
Зато што је Господ рекао: „Царствие небесное нудится, и нуждницы восхищают е“ (Царство небеско са напором се заузима и подвижници га задобијају.) Велики део наше делатне вере састоји се управо у испуњавању захтева црквеног устава – типика. Сви подвижници већ две хиљаде година са напором, приморавајући своју палу природу, труде се до крви да испуне захтеве које је Дух Свети поставио пред њих и записао их у црквене и манастирке уставе. Свети Оци нису били луди када намерно, већ скоро две хиљаде година пред мирјане постављају исте захтеве као пред монахе, јер знају да је разлика између мирјана и монаха само у томе што мирјани имају супружнике а монаси не (Свети Пајсије Светогорац), и да је циљ свих нас да „будемо свети као што је и Отац наш небески свет“.
Дакле, духовни захтеви су потпуно исти јер од свих нас Господ захтева испуњење истих јеванђелских заповести, без обзира на услове у којима живимо. Они, који прижељкују неки „мирски устав“ са лабавијом дисциплином треба да се запитају зашто ниједан од Светих Отаца, чак ни најновији - током двадесетог века - никада није предложио израду неког мирског устава. Да ли зато што Свети, у већини монаси, презиру мирјане, или уживају у томе да се мирјани муче носећи већи терет него што могу? Уосталом, колико је светих монаха и владика – преподобних, пре монаштва дуго живело у свету, многи су били и у браку, па нико од њих није тражио нови типик за мирјане, већ то траже само наши нови богослови?
Не желе они да се ми преко мере мучимо (уосталом, подешавање типика према свакој појединачној особи је благословено дело његовог духовника, као што и пише у руском тексту), него зато што знају да је нама типик дао Дух Свети, да је он управо писан за просечног човека, и да онај који то жели, може да га испуни, да угоди Богу Духу Светоме, уз расуђивање духовника.
Блажени Филарет Вознесенски наводи да Руси, чланови Руске Заграничне Цркве, који су били у Кини - нису имали шта да једу по два-три дана, али су ипак држали типик за време поста. Држећи прописани пост, ми показујемо на делу жртву ради Бога, показујемо послушност Цркви, ми сведочимо нашу веру и Богу и свету. Зашто неки сада желе да то ублаже и укину, када толико векова, осим кратког периода у Ромејском царству, када је постојао неки мирски устав, Свети Оци преписују прописани пост свима као дужну припрему за Причешће?
Рекли бисмо да се овде ради о вековној борби унутар Цркве, која никада не престаје, против управо подвижничког приступа духовности и Светим Тајнама, за разлику од механичког, заправо протестантског – „причести се и спашћеш се, без обзира на припрему“, који нам се данас нуди.
У нашем се народу то не би смело овластити ни у ком случају!
СПЦ је живела по Јеруслимском уставу, који је увео Свети Никодим Србски све до недавног увођења нове праксе у припрему за Свето Причешће. Можемо слободно рећи да је србски предањски став по питању те припреме управо онај, који смо примили од Светог Владике Николаја, а истоветан њему је имао и Свети Јустин Поповић, као и сви наши свети пре њих.
У житију Светог Јустина Поповића читамо да је његова побожна мајка држала тримирје – прва три дана великог поста без јела и пића. Данас би се то код нас окарактерисало као фанатизам, зилотизам, прелест итд. „Зашто мучити себе кад можете слободно да једете и да се причестите већ у среду на првој Пређеосвећеној Литургији. Па ми нисмо монаси!“. Да, али Свети Јован Лествичник нас учи: „Бог је светлост анђелима, анђели су светлост монасима, а монаси су светлост људима“. Дакле, мирјани треба да опонашају монахе, који су наш хришћански узор, је су се посветили Богу.
Како је постио и учио своја духовна чада Свети Владика Николај? Па управо како пише у уставу. А отац Јустин? Исто тако. Штавише, у разговору после операције, Николајево духовно чадо из Жиче, хиландарски духовник, схи-архимандрит Петар Денковачки нам открива да је он још седамдесетих година био код оца Јустина, смућен праксом коју су још тада уводили његови ученици школовани у Грчкој – Причешћем без прописаног поста. Отац Јустин му је тада одговорио следеће: „И да су они нашли потпис свих апостола и да су рекли: „Овако је било и боље је“, у нашем се народу то не би смело овластити ни у ком случају, јер би то народ потпуно деморалисао, народ би потпуно од вере расформирао!“ (https://www.youtube.com/watch?v=UseJEaZMcEc , 18:40-19:58)
Из тога се види да их томе он није учио! То је светоотачки приступ Светом Предању. Јер наше предање је другачије и од руског и од грчког, оно је специфично србско због услова у којима је наш народ вековима живео. Управо оно и чини то што називамо Светосавље. На жалост, наше свештеноначалије све више одступа од предања, које нам је оставио Свети Сава.
Притом, треба имати на уму још једну разлику између руског и србског православља: руски народ, будући да је имао непрекинути вишевековни склад у државом и црквеном животу, много више је црквен и молитвен од србског народа. Раније су и Руси много строжије постили него данас, али данас је њихова главна одлика молитвеност, која се огледа у дугим службама и свакодневним Литургијама, чак и у градским црквама. Док смо ми, вековима у ропству, живели вековима без храмова, које су Турци палили и рушили, тако да немамо изграђену црквеност у смислу редовног и дугог посећивања богослужења, али је зато наш народ, да би очувао везу са Христом, смислио велики број лепих обичаја, којима је испуњавао своју душу и радовао се на празнике. И те обичаје треба чувати јер су и они део наше традиције – нашег предања. Осим тога, вековима без престанка на удару свих могућих струја овога света, наш народ духовно осећа да мора строго да пости да би могао да издржи све те ударе, којих код Руса, у далекој и огромној земљи, нема. Они имају савршене услове за молитву. А ми мир немамо и зато морамо строго да постимо и бдимо јер знамо да непријатељ наш не спава, да бисмо одржали трезвеност и духовну снагу да се одупремо. Зато је наш вековни завет Светог Саве: „Вера чиста и молитва честа“. О испоснитву Светог саве не треба ни говорити.
Тако и сва духовна чада Светог Владике Николаја, којих још има живих, Богу хвала, сведоче исто то – непопустљивост пред притисцима мира сего да се ублажи пост и припрема пред Причешћем. То је исправан, светоотачки, непоколебиви однос према србском Светом Предању. Притом, треба нагласити да су и Николај и Јустин, као и све владике до доласка комуниста на власт, били руски ученици и држали су све у складу са руском дореволуционарном праксом, каква се и данас у великој мери држи у Русији, Богу хвала и руским Новомученицима!
Дакле, видимо да је нова пракса сваконедељног причешћивања, као и причешћивање без исповести - у супротности са србским (и руским) Предањем (то јест са црквеним Уставом – Типиком), по речима самог оца Јустина Поповића и духовних чада Светог Владике Николаја.
Одакле је дошла ова промена?
Aggiornamento
Као што је и он сам рекао, дошла је из Грчке, новокалендарске цркве. Прво што је потребно овде рећи је то – да је Грчка новокалендарска црква, као и све новокалендарске цркве – расколничка црква - у расколу са другим помесним православним црквама и, пре свега, у расколу са Светим Предањем. Управо је кроз ту цркву и ушао у крвоток православног црквеног организма отров најразличитијих модернизама, црквених либерализама и сваког покушаја да се измени, осујети, обезвреди и обезсили Свето Предање. Треба знати и то да је (осим што је патријарх, који је направио раскол, Мелетије Метаксакис - био масон) јерес модернизма, која се од тада систематски уводи у организам Цркве - поникла на Западу.
Она је спроведена и у Ватикану после Другог ватиканског концила (1962.) и за основу има протестантизацију тј. десакрализацију – посветовњачење Цркве као Тела Христовог. Тај принцип модернизације тј. протестантизације, посветовњачења путем увођења новина – новотарија, данас је врло важан и присутан у СПЦ на свим нивоима.
Зашто је то протестантизација? Зато што протестанти не верују у Цркву и немају никакво црквено предање. Притом, треба знати и да се протестантизам назива „реформисани католицизам“ (reformed catholicism).
Принцип, усвојен на Другом ватиканском концилу - „Aggiornamento“ (ађорнаменто) – „осавремењавање“ заправо је протестански духовни принцип реформе путем прилагођавања цркве овоме свету, који је потпуно уништио до тада монолитни и строги римски католицизам, направивши од њега буквално циркус (погледај кловновску мису кардинала Шенборна у Бечу). То јест принцип осавремењавања заправо је принцип посветовњачења који негира само биће Цркве, Која није од овога света. Тако су и римокатолици до тог концила имали обавезну припрему за њихово причешће, а после тога је оно постало редовно и без икакве припреме.
Притом, треба знати и да су масони, који су створили Светски савез цркава као савез протестанских организација на првом месту, преко своје браће масона ту протестантску реформу: осавремењавање – посветовањачење – обесцрковљење одрадили у Ватикану, а затим, преко своје браће масона у Грчкој новокалендарској цркви, Цариградској патријаршији и осталим помесним црквама – они ту реформу намећу и целој Православној Цркви. Тако да тзв. грчка пракса, у великој мери заправо није грчка већ ватиканска, то јест протестантска, то јест масонска (сатанистичка) пракса, што и јесте циљ Светског савеза цркава и Екуменистичког покрета, као масонских организација. Њихов циљ је уништење православља путем реформи, као јединог „столпа и утвежденија истини“, као јединог Тела Христовог у овом свету.
Притом се за све те модернизме (на србском - новотарије) њихови гласноговорници међу епископима, свештенством и мастерима теологије, позивају на свемогућу грчку праксу, као слепи не видећи да је Грчка црква створила највећу рану, највећу поделу и раздор у православној Цркви икада, прешавши на папски - ватикански календар! И таква – расколничка, ватиканска тј. протестантска, реформисана теологија је данас апсолутни узор и учитељ нашим вођама у СПЦ! А никако конзервативна и у „латинском ропству“ руска, предањска пракса, чију је истинитост потврдио многомилионити сабор руских новомученика, исповедника и преподобних у двадесетом веку!
Притом, управо ту „грчку праксу“ (реформе Литургије и модернизма у СПЦ) није признавала ни Света Гора, која је, бар у старијим генерацијама србског монаштва, строго држала Свето Предање истоветно као што је било и наше и руско, и наши су старци из Богомољачког покрета светог Владике Николаја учили од Светогораца. Зато што су знали да та „грчка пракса“ није православна већ ватиканска, протестантска, антихристова, што би рекао један од њих. Заиста, што би рекао Спаситељ: „Слепи су вођи слепима“!
Не заваравајмо се – циљ масонског Екуменистичког покрета и свих реформи, које се спроводе у Православној Цркви преко Светског савеза цркава и других масонских организација, имају за циљ да униште наше Свето Предање, учине Цркву неделотворном, да створе цркву по укусу овога света, да је увуку у једну светску религију – религију антихриста, и да се сви верници који буду у њој - поклоне антихристу као богу. Ми смо сведоци тог процеса.
Бискупи у СПЦ
Као да наша црква нема важније проблеме да решава, већ ће се све решити сваколитургијским причешћивањем непросвећене и васпитно запуштене пастве, притом без доличне припреме. Наравно, може се претпоставити да је некоме управо у интересу да паства остане непросвећена, како би је лако водили куда они желе и како не би могла да поставља незгодна питања. Падају ми на памет нека: „Зашто је „епископ“, декан богословског факултета, професор догматике и аутор уџбеника за веронауку - човек јеретик, који учи да је душа смртна а хомосексуалност природна?“ Или: „Зашто бивши бискуп херцеговачки (сада њемачки) уводи жене у олтар упркос канонима и изговара заједно са латинима јеретички Символ вере, што и њега чини јеретиком?“ Изгледа да је он заиста пао у латинско ропство, можда зато што је његов духовни отац толико причао о томе?!
Или: „Зашто већина владика и попова не зна правилно да се прекрсти него млатарају рукама испред себе као да терају муве, не додирујући тело прстима који нису ни спојени правилно, већ раздвојени?“. Мене моја деца ово озбиљно питају. Руски свештеници прво науче човека да се правилно крсти, а жену и да носи сукњу и мараму у цркви. То је основно.
Или: „Зашто СПЦ нема одељење посвећено породици (има га формално али ниште не ради), зашто СПЦ ништа не ради на наталитету народа и уопште, на промоцији породичних вредности, које су уткане у само биће Цркве?“
Наши свештеници имају по двоје-троје деце у просеку, ако неко има четворо сматра се многодетним, док је код Руса нормално да баћушка има по шесторо, осморо а често и много више деце тј. колико Бог да, како би и требало. Руси имају два јака сверуска часописа за промоцију породичних вредности, не рачунајући посебне епархијске, а ми ниједан. Али зато градимо велелепне парохијске домове у које неће имати ко да иде јер се не рађа довољно деце, чак ни у црквеним браковима, због контрацепције, коју нико не осуђује, јер је и свештеници, на жалост, користе. Зато и немају више деце. Имамо и пораст црквених развода и то међу људима који редовно иду на Литургију.
Омладину нико не васпитава у Цркви и не пада им на памет да ће она, по инерцији овог света и природи саме младости, вероватно једном напустити Цркву, а неко треба да мисли на то да се она и врати и задржи у Цркви. Патријарх Руски поклања највећу пажњу раду са омладином и наредио је да сваки храм у Москви мора да има омладински клуб и да ради са младима, нарочито по питању брака. Многи храмови у Москви директно новчано помажу младе многодене породице. РПЦ има институт са интернатом за будуће попадије јер оне, по канонима, као и свештеници, морају да буду девственице. Како о томе код нас стоје ствари, боље да не причамо.
Ми немамо ниједну православну образовну установу – основну или средњу школу, иако су услови одавно створени за то. Наша деца су приморана да иду у државне школе у којима ће им ускоро содомити предавати о „предностима“ њиховог начина живота.
Другим речима, ми имамо системску и дубоку кризу духовности а желимо да је превазиђемо тиме што ћемо свима омогућити да се просто причесте, и то ћемо сматрати нашим успехом.
Хтео бих сад да изведем неки закључак, за крај.
Будући да је свештеноначалије пре пар година дало благослов за општенародно причешћивање, данашња ситуација у мом парохијском храму а и шире по Србији, је следећа:
1. причешћују се сви који посте редовно прописане црквене постове, 2. многи не посте по типику, јер нема потребе да се толико муче (то је типик за монахе, иако не постоји мирски типик),3. многи у току те недеље имају брачне односе, јер им нико није рекао да је то неопходни део припреме за Причешће,4. многи користе контрацепцију (што је грех – спречавање зачећа), а вероватно неки користе и спиралу, не знајући да је то абортивно контрацептивно средство и по Социјалној концепцији РПЦ, третира се исто као и абортус. Ово исто нема ко да им каже.5. Велики део њих се, упркос горе наведеном, није исповедио пред Причешћем, јер то „нигде не пише у канонима“.6. Причестили су се верујући да ће добити дарове Духа Светога.7. Сав грех за овако немаран и богохулан однос према Светињи над Светињама пада на свештеноначалије, свештенство и народ који се причешћује, не познајући своју веру, своје Предање и учење Цркве.
Да ли је ово онај светоотачки, предањски, подвижнички приступ, који је имао наш Свети Сава, према овом непросвећеном народу, који је дошао у Цркву да тражи спаса својој напаћеној души и шта се очекује од ове новотарске, протестантске праксе: „Дођи, зини и причести се“?
Добри плодови сигурно не.
„Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умирe“ (1 Кор. 11, 29-30).
„Након недостојног причешћивања светим Тајнама дешава се, да у људе улази сатана… Онима који недостојно приступају светим Тајнама, Господ неће опростити, него ће их казнити, и то строго.“ (Свети Јован Кронштатски)
Циљ овог текста није осуда нашег црквеног свештеноначалија, јер смо сви криви за данашњу ситуацију, већ анализа садашњег стања у СПЦ, са позивом на размишљање и дијалог о датој теми. Опростите ми грешноме.
