Закон о родној равноправности је потпуно непотребан, неправедан и штетан за Србију и грађане Србије. У даљем текст ћу детаљније образложити свој став. Закон нема своје утемељење на Уставу Р. Србије, већ се заснива на „родној идеологији“, која је ненаучна и произвољна социолошка конструкција увезена од радикално феминистичких НВО и других организација...
У Уставу Р. Србије (чл. 15), изричито се јемчи равноправност полова и заступа политика једнаких могућности. Овај Закон се директно коси са Уставом јер Закон тежи да донесе равноправност измеђуродова, а не полова. У Уставу Србије се нигде не помиње термин род, као ни термини родни идентитет, родна улога и родна равноправност.
Правна материја равноправности полова (родова) и дискриминације по основу пола (рода) већ је регулисана Уставом Р. Србије, као и посебним Законом о равноправности полова из 2009. године и Законом о спречавању насиља у породици из 2016. Овим законима је потпуно покривена област равноравности међу половима, и нема никакве потребе зе некаквим новом законом. Уз то, закон о спречавању насиља у породици посебно је штетан јер углавном гледа мушкарца као насилника и даје женама сва права, уводећи и превентивно пријављивање појединца (обично мушкарца) када није извршен никакав насилан чин већ се само сумња да ће бити извршен.
У Закону постоји потпуна конфузија око дефинисања и значења категорије род и рода равноправност. Нејасно је дефинисано шта се подразумева под родом и на много места се категорије род и пол користе наизменично, из чега се може закључити да су пол и род исто, иако се у Закону инсистира на родној, а не полној равноправности. Тако, на пример, већ у члану 4, у последњем ставу, пише: „… забрану непосредне или посредне дискриминације по основу пола односно рода“.
Термини род, родни идентитет, родна улога и родна равноправност припадају родној идеологији, која је једно од централних тема радикалног феминизма. Циљ радикалног феминизма је да разори породицу као природну заједницу између мушкарца и жене јер је породица за феминисткиње бастион патријархалног система. Увођењем родног идентитета као друштвеног, а не биолошког атрибута, расклимава се и разара природна равнотежа и подела између мушког и женског пола и ствара једна вештачка атмосфера „избора“ између мноштва родних опција у оквиру тзв. „родног спектра“, чиме се стварају услови за међусобно такмичење и захтевана права за сваку од тих многобројних опција.
Уместо на Устав, закон се позива на правне акте ЕУ – укупно 16 (шеснаест) докумената ЕУ! (чл. 3) Одавде је јасно да је закон неуставан, и да је нама наметнут од ЕУ као један од услова за приступање земљама ЕУ.
У чл. 4 се родна равноправност дефинише као „равноправно учешће и заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота“. То је потпуно искривљавање духа и смисла равноправности. Из ове дефиниције произлази да се овај закон бори не за једнаке могућности већ за равноправно учешће и заступљеност родова у свим областима. Постоје области које нису толико привлачне за жене и тамо се жене углавном не јављају, било због тешких услова или природе посла који је за жене неприкладан.
То су, рецимо: енергетика, грађевинска индустрија, металска, електро индустрија, металургија, рударство, хемијска индустрија, пољопривреда, саобраћај, комуналне службе и др. Апсурдно је да се овим законом жели спровести равноправно учешће и заступљеност мушкараца и жена и у таквим областима. Ако би се тако нешто спроводило, онда би дошло до кршења принципа расподеле према учинку, доприносу, залагању и квалитету рада и сигурно би се одразило на продуктивност и ефикасност. Стога сматрам да овај закон вештачки намеће равноправност свуда, узимајући као једини критеријум припадност полу или роду (што је потпуно нејасна, магловита категорија). Тако, уместо да је једино важан допринос раду и залагање, овде се намеће род (пол) као једино што је важно. Тако ћемо добити у свим областима економије и друштва равноправно учешће и заступљеност полова (родова) и имаћемо као резултат једну гломазну, преоптерећену, неефикасну и непродуктивну економију и друштво. Запошљаваће се само по основу тога да ли је неко лице мушкарац или жена или нека од могућих опција које су измишљене у тзв. родном спектру (према неким изворима има чак преко 100 посебно одређених родних идентитета) и уопште неће бити битно да ли неко добро и квалитетно обавља неки посао, једино ће бити важно да ли је женског или мушког пола (рода). То је тотални нонсенс и пут у распад друштвених односа у целини.
У чл. 6 посредна дискриминација је толико нејасно дефинисана да се под ту категорију може сврстати било која активност. Није јасно како се може утврдити када и како неко понашање или пракса „би могла да стави у неповољан пложај…“ неко лице или групу лица. То су претпоставке и спекулације. Како се дискриминација по основу пола (рода) уопште може доказати? Вероваће се на реч лицу које изјави да је дискриминисано??? То свако може увек да изјави, ако му (јој) одговара из било ког разлога, да је посредно дискриминисано. Ово треба избацити јер је потпуно бесмислено.
У чл. 7 уводи се „родна анализа буџета“ и „реструктурирање прихода и расхода“. Ово је потпуно непотребно и нејасно. Овом мером се задире и у финансијско помагање и подршку остваривању родне (полне) равноправности. Тиме једна непотребна и друштвено штетна појава добија финансијску подршку. Дакле, финансије ће се усмеравати у области у којима је неравноправна заступљеност једног пола (рода) како би се у тим областима постигла равноправност. То значи да јеравноправно учешће и заступљеност најважније, важније од успеха, залагања и учинка. То је потпуно бесмислено и тиме се преокреће читав систем друштвених вредности. Постаћемо друштво у којем је најважније да жене буду свуда равноправно заступљене као и мушкарци, а то да ли и како неко ради и постиже успехе биће неважно. На тај начин ће се у области у којима су жене мање заступљене оне запошљавати и ангажовати по сили закона, а из њих ће се искључивати мушкарци. Бесмисленост овог члана је у томе да се форсира припадност роду (полу) науштрб свих оних фактора који су истински релевантни – пре свега успех, учинак и залагање.
У чл. 8 под „појмови“ уводи се низ непотребних, нејасних термина који стварају додатну конфузију у односима између полова (родова). У тачки 7 је дефинисано насиље на основу пола као „облик дискриминације према женама“. Где су овде мушкарци? Не може се негирати да у пракси постоји инасиље према мушкарцима једнако тако како постоји насиље према женама. Недопустиво је да држава усваја закон о било каквој равноправности, ако се та равноправност односи само на жене, а не и за мушкарце. Уводи се и појам узнемиравања и сексуалног узнемиравања – ови појмови нису јасно раздвојени, тако да се умногоме међусобно преплићу.
Највећа моја замерка је на увођење некаквог „родно осетљивог језика“ (чл. 8, тачка 12). О каквом језику се ради? Има ли тај посебни језик своју одређену граматику и правопис? Ко ће бити задужен за правилно коришћење овог језика? Како ћете принудити људе да користе изврнути и накарадни језик? У име чега ћете то урадити? Ово је бесмислени и опасни лингвистички инжењеринг који представља најгору врсту насиља над српским језком, тако што се свесно и намерно изопачује и изврће природни језик, који је настајао вековима трајања и традиције српског народа и уводи прописана и обавезна употреба „родне осетљивости“ кроз измишљање вештачких и накарадних конструкција које звуче лоше и изазивају нелагоду. На страну то што се за многе речи не може наћи одговарајућа „родна“ конструкција речи. На тај начин се постиже потпуно супротан ефекат од оног који се жели постићи. Ако стално треба инстистирати на родном (полном) обележју неке особе, то онда опет значи да је за друштво најважније којег је пола (рода) неко, а не какав је човек и које су његове вредности. Стога предлажем да се избаци из Закона коришћење овог накарадног квази језика.
У делу који се бави забраном родне дискриминације: у чл. 9, тачка 1 – шта се подразумева под „давањем првенства“? То може да се протумачи и као крај бон-тона – у пракси ће се и активности које мушкарци традиционално врше као џентлмени према дамама – дајући им предност – сматрати родном дискриминацијом. Ово се може протумачити и као забрана сваке похвале, давања комплимента и указивање почасти или дивљења особи по основу рода (пола).
Такође у члану 9, тачка 2, истиче се посебно насиље према женама и потпуно се изостављају мушкарци.
У чл. 9, на крају текста, прописано је да „лице које је претрпело штету“ као последицу родне дискриминације „има право на исплату накнаде штете“! Како ће се утврђивати ко је претрпео штету и колика је та штета? Све што се у закону дефинише код утврђивања родне дискриминацијезасновано је на претпоставкама, процени и субјективном стању лица које је претрпело неки вид дискриминације или је могло то да претрпи. Одавде произлази да је довољно да неко изјави да се сматра дискриминисаним или да осећа страх, забринутост или узнемиреност и та изјава је сама по себи довољна да неко буде оптужен или затворен.
Даље, овај закон се ставља у везу и контекст са Националном стратегијом за родну равноправност, Акционим планом за спровођење Националне стратегије и плановима или програмима рада, пословања или развоја органа јавне власти и послодаваца „који обавезно садрже и део о родној равноправности“. Ови додатни документи намећу посебне обавезе и одговорности послодавцима и органима јавне власти, што је само непотребно оптерећење додатном администрацијом и бирократизовање послова које ствара неефикасно, нерационално и неуспешно пословање.
Закон предвиђа опште и посебне мере за „остваривање и унапређивање „родне равноправности“. Посебне мере се примењују „у корист мање заступљеног пола“.
Прописивање непотребног ивештавања, писања планова, доношења мера и праћења реализације политике родне равноправности уводи бирократију и додатна запошљавања људи (пре свега жена, које су по Закону мање заступљене) наменски постављених на те положаје. То све поскупљује укупну економију и увећава ионако прегломазне државне намете и издвајања из буџета.
У области запошљавања и рада Закон доноси низ одредби којима се олакшава положај жена и дају им се додатне олакшице и привилегије науштрб мушкараца. Тако, у чл. 24: „Не сматра се дискриминацијом прављење разлике, искључивање или давање првенства због одређеног посла код кога пол односно род лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи опарвдана“, и наводе се случајеви у којима се предузимају мере заштите према „рањивим“ категоријама, у које се сврставају и жене. Како жене у целини могу бити рањива категорија? Такво уопштавање је недопустиво у једном закону и тиме се заправо дају привилегије свим женама, без обзира на то чиме се оне баве и шта раде. Зашто нису сврстани и самохрани родитељи? Шта је са мушкарцима који раде ванредно тешке послове, шта је са ратним ветеранима?
У чл. 28 се забрањује отказ и проглашење запосленог за вишак по основу пола (рода) и др. услова. Ова одредба се може различито тумачити и злоупотребити. Свака жена која добије отказ може да се жали да је родно дискриминисана. То је тешко доказиво.
У области образовања, васпитања, науке, технолошког развоја, културе, информисања и спорта, у чл. 35 дат је низ разних задужења, који додатно оптерећују рачуне предузећа и буџет, и јављају се многе недопустиве и бесмислене обавезе. Насилно протежирање родне равноправности у осетљивим областима као што је образовање и васпитање је недопустиво. Зашто би требало мењати наставне планове? Зашто би требало укључивати родну равноправност у уџбенике? То је насилна индоктринација деце и омладине и активно утицање на младу дечју психу.
Посебно се противим „коришћењу родно осетљивог језика“ у уџбеницима, квалификацијама, звањима, занимањима и другде. Не можемо на своју руку мењати језик којим се служимо да би задовољили захтевима вештачки искривљеног „родно осетљивог језика“.
У области политичког деловања се насилно намеће заступљеност мање заступљеног пола у структурама власти по систему квота, и то најмање 40%! То је драстично упропашћавање политике. Критеријум за заступљеност у власти не може и не сме бити припадност полу (роду) него учинак, успешност у обављању поверених задатака. Није битно колико има жена, а колико мушкараца него да ли они који су изабрани добро и ваљано раде. Ово је мера коју треба укинути. Она је и штетна и неправедна јер насилно гура у власт жене које су незаинтересоване за политички ангажман, а избацује мушкарце који се истичу по својим квалитетима и могу да дају велики допринос политици.
У области рађања и репродукивних и сексуалних права жене (мушкарци се ни не помињу), министарства и јавне установе се обавезују да и „девојчице и дечаци“ имају приступ свим информацијама у вези са сексуалним образовањем и планирањем рађања! Тиме се законски штити, подстиче и спроводи сексуализација деце, што може имати несагледиве последице.
У чл. 45 предвиђен је скуп посебних мера и програма намењених „жртвама насиља“, али нигде није јасно дефинисано шта се подразумева под жртвом насиља и није наведено како и под којим условима се одређује да ли је неко жртва насиља. Очигледно да се овде подразумева да је неко лице жртва насиља само ако то пријави. Жртве насиља уживају сва могућа права и заштиту.
У чл. 45 се наводе мере „превентивне интервенције“ и „преваспитавање“. Шта се подразумева под „превентивном интервенцијом“? Да ли то значи да ће се интервенисати само по пријави, а да притом лице означено као починилац није ништа конкретно урадило већ је „жртва насиља“ веровала, проценила или била убеђена да би то лице могло да уради нешто што би било означено као чин родно заснованог насиља? Одавде произлази да ће жене и сви који само осете да би могли бити у опасности могу да пријаве неког и да овај буде превентивно приведен, а да ништа није урадио. Ово је врло опасно и може имати озбиљне последице по односе међу половима.
У чл. 46 се истиче да је свако „дужан да пријави насиље“. Ово је још један нејасан став којиподстиче људе да пријављују једни друге, што се може врло лако злоупотребити.
У чл. 50 се наводи сет мера за превенцију насиља и охрабрују се сви да пријављују насиље. Стиче се утисак да се тиме стварају нова радна места за социјалне раднике, психологе и едукацију у области родне идеологије, све под окриљем државе, и за све се обезбеђују финансијска средства (по чл. 51). То је све непотребно оптерећивање буџета, тако да уместо да финансијска средства буду издвојена за много хитније намене издвајају се за родну равноправност.
Законом се обавезују сви нивои и органи државне власти да спроводе политику родне равноправности (чл. 53), прописује се одређивање „координатора“за родну равноправност“ (чл. 57), евидентирање и извештавање (чл. 58, 59) и одређују и казнене мере (чл. 60). Ово је систем застрашивања и принуде који је непримерен једној демократској земљи. Намеће се једна вештачка и нама страна родна идеологија, уз претњу казни, при чему се ствара целокупна атмосфера застрашивања и контроле.
На крају, да резимирам: Уопште узев, није јасна крајња намера законодавца: чему уопште потреба да се успоставља полна (родна) равноправност у свим областима друштвеног живота? Чему свеприсутност родне равноправности као свеважећег принципа који решава све проблеме друштва? Полна (родна) равноправност се у овом Закону третира као једини и суштински критеријум и лек за све проблеме у друштву. Избацују се принципи на којима се одувек заснивало успешно друштво (рационализација, ефикасност, ефективност, продуктивцност и др.) и замењују магловитим, конфузним и потенцијално друштвено штетним начелом које не да не доприноси стварној равнотежи друштвених снага и фактора, што би требао да буде реалан крајњи циљ, него доводи до непотребне бирократизације друштва, тензије и нових конфликата, стварајући нове видове дискриминације и неравноправности. То се првенствено односи на дискриминацију према мушкарцима. Јасно је да је овај Закон написан искључиво са циљем да се насилно уведе родна деологија у наше друштво, да се разбије традиција, породица и унесе конфузија, страх и контрола односа међу половима, те да се помогне женама да дођу на позиције власти кроз неправедан и друштвено штетан систем квота, који не узима у обзир критеријуме рада, залагања и учинка, већ само и једино припадност полу (роду). Закон је уперен директно против мушкараца, породице и традиционалних вредности. И коначно, Закон насилно уводи социјалистички начин размишљања и понашања и родну (полну) уравниловку на мала врата.
Имајући у виду све примедбе које сам навео и аргументовано показао, сматрам да је овај Закон потпуно непотребан, друштвено штетан и бесмислен и зато га треба одбацити у целини. Надам се да ова власт неће усвојити овај закон. Ако га ипак усвоји, сносиће одговорност за све последице које може донети овај Закон.
1 доц. др Виктор Радун, професор на универзитету Метрополитан, Београд.
6. јула 2018.
